АКТУЕЛНО:

Узрок мржње у Босни према Србима – посљедица ужаса “усијаних глава“ које обнављају мржњу Османске империје

Таласање које је изазвао муслимански имам из Козарца Амир Махић вријеђањем на рачун Светог Саве и уз опаске које деградирају Српску православну цркву, не престају данима, чак ни након што се овај вјерски старешина извинио због ријечи на худби због којих се у уторак појавио у полицији на основу процеса који је покренуло тужилаштво.

Њему је подршку дао поглавар Исламске заједнице у БиХ, Хусеин Кавазовић.

Српски интелектуалци и политичари реаговали су на овај покушај беспризорног вријеђања српског народа, али не и представници тзв. међународне заједнице. Примјера ради, како је о. Дарко Ристов Ђого рекао недавно за портал ИН4С „култура вријеђања СПЦ“ је производ систематског стигматизовања српског народа од аустроугарске пропаганде до колективног Запада данас.

Војин Грубач, аналитичар, изјавио је за портал ИН4С да је Имам Махић очито побркао и просторе и вријеме, исто као и посланик Ћукановићеве странке Обрад Мишо Станишић који је својевремено у Скупштини Црне Горе изјавио да су Немањићи „на пушку“ освојили Црну Гору (крајем 12. вијека), што је смјехотресно када знамо да су се прве пушке-мушкете појавиле крајем 16. вијека и биле непрецизне на 100 метара.

Његов коментар за наш портал преносимо интегрално: 

Главни имам Меџлиса Исламске заједнице у Козарцу код Приједора, Амир ефендија Махић је недавно изнио свој екстремно негативни став о историјској личности Светог Саве, што је његово лично право, баш као што је наше право да тај став оцијенимо као: неприхватљив, увредљив, бизаран и анахрон.

Јер, како другачије тумачити изјаву Махића да је Свети Сава био “зачетник идеологије мржње према другоме“, да се “његова дјела заснивају на проклињању између осталог онога што је повезница са исламом и муслиманима“, као и да “у њима ми можемо наћи апсолутне корјене овоме фашизму који ми данас живимо од стране наших комшија“.

Почећемо од факта да је имам Махић у незнању и острашћености очито побркао вјекове.

Наиме, принц Растко Немањић је рођен око 1175. године а упокојио се као Свети Сава 14. јануара 1236. године, односно 153. године прије Косовске битке.

А то је било врло далеко од окупације, фактички два вијека прије доласка Турака на наше просторе.

Самим тим, како је могуће данас, у овом времену, и да ли је уопште нормално упоређивати шта је Свети Сава говорио о исламу прије седам вјекова?

Дакле, у периоду када су на Балкану живјели искључиво хришћански народи, а поготово како је то могуће ако је став Светог Саве о исламу био више од вијек и по прије Косовске битке?

Умјесто тога, било би умјесније да нам је имам Махић навео мишљење својих предака и сународника о Турцима и исламу до окупације Босне и разлику тога мишљења од онога у временима окупације Босне

Или, тачније, шта су његови преци и сународници мислили о исламу и Турцима до, а шта послије исламизације која је као гром погодила становништво окупираних подручја правећи дубоки раздор у народу због баханалија које су је пратиле у суровом османлијском систему уређења државе.

То би било реално, умјесно и објективно упоређивање а не оно што је изнио у свом говору имам Махић острвљујући се на Св. Саву, Његоша, комунизам, пласирајући зачетништво национализма и фашизма у тринаести вијек, што је супротстављено здравом разуму и логици.

Имам Махић је очито побркао и просторе и вријеме, исто као и посланик Ћукановићеве странке Обрад Мишо Станишић који је својевремено у Скупштини Црне Горе изјавио да у Немањићи “на пушку“ освојили Црну Гору (крајем 12. вијека), што је смјехотресно када знамо да су се прве пушке-мушкете појавиле крајем 16 вијека и биле непрецизне на 100 метара.

Јасно је да незнавени Обрад и чудни имам Амир умију “тумбати“ вјекове, при чему Амир транслира у паралелне просторе два, а Обрад чак четири вијека, што говори о њиховом катастрофалном познавању историје због чега им је изјавама “грош цијена“.

 

Узрок мржње у Босни су ужаси Отоманске империје

Да се разумијемо, узрок мржње која и даље постоји у Босни није посљедица мишљења о исламу Св. Саве, већ у ужасима који су се дешавали у Османској империји, али и у неким “усијаним главама“ садашњице које ту мржњу генеришу, изнова обнављају.

Да се разумијемо, мишљење Св. Саве о исламу нису знали тадашњи неписмени хришћани, нити им је било до тога. То мишљење ни сада не зна 99,99 одсто становништва.

Зато, нека имам Махић прочита било шта из историје о тадашњем времену, а за почетак би могао прочитати путопис Матије Мажуранића, “Поглед у Босну“ који је штампан у Загребу 1842. године па ће видјети шта се тада дешавало

О мржњи и страху у Босни Мажуранић пише: ‘‘У Босни се Крстјани не смију звати Бошњаци. Кад се рече Бошњаци: онда Мухамедовци само себе разумиу (подразумијевају, оп. а.), а Крстјани су само раја Бошњачка, а другчие Власи;

Бошњаци и Османлие, прем да су Мухамендовци и један и други, опет се мрзе страшно као права небраћа.

– Бошњак мрзи на Османлиу, јербо каже, да неима под небом гадниега човěка од Османлие: а Османлиа каже, да су Бошњаци потурице, и да су гори од ђаура; зато да јих трěба давит и газити, нек се боје потурице, и нек знаду, тко јим заповěда.

И од туда долази, да се Бошњаци боје Османлиах као и Крстјани од Бошњаках Тураках.“

Дакле, ко се кога бојао и какав је страх генерисан у отоманској Босни, види се чак из овог кратког сегмента путописа.

Катастрофални однос Турака према хришћанкама

Што се тиче критике писања Андрића и Његоша, такође имамо неадекватно и несувисло посматрање догађаја с огромне временске дистанце.

Рецимо, шта се дешавало на окупираној територији садашње Црне Горе под влашћу Османлија, имам Махић али и реис Фејзић могу прочитати у Посланицама Светог Петра Цетињскога, у посланици под бројем 193.

Наиме, Свети Петар Цетињски је „4. декабра 1827. године на Цетињу“ сачинио посланицу коју је насловио: „От Нас Владике Петра – Благородној господи главарима и старјешинама и свијема Бјелопавлићима драго поздрављење“, која потом иде овако:

„Ето четрдесет годинах, откада сте ви, с помоћу Божјом и ваше браће Црногорацах с мојим великим трудом и трошком, скинули с вашега врата жестоки јарам и сенџир турски…

И ето данас, хвалећи Бога, не идете на турски измет, не дајете турскога харача, ни турскога пореза ни поклона ни турске глобе никакве, не дочекивате Турке на конаке, не мијете турске ноге, не трчите по селима да тражите мед и масло, кокошке и јаја и остало што Турци ишту;

Не бректе вам и не заповиједају, како ћете им које јело скорије изготовити, не псyјy вам вјерy и закон, не називају вас крмцима од крмаках, а жене ваше крмачама од крмачах, не плаћате им жвакалице, зашто су зубе сломили о вашему хљебу, не проводите турске коње и не дајете им зоб и сијено;

Не вежу вас при стропиштам у ваше куће и не воде свезанијех руку наопако за личине, не гњијете у турске тамнице и сенџире и не вјешају вас о врбама и на спушка вјешала, не бијy вас чибуцима, ногама и замлатицама, не грабе ваше жене иза живијех мужевах и ђевојке вјерене и невјерене на срамоту…

Међу тијем остајем ваш, ако хоћете, доброжелатељ. На Цетиње, 4. Декабра 1827. Владика Петар.”

Посебну пажњу треба обратити на однос према хришћанским женама, гдје Свети Петар Цетињски наводи да су Турци отимали удате жене, вјерене и невјерне дјевојке, значи- радили што има воља!

О силовањима да не говоримо. Мада, Мажуранић у свом путопису наводи да су босанске хоџе муслиманима “училе из Курана” да је силовање велики гријех.

Ако је познато да су силовања хришћанки у том времену била редовна појава, поставља се питање-каква је била казна за тај злочин и гријех?

Мажуранић казну овако описује: “Тко има грěх тако велик, тај мора у петак, у седам сахатих доћ у џамиу да клања, а над њиме да хоџа учи коран; и онда ће драги Алах халалити. А хоџи трěба платит, за колико су се прие погодили.”

Укратко, силоватељ мора доћи у седам сати у џамију, (те муке!?), клањати док хоџа учи Куран, платити и све му је опроштено. “Страшна казна“, нема шта!

И шта каже ефендија Махић, Свети Сава је унио мржњу?!

Збиља, шта о овоме свему мисли црногорски реис Рифат Фејзић, који је хвалоспјеве упућивао Османској имерији.

Спиновање историје Отоманске империје реиса Фејзића

Да се подсјетимо, агенција Анадолија је 02.10.2019. године објавила сљедећи наслов текста: “Црногорски реис Рифат Фејзић: Балкан уживао у миру само за вријеме Османлија“, у којем је пренијела његово иступање на Факултету исламских наука Универзитета Тракyа у Едирнеу, гдје је по поводу почетка нове академске године одржан је панел под називом “Балкан и Турска кроз хисторију“.

У тексту се наводи сљедеће: “Ефендија Фејзић је у обраћању присутнима казао да је Балкан скоро 500 година уживао у благостању и миру током владавине Османлија, додајући да су Османлије освојиле Балкан без чињења било каквих прогона и масакра.“

Дакле, то што тврди ефендија Фејзић нема додирних тачака са фактима, чак и онима који су кратко изнесени у овом осврту.

Елем, умјесто што имам Махић и реис Фејзић спинују историју, боље би било да јавности кажу да ли би они пристали да муслимански народ живи у држави у којој ће доживљавати оно што су хришћани доживљавали у Отоманској империји?

Ево само ово, да им сваки помамљени хришћанин може отимати жене и дјевојке из куће када му се прохтије, а за случај силовања муслиманке да у седам сати дође у цркву, да му се очита молитва и да плати, па да слободно иде кући?

Ако је одговор на ово реторичко питање негативан, а сигурно ће бити одречан, чему онда служи сва та недостојна и запаљива реторика дотичних индивидуа, која није паметна нити корисна?

“Шетање мозга“ Ћоћа и Драгиње

Елем, да би овај осврт имао “мултиетничку димензију“ морамо споменути црногорску политичарку Драгињу Станковић Вуксановић, која је у циљу демонстрације своје “генетске надмоћи“ с усхићењем спомињала «шетање опанака» у Србији одакле јој је, гле чуда, мајка!

Уосталом, ево шта о томе пише црногорски портал Актуелно 18.05.2022. године, који је у власништву Зорана Ћоћа Бећировића :

“Шетање опанака“ је древни српски обичај који се практиковао углавном за вријеме вишевјековне окупације простора на којем се налази данашња Србија, од стране Отоманске империје

Иако знамо да се појам везује за учтивост српских домаћина, који су из чистог гостопримства шетали око куће док су гости Османлије обављали неодложне послове са женским дијелом фамилије, око овог ритуала остало је много “недоумица“.

Да поновимо ове перверзне лудорије шупљих умова: “древни српски обичај“, “учтивост српских домаћина“, “неодложни послови с женама“, “остало је много недоумица“?!

Да појаснимо све “недоумице“ Драгиње и Ћоћа, који изгледа нису читали ништа од Мажуранића и Светог Петра Цетињскога на тему злочина Османлија.

“Шетање опанака” није српски обичај већ османлијски злочин, који се сводио на класично силовање свих жена у туђој кући, гдје је домаћин унижаван на начин који прелази границу ума.

У чему се он разликовао од таквих баханалија у Босни или Црној Гори? Очито, ни у чему, јер су хришћанске жене и дјевојке које су отимане у Бјелопавлићима, такође силоване и продаване на тржишту робља у Скадру.

Исто што се дешавало у Бјелопавлићима, дешавало се и под Ловћеном који је два вијека био под Турцима, у Никшићу и Подгорици који су били четири вијека под Турцима, али и у Босни!

Или те жене и дјевојке нису силоване, шта о томе мисле несрећни Ћоћо или Драгиња која је с таквим склопом мозга ипак одлучила да се кандидује за предсједницу Црне Горе?

И да закључимо, неартикулисани реторички излети имама Махића, реиса Фејзића, Ћоћа и Драгиње у коначници значе губитак образа због неадекватног и крајње недопустивог јавног понашања.

Ако су то жељели, успјели су у потпуности. Излаз постоји, а то је ниски поклон пред народом и упућивање извињења, наравно уз објашњење због чега се извињење упућује.

Јер, имам Махић се извинио, што је коректно, али недовољно јер није дато прихватљиво објашњење извињења.

Извор: ИН4С

Нема коментара

Напишите коментар