Владислав Б. Сотировић: ЈОСИП БРОЗ, ЈАСЕНОВАЦ И СРБОЦИД

У појединим медијима се поново покренуло питање значења споменика јасеновачким жртвама. Поред оног званичног објашњења да се ради о „каменом цвету“ појавило се и тумачење да је споменик у форми „окренуте куће“.

Мој лични став је трећепозицијски–ради се о званичном симболу усташког покрета, тј. латиничном слову U које је у стилу универзалне победе окренуто ка све четири стране света. За рационалност оваквог објашњења потребно је само знати однос Ј. Броза (Тита) и КПЈ/СКЈ према Јасеновцу и србоциду у НДХ да би све било јасније.

Једна од најсрамнијих и најтамнијих мрља (а било их је премного) у историјату југокомуниста као и животописа самопроглашеног „маршала“ јесте питање односа КПЈ/СКЈ, партизана и њиховог врховног команданта, потоњег доживотног председника своје сопствене државе према „Балканском Аушвицу“ – Јасеновцу.

Познато је да Брозови партизани за време самога рата нису баш ништа учинили да се овај „девети круг пакла“ ослободи а партизанско руководство са својим елитним јединицама (пролетерским бригадама) је неколико пута било у његовој близини (Западна Босна, тј. Бихаћ, Јајце, итд.) као и то да сам Јосип Броз Тито није никада посетио ово стратиште да ода почаст побијенима од којих је убедљиво највећи број био српске етничке припадности. Познато је и то да су југокомунистичке власти у оквиру јасеновачког комплекса подигле споменик жртвама тек након читаве две деценије од завршетка рата као и то да од самог комплекса логора није остало ништа што би иоле потсећало на то шта је на овом месту било од лета 1941. г. до априла 1945. г.

Званична објашњења државних и партијских функционера Титославије на овакве брљотине из своје сопствене повести постоје а колико су она убедљива питање је пре свега моралних обзира а не толико вероватности истинитог казивања које се уосталом и не може доказати веродостојном документованом (архивском) грађом из југословенских архива обзиром да је та грађа у великом броју случајева политички „испрана“ за јавну употребу. Званични титолози овакве теме и не дотачињу у својим апологетским писанијама а новокомпоновани брозомбистички носталгичари само преписују званична објашњења из времена Титославије без икаквих критичких приступа.

Тако, нпр., у једној од званичних Брозових биографија о његовом односу према Јасеновцу нема ништа као да то стратиште за Броза није ни постојало: Branislav Ilić, Vojislav Ćirković (priredili), Hronologija revolucionarne delatnosti Josipa Broza Tita, Beograd: Export-Press, 1978. Иначе, у овој хронологији су детаљно забележена сва Брозова путешествија по читавој Титославији као и ван ње уз обиље фотографија али о иједној јединој његовој посети Јасеновцу не постоји ни један одељак нити фотографија не зато што се ради о некаквом пропусту аутора хронологије већ једноставно зато што Броз у Јасеновцу није никада ни био јер није ни хтео.

Наравно, поставља се пре свега морално, али и политичко питање зашто Броз никада није посетио меморијални комплекс у Јасеновцу а на које безуспешно и неуверљиво покушавају да одговоре новопечени титоносталгичари и постјугословенски пропагатори југокомунистичке идеологије. Та објашњења се углавном своде на флоскулу да Броз није никада посетио јасеновачки меморијални комплекс због осетљивости питања броја јасеновачких жртава а не због своје србофобије. Броз, иначе, никада није присуствовао ни Великом школском часу у Крагујевцу.

Из односа Брозових партизана према јасеновачкој фабрици смрти изнео бих бар три ставке о њиховом доприносу уништавању доказа монструозних радњи геноцидног карактера над етничким Србима и осталим јасеновачким жртвама на овом стратишту.

Партизанске формације су неколико дана чекале испред логора да уђу у њега све дотле док се конкретни и опипљиви (тј. материјални) докази злочина не уклоне из логорског комплекса од стране самих усташа које су логор једноставно напустиле у највећем реду и миру тако да Брозовим партизанима није ни требало да га „ослобађају“, тј. воде некакве борбе за његову ликвидацију. Пандан оваквом комунистичком понашању пред вратима пакла имамо у случају „ослобађања“ Варшаве 1945. г. када је Стаљинова Црвена Армија у току Варшавског устанка чекала довољно дуго испред Варшаве да у самом граду немачке окупационе формације саме ликвидирају устанак, тј. обаве посао до краја, да би коначно умарширала у град када је устанак већ био угушен а град напуштен од стране Немаца.

Саме партизанске јединице су након усташког напуштања логора учествовале у његовој физичко-материјалној декомпозицији и на тај начин га преобратиле у нешто што нимало није личило на оно чему је овај комплекс служио за време рата скоро четири године.

Непосредно након завршетка рата нове комунистичке власти су једноставно дозволиле околним мештанима да разнесу материјалне остатке логора (пре свега цигле јер је на његовом месту пре рата постојала циглана са пећима за печење цигли које су за време рата служиле као крематоријуми) и на тај начин свесно допринеле његовом материјалном уништавању, а самим тим и уништавању доказа о злочинима вршеним у њему за време НДХ.

У вези са комунистичким односом према Јасеновцу након рата битно је такође напоменути и следеће чињенице.

Комунистички режим Јосипа Броза Тита након рата није буквално ништа предузео да се јасеновачки логор реконструише већ је, напротив, све урађено да се његови материјални остаци потпуно елиминишу. Чак шта више, за скоро пола столећа постојања Титославије није реконструисан ни један једини усташки логор смрти али јесу широм ове накарадне творевине дизани споменици партизанским „херојским“ борбама против офанзива Сила Осовине. Познато је такође да су након рата цементиране крашке јаме по Херцеговини пуне српских лешева из времена НДХ како би се прикрили остаци трагова усташких злочина над Србима у Другом светском рату. Есхумације из оваквих јама су започете тек пред сам распад Титославије (случај Пребиловци) да би били прекинути услед нових ратних дејстава 1990.-их.

Брозов режим је све урадио да се о криминално-геноцидној јасеновачкој истини јавно не говори нити да се та истина адекватно изучава укључујући и читаву повест нацифашистичке и до краја криминалне НДХ. Акценат послератне брозомбистичке титологије није био на изучавању организованог и пре свега стравичног геноцида (баш и превасходно) над Србима у НДХ (србоцид) већ на „колаборацији“ Михаиловићевих четника који су максимално сатанизовани од стране Брозових државно-режимских повесничара. Србоцид у НДХ је био фактички избачен из школских уџбеника у којима су чак и јасеновачке жртве представљане као „антифашистички партизани“.

Спомињати етнички карактер србоцида је директно улазило у домен испољавања „српског шовинизма“ и „контрареволуционарне делатности“. Познат је и случај Смиље Аврамов којој је након рата било забрањено под претњом затвора да Јасеновац чак и спомиње (у коме су јој побијени родитељи).

На крају, инострана јавност о Јасеновцу и србоциду у НДХ није знала ништа и то највише заслугом титоистичких власти док су саме избегле усташе у емиграцији успеле да о себи створе имиџ антикомунистичких бораца за независну Хрватску такође увелико заслугом Брозовог режима који није ништа конкретно предузео да се у иностранству раскринка права суштина усташког покрета и његове криминалне НДХ а поготово његова директна веза са Ватиканом и конкретна подршка од стране католичке цркве у Хрватској. Али је зато Брозов режим на сва звона ударао против четника Драже Михаиловића који су фактички (неоправдано) представљани као равноправни пандан Павелићевим усташама. На овај начин је Броз спирао српску крв са усташких руку из времена Другог светског рата.

Извор: Званична приватна интернет презентација Владислава Б. Сотировића / Official private internet presentation