Водич кроз Свету гору – Солун

Наша Васка Радуловић путовала је са Чуварима Христовог гроба до манастира Каково одакле се мушки део упутио у посету Светој гори Атонској. У последњем четвртом делу читајте о посети српском војничком гробљу Зејтинлику и цркви Светог Димитрија у Солуну.

Након првог дела у којем је описан пут од Београда до Уранополиса, другог где сте могли да читате о боравку у Хиландару, и трећег који говори о градићу Кареји, сада је пред вама текст о боравку експедиције у Солуну.

Након посете руском манастиру Пантелејмон и двочасовне вожње трајектом у повратку, врлички Чувари су свој тродневни боравак на Светој гори окончали доласком на почетно одредиште, луку Уранополис. Препуни утисака, доживљаја и сусрета који ће им засигурно заувек остати у сећању, са врећицама пуних мирисног мира, кутијица хиландарског тамјана, освештаних бројаница и икона за оне који су их на овај пут испратили, али и оригана, вегете, чајева и мелема које хиландарско братство припрема по најприроднијој рецептури. Превише свега да би се у кратким цртама могло набројати и описати. У Уранополису их је чекао аутобус за повратак, али пре тога план је био обићи бар још два значајна одредишта у граду Солуну, цркву Светог Димитрија и српско војничко гробље Зејтинлик.

Црква Светог Димитрија

Црква Светог Димитрија налази се у центру Солуна, у истоименој улици, сматра се највећом и најважнијом солунском црквом и представља један од најзначајнијих споменика града. Свети Димитрије рођен је у Солуну 280. године. Овај Светитељ се слави као заштитник града Солуна, њему у част сваке године у граду се организују бројне свечаности, најбројнија литија која пролази кроз град, док је календарски датум обележавања Светитеља у читавој Грчкој проглашен за нерадни дан.

Димитрије је био у војсци цара Максимијана и верује се да је заштитио Солун од непријатељске војске, а од цара је добио задатак да истребљује хришћане. Међутим, будући да је и сам био хришћанин свети Димитрије се супротставио тој царевој наредби и почео јавно да проповеда хришћанство. Када је цар Максимијан чуо за ово наредио је да се свети Димитрије затвори у тамницу где је и убијен. Хришћани су у тајности узели његово тело и сахранили га. На месту где је сахрањен је подигнута црква а он је проглашен заштитником Солуна. Храм светог Димитрија у Солуну се од 1989. налази на листи светске културне баштине од изузетног значаја и данас представља један од најлепших примера палеохришћанских и византијских споменика културе.

У оквиру цркве можете посетити катакомбе које су отворене за посете сваког дана до 13х, а сви верници могу се поклонити и моштима светог Димитрија које су у кивоту изложене у посебном делу храма. Мошти су скоро осам векова биле у Италији у граду Сан Лоренцо, али су на тражење Грка враћене у Солун 1978. и 1980. године.

Колико је поштован од стране Грка говори и чињеница да неколицина људи које смо имали прилику упознати носе управо имена Димитрије, Димитрас или Митра и да су то имена, како су нам рекли, уједно и најчешћа међу њима. Чудотворна благодат и снага његових светих моштију излечиле су многобројне болеснике, а уз бројне храмове и капеле које су му посвећене код Срба и Руса, познато је и да је Свети Димитрије једна од пет најчешћих слава које се празнују у српском народу.

Све то су само неки од разлога зашто су Чувари са посебним ишчекивањем чекали долазак у овај храм и сусрет са Светитељем. Поклоњење моштима, молитве и жеље упућене управо на овом месту, мирисни миро који се осети у сваком делићу храма, пружају мир, спокој и веру да су све овоземаљске бриге пролазне и решиве управо благословом који овде добијете. Тај осећај тешко се може речима приближити, али се засигурно никада не заборавља.

Након једночасовног боравка у храму, пут је настављен ка српском војничком гробљу у Солуну.

Зејтинлик – српско војничко гробље

Српско војничко гробље на Зејтинлику налази недалеко од самог центра у Солуну. У склопу гробља, смештени су гробови српских, француских, италијанских, енглеских и руских војника погинулих у борбама и пробоју Солунског фронта. Гробље је подигнуто на месту на којем се током 1916. године налазила пољска болница српске војске. Припреме за изградњу гробља почеле су 1926. године, а на чело је постављен Саво Михаиловић који је имао задатак да са групом сабораца прикупи посмртне остатке изгинулих ратника раштрканих на широком простору на којем су вођене борбе. Они су обишли око 250 гробаља, ексхумирали погинуле ратнике и пренели на ново гробље. Сав материјал за изградњу гробља донет је из Србије, Грчка је бесплатно уступила земљиште од око 7000 м2, а сав материјал ослободила царина и пореза.

Од главног улаза у гробље, широка стаза води до костурнице изнад које је подигнута капела чији је улаз са друге стране. Унутрашњост капеле украшена је натписима свих јединица и главних бојишта. У костурници је сахрањено 5580 српских ратника страдалих на Солунском фронту. Око маузолеја се налази 10 парцела у којима је сахрањено још 1440 српских ратника, а ту су и две заједничке гробнице на којима је сахрањено 78 српских непознатих ратника са Солунског фронта и 217 непознатих српских ратника пренетих из Цариграда. У склопу српског гробља се налази и такозвано „Партизанско гробље” где је сахрањено 126 партизана који су страдали у нацистичким логорима у Солуну за време Другог светског рата.

Испод платоа на којем је смештена капела налази се крипта. Од улаза, степеницама се спушта у централну просторију из које се рачвају бочни ходници у чијим се зидовима налазе мермерне плоче погинулих који су ту сахрањени. Током низа година у склопу гробља је настао својеврстан музеј предмета, књига и реликвија које су посетиоци доносили. Током Другог светског рата чувар Ðуро Михаиловић, син горе поменутог Саве, успео је да сачува гробље од нацистичке пљачке закопавши вредне књиге и реликвије.

Са свим тим подацима и историјским чињеницама, посетиоце српског гробља у Солуну, све до недавно упознавао је чувени деда Ђорђе Михаиловић. Деда Ђорђе је наследник чувене лозе Михаиловића, Ђурин син и Савин унук, који су својим животима и посвећеношћу оставили највећи траг  на овом светом месту. На прагу стоте године, обремењен старошћу и болешћу, деда Ђорђе више није чувар гробља, оно што је био кроз читав свој живот, али је свакако присутан у свакој причи која се везује за ово место на којем је рођен и одрастао, па и у речима његовог наследника Крстимира из Сурдулице, који већ тридесет година живи у Грчкој.

На жалост свих нас који смо тај дан обишли Зејтинлик, остали смо ускраћени за сусрет и мудре речи чувеног деда Ђорђа, али смо захваљујући срдачној добродошлици и гостопримству Крстимира имали прилику да се ближе упознамо са историјом и храброшћу наших предака који овде почивају.

За посету овом месту, обилазак гробља, капеле, костурнице и музеја, и читав дан обиласка, чини се, не би било довољно. Читаву слику и први утисак употпуњују и високи чемпреси око читавог гробља, чије су саднице донете баш из Хиландара како би одавале вечну стражу палим борцима за слободу.

Након посете Солуну, дошло је време и за опроштај са Грчком. У касним поподневним сатима Чувари су се упутили ка Србији да би, наредног дана у зору, стигли на место поласка. Ни дуг пут, ни сати проведени у аутобусу, ни изласци на државним границама, ни премало сна у неколико дана, нису могли утицати на утиске који се носе са Свете Горе, из Хиландара и Солуна. Тај пут није био један туристички обилазак, бар по ономе како су га поменути путници доживели. Био је то загрљај са вером, духовношћу, историјом и истинским вредностима које су утемељене у идентитет православног народа. Сусрет који се не заборавља и пут након којега се више не враћаш исти, већ бољи. Зато га је најтеже описати. То искуство, бар једном у животу, ваистину треба доживети.

Извор: срби.HR