Врело Кореничко: Желимо сачувати нашу традицију и обичаје, јер само тако и постојимо!

Нико као Личани, рећи ће вам многи. Додуше све по заслугама рећи ће вам опет – многи. Е тако су нас Личани, по ко зна који пут, као нико дочекали. О заслугама нећемо говорити, јер не приличи, а и ово није прича о нама, већ о Личанима. Ово је још једна прича Личка, прича о народу који своје обичаје изнад свега чува, његује и с кољена на кољено поносно преноси. Е, управо те обичаје и традицију на свој начин, али са пуно жара, мотива, жеље и труда преноси и кроз свијет проноси “Просвјета.” пододбор Кореница.

“Све је кренуо 1998. године. Данас бројимо неких тридесетак чланова. Шта да вам кажем, наступамо свугдје, били смо у Београду, било нам је лијепо, били смо у манастиру Крка, тамо смо били четири дана, ту нам је било прелијепо, имали смо организован одлазак у манастир Острог, обишли Мостар и Дубровник. И наравно редовно наступамо на локалним манифестацијама.” каже предсједница Кореничке “Просвјете” Милица Глумац.

Рекоше нам ишли су свугдје, још само у Бањалуци били нису. Рекосмо им да се то примијенити мора. Надамо се да ће се бар неко а да гледа ову нашу причу покренути и ове младе људе, пуне воље, жеље и енергије у наш град позвати. Да дођу, да наступе, да обичаје своје представе, да и ми видимо, да научимо јер исти смо народ побогу, а опет толико тога различитог једни другима понудити можемо. Почев од рецимо, народне ношње, каже Ђурђа Жигић, чланица Просвјете.

“Ја сам почела прије неких четрнаест година. Тада сам постала активан члан. Сви из мога друштва су ишли, па сам и ја кренула. И остала. Имали смо сви жељу да сачувамо традицију, да покажемо свијету. Како то изгледа код нас, како се пјева, како игра, па смо тако ишли свуда по Хватској, по Србији, и свугдје нам је било лијепо, да покажемо како се то код нас ради. У тој смо намјери чини ми се ипак успјели, јер гдје год дођено сви нас пажљиво гледају, с нама се сликају, поготов када смо били у Београду, у дефилеу, кроз Кнез Михајлову, сви су застајали, сликали се. Нама је то било савршено што неко цијени сав тај наш труд и рад.” каже Ђурђа Жигић напомињући да је интереовање младих у Кореничком крају за учешћем у раду СКД Просвјета заиста велико, надајући се да ће својим радом очувати традицију и обичаје овог дијела Лике.

Овдје у Врелу Кореничком налази се Храм Успења Пресвете Богородице из 1904. године. Прије овог храма овдје је била црква брвнара. Овај храм је био девастиран у Другом свјетском рату. Обновљен је тек почетком деведесетих. „Доласком пароха Далибора Танасића је уређен кров и храм уприличен за богослужење, да би 2014. године, средствима Министарства културе Републике Хрватске и општине. И наравно наших људи приватника са овог простора кренула озбиљнија обнова, и санација вањског дијела, али и изнутра, тако да смо завршили фасаду, и црква је изнутра уређења што се тиче сводова, и купола, зидова и пода, а поставили смо и привремени иконостас, који није изворни, а имамо скицу како је некад изгледао, нашли смо у архиви у Загребу, па се надамо да ћемо обwезбијдити средства да се направи како је некада изгледао“ вели парох Коренички Никола Малобабић.

Обилазимо храм. Он већ сада јако лијепо изгледа. Кроз своју бурну истоију више пута је рушен и скрнављен, али се увијек из пепела уздизао. Вјерници каже јереј Никола Малобабић дођу у цркву своју, иако сама култура упражњавања вјере никада овдје није била баш на високом нивоу. Насљеђе је то из прошлости. Најчешће се каже јереј Никола, окупе празницима. Упитасмо на крају какво је стање са осталим црквама парохије Кореничке. Да ли су обновљене, да ли обнова траје, да ли је уопште почела, и докле смо са обновом православних храмова на Кореничкокм подручју уопште и стигли.

„Па ситуација је више него лоша. Отужно. То су храмови који су дуго запуштени. Урушени. Нешто се ту мало обнавља, али наша парохија је била пребогата и са храмовима и са свештенством, сада је ситуација другачија. Сада се обнавља шест храмова, али све то иде доста споро. Храм у Кореници је порушен 1942 године, обнова је кренула прије три године, звоник је обновљен, зидине су остале. Породица Дракулић, поријеком је одавде, живе у Београду и њиховом заслугом се објавља управо так храм у Кореници.“ збори на крају парох Никола Малобабић.

На жалост Срба овдје нема пуно, али у Врелу Кореничком се добро држе. Обилазе, помажу. Каже нам то Милан Прица, замјеник начелника општине Плитвичка језера из реда српског народа. Срели смо га на врелу. И причу правимо на мјесту гдје и Врело и Кореница и пуно околних села добија воду. На питање како живе Срби данас овдје, наш саговорник одговара да уколико сте вриједни и запнете, можете и овдје у Врелу Кореничком, на простору општине Плитивчка језера јако добро живјети. Пуно се људи овдје ослања на сам национални парк, који је деценијама мотор развоја овога краја. Улгавном се живи од туризма и пољопривреде вели Прица напомињући да су и овдје спас европски фондови намијењени пољопривредним произвођачима, али да су се знатан број мјештана снашао и у туристичким водама.

Личани су вриједан народ. То их је и одржало, на шкртој земљи, некада су и зиме биле дуге и јаке, а сњегови велики. Личани би на то додали да су у међувремену многи од њих порасли па су сњегови сада мањи, али је и даље овај крај шкрт, и ваљало се стотинама година овдје борити. Уз све недаће које су Србе током историје на овим просторима задесиле.

„Хајмо рећи да је прије овог несретног рата у Лици живјело преко 50 000 Срба а данас тек пет хиљада. Многа села су пуста или полупуста, дјеца се не рађају, старији умиру, па није тешко закључити шта нас чека у будућности. Као посљедица тих демографских проблема, у многим мјестима се затварају школе, укидају се аутобуске линије, затварају трговине, и бојим се да то не води ка доброме, збори Милан Узелац, замјеник жупана Личко-сињске жупаније. Млађе становништво како српско тако и хрватско одавде одлази, поготово од уласка Хрватске у ЕУ и то је незаустављив процес. И бојим се да, на ове изазове, одговор нема ни држава“ закључује Узелац.

То јесте видљиво у свим крајевима којима смо пролазили, у мјестима у којима смо снимали. Млади људи или одлазе или су баш својски заврнули рукаве и баве се пољоприведом, на велико. Захваљујући фондовима Европске уније, та прича звана ОПГ у Хрватској ипак има своју перспективу. Уз све то, у овом дијелу Лике, људи се све више баве туризмом. Управо у то смо се и сами увјерили. Времена се мијенају, људи се сналазе или одлазе. Како је ко изабрао. Ко је отишао, кажу снашао се, ко је остао исто се снашао, па коме обојци коме лички опанци, али то је једноставно тако. И чини се да другачије не би ни могло, јер свако се водио неким својим Путоказима.

Љубинко Спасојевић; ЕЛТА ХД ТВ

Нема коментара

Напишите коментар