Банијци и Кордунаши са истока Хрватске посетили завичај

Чланови и пријатељи Завичајног клуба Кордунаша и Банијаца „Милош Војновић“ из Вуковара обишли су неколико места на Банији и Кордуну поводом празника Успења пресвете Богородиц

Много Банијаца и Кордунаша живе далеко од свог завичаја, а велики број свој нови дом пронашао је на истоку Хрватске. Од 2007. у Вуковару делује Завичајни клуб Кордунаша и Банијаца који носи име по оснивачу готово свих поратних српских институција у Хрватској Милошу Војновићу пореклом из села Црни Поток на Кордуну.

До ове године је организовано три посете Банији и Кордуну које носе име „Стазама завичаја“ и сва три пута је крајњи циљ био управо Црни Поток, међутим ове године у организацији поменутог удружења, Већа српске националне мањине Вуковарско-сремске жупаније, Заједничког већа општина и Самосталне демократске српске странке, посета је завршила у селу Перна на Кордуну које је тога дана прослављало сеоску славу.

– Кад год идемо на то подручје, желимо да и људи који нису везани за тај крај, а наши су пријатељи и сарадници, виде та места, упознају се са људима и начином живота. Иако смо три године ишли у родно село Милоша Војновића Црни Поток, ове године смо се одлучили да то буде нешто другачије. С обзиром на то да је традиционални народни збор у Перни, одлучили смо се за ово село. Како није циљ само да се оде од тачке А до тачке Б, него је циљ да људи који први пут иду у те крајеве, виде и нека друга места. Одлучили смо се да кренемо са банијске стране, да видимо неке од локалитета, нека од стратишта из Другог светског рата као што су Дубичке кречане, затим да будемо примљени у Општини Двор. То се пре свега односи на оне чланове нашег удружења који су пореклом са Баније, да прођу кроз своја села. Поготово ми је било драго слушати у аутобусу кад су људи пролазили кроз своја или комшијска села па су видели одређене засеоке и присетили се људи који су ту некад живели – наводи председник Завичајног клуба Кордунаша и Банијаца Богдан Ркман.

Срели родбину коју нису видели 40 година

Ркман је током целог пута анимирао путнике причавши шале на рачун Кордунаша и Банијаца или догађаје, срећне, или ипак оне тужне који су задесили српски народ овог подручја, а који су се одиграли на локацијама кроз које је аутобус ишао. Једно од одредишта било је и банијско село Драготина које је такође обележавало сеоску славу, односно црква посвећена Успењу пресвете Богородице која се налази на брду изнад села.

– Ова црква је направљена 1900. године за време аустроугарске власти. Село је пре Другог светског рата имало 900 становника, али је после то становништво преполовљено, а до Олује је константно било око 500 становника. Тек око 1975. године село се почело пољопривредно модернизовати. Млади људи су због тога остајали јер су радили у пољопривреди. Након егзодуса услед Олује, у село се вратило око 140 душа, углавном старије животне доби. Млади су се одселили у Србију или у иностранство. Становништво је углавном старо и место је у одумирању, међутим има неких назнака да би се ту могао повратити живот јер нам држава доводи регионални водовод. До сада нисмо оскудевали са водом, али ове године је нема јер је земљотрес учинио своје, температура је као и свуда била веома висока па су извори пресушили. Можда је довођење водовода неки знак да би село као и околина могли живнути. Надамо се ако дође до изградње неких погона да би се и млади могли вратити – оптимистично завршава причу о Драготини, која тужну судбину дели са још стотину других банијских села, мештанин Милан Шпановић.

Путници са истока су за крајњи циљ овог, како Богдан Ркман воли да каже, студијског путовања, имали збор у Перни. Иако је за многе прошло време годишњих одмора и велик број „гастарбајтера“ се вратио у иностранство, перјански збор је био веома посећен, посебно због придошлих гостију.

– Посебно ми се допала реченица једне од наших чланица која је усхићено рекла док је плесала коло: „Боро, нашла сам своју родбину!“ Значи да није било оваквог студијског путовања, она не би нашла своје даљне рођаке које није видела сигурно 40 година. Осим неговања традиције, чувања имена Милоша Војновића и упознавања крајева, сама чињеница да људи виде родбину, комшије и пријатеље које нису видели по 30-40 година и онда се једва препознају јесте нешто највредније на оваквим путовањима. Важно је да на оваквим излетима постоји целодневни садржај, како би посетиоци стекли утисак о местима која обилазе, а сигуран сам да су наши сапутници понели лепе импресије – тврди Богдан Ркман.

Осим обележавања сеоске славе, служен је парастос и положени су венци за близу 500 људи који су страдали у Другом светском рату, од којих су велик број биле бебе и деца. Парох из Вргинмоста и Топуског протојереј Миле Ристић служио је кратку литургију на месту где је некад постојала сеоска црква, срушена у јеку Другог светског рата, која је данас обележена крстом.

– Иако не постоји храм, овде видимо Цркву, али ону Цркву која се пише великим словом јер верници су, заједница људи који с Богом чине Цркву. Ми данас чинимо живу Цркву која овде на овоме светом месту где је постојала грађевина, храм саграђен пре 300 година, а срушен у Другом светском рату. Остали смо ми као живи сведоци наше свете, хришћанске, православне цркве. Данас окупљени на овај велики дан прослављамо Свету Богородицу, њено пресвето и узвишено име јер знамо да је она у близини престола Божјега и да непрестано моли Господа Бога за спас грешног рода људскога – рекао је у својој беседи окупљеним верницима прота Миле који, између осталих места, опслужује и Перну.

На овом студијском путовању, путници су обишли и места стратишта у Другом светком рату на локацији Дубичка кречана код Хрватске Дубице и у једном од некад највећих банијских села Слабињи.

Преузето са: СРБИ.хр