Жељко Грубач: СЛАВОНИЈА Слике у оку – ране у души
Ова прича је испричана као хроника Слатинског Дреновца, села пишчеве трајне чежње и дјечачке непролазне љубави. Може се подијелити на четири поглавља, четири мјеста у којима је аутор живио, четири тачке ослонца на којима гради своју причу.
Жељко Грубач за себе каже да није писац.
– Велика жеља мог оца Милутина Грубача и његова преданост у сакупљању слика и сјећања на толико вољено мјесто Слатински Дреновац, прогонила ме је као завјет да покушам да напишем књигу. Кажу да све што није записано као да није ни постојало – рекао је Грубач.
Поред Дреновца аутор је своју љубав, сјећање и памћење посветио и Дарди и бескрајној барањској равници, затим свом родном Осијеку и годинама младости, те Београду гдје живи након прогонства из завичаја.
У књизи наилазимо и на мноштво фотографија које су подсјетник на догађаје и људе из Грубачевог завичаја. На њима можемо видјети и природне љепоте планинског села.
Како рецензент ове књиге др Момчило Суботић наводи Грубач је са пуно разумијевања и љубави описао своје ближње (посебно ђеда Јову и ђеда Тому), као и многе друге рођаке, пријатеље, комшије…
– Веома је сликовит опис пјесме сељака и шумских радника у сеоској кафани у којој је и он први пут наступио са хармоником, пјевајући ђеду Јови и друштву пјесму Тешко је љубит тајно.
Исписујући својеврсну хронику села, Грубач не презентује само кратак историјат и родослов своје породице, него и слика портрете људи и сјећа се културних, спортских манифестација, слава и обичаја.
– С поносм се присјећа обиљежавања српских слава Светог Јована у Горњим Мељанама и Светог Саве у Ђурчићима. У далеком сјећању остао му је мали воз Ћиро који је ускотрачном пругом споро хуктао од Чачинаца до Воћина.
Безбрижно дјечаштво и младост провео је у Барањи у коју је његова породица доспјела колонизацијом педесетих.
„Тако се и породица моје мајке заједно са другим народом нашла у богатом равничарском селу Дарди. Напустише свој завичај, прелијепу планину разуздане брзаке и зелене шумарке.“
Наглашена је пишчева љубав према човјеку, пјесми, љубав према природи и цвијећу, ливадама и шумама, планинским ријекама, птицама и коњима…
Посебно су лијепи описи барањске равнице, бара и канала и биљног и животињског свијета, највише голубова са сламнатих кровова старих штагљева.
Међутим, „једног тужног магловитог јутра, када је била хладна зима, са сузом у оку и болом у души, напустио сам: бескрајну, чаробну, барањску равницу. Промрзле голубове, чардак, кућу, бунар и ону моју, некад блатњаву, некад снијегом покривену вољену улицу. Оставио сам: коње вране, баре и канале са ледом оковане, јата барских птица, усамљене салаше и дудове крајпуташе“.
Настанио се у Осијеку.
Дио књиге је посветио и својим новим београдским пријатељима гдје се настанио послије ратних дејстава.
Издавач је Удружење Крајишки привредник и уколико желите да купите књигу можете се обратити на мејл: fondacijakkic@gmail.com
Новинар Српског кола
Драгана Бокун
