Жртве Сарајевског мрака
Ишла сам на суђење Драгану Викићу у својству свједока и на изношење завршних ријечи тужиоца, а 21. априла заказано је изрицање првостепене пресуде. По свему што сам чула и видјела, већ је одлучено – од казне неће бити ништа, оцјењује Јела Лаловић, која 30 година трага за тијелом брата Влајка.
Приредила: Жељка ДОМАЗЕТ
ИСТОЧНО САРАЈЕВО, 15. АПРИЛА /СРНА/ – Прошло је 30 година откако су нестали први сарајевски Срби, које је однио ратни сарајевски мрак – много је прича које о томе свједоче.
СЛУЧАЈ ВЛАЈКА ГОЛУБОВИЋА
Јела Лаловић већ 30 година тражи брата Влајка Голубовића, који је прије рата живио у насељу Доглоди код Ступа – он је одведен 22. априла 1992. године заједно са осам младића.
„Влајко је одведен из Аеродромског насеља на Добрињи са још осам момака. Знамо да су убијени, а њихова тијела никада нисмо нашли и још увијек се не зна гдје су“, прича за Срну Јела.
Она наводи да јој је брат био резервиста и да је кренуо из касарне у Лукавици да би стао на линију разграничења између муслиманске армије и српске војске. Сјећа се да су медији јавили да је Влајков транспортер стао и да су војници заробљени.
„Од тада почиње наш пакао, трагање и дилема хоће ли бити размијењен“, каже Јела.
Наводи да су имали и пријатеље са муслиманске стране, који су били на позицијама да дају неки податак, али да нико ништа није учинио нити рекао.
ИНФОРМАЦИЈЕ И ДЕЗИНФОРМАЦИЈЕ
„Током трагања за братом, имали смо различитих информација и дезинформација – неке су биле дјелимично тачне, указивале су на неке трагове, неке неистините и углавном без опипљивих доказа“, напомиње Јела.
Породица зна само да су Влајко и други младићи одведени у Велики парк код тадашњег командатна полиције Драгана Викића.
„Не знамо, међутим, шта је било са њиховим тијелима – као да нису ни постојали на овом свијету. Да су животиње можда би неко рекао шта је било с њима. Вјерујем да неко зна, има доказ, има нешто записано…“ – наводи Јела Лаловић.
Она вјерује дс Викић све зна као и они људи који су били ту, али неће да кажу.
Јела напомиње да су породице ишле да положе вијенце у Великом парку у Сарајеву и да их је пратило велико обезбјеђење. „Положили смо вијенце и задржали се десетак минута. Обезбјеђење је било толико да ни птице нису изнад нас пролетјеле“, сјећа се Јела и и наводи да су након њиховог одласка ти вијенци бачени.
„Ишла сам на суђење Викићу у својству свједока и на изношење завршних ријечи тужиоца, а 21. априла заказано је изрицање првостепене пресуде. По свему што сам чула и видјела, већ је одлучено – од казне неће бити ништа“, оцјењује Јела.
Она сматра да ни институције Републике Српске нису на прави начин приступиле том проблему и да су породице несталих остављене и заборављене.
СЛУЧАЈ ЈОВЕ КРУНИЋА
Ранка Мићић тражи оца Јову Крунића који је нестао у Улици Адема Буће у насељу Бућа поток.
„Одведен је из куће према Буљаку и ту му се губи сваки траг. Прво сам добила ту информацију, друга информације је да је наводно бачен у бунар, а трећа да је бачен на депонију“, прича Ранка и прецизира да јој је отац нестао у јуну 1992. и да до данас не зна ништа за њега.
Напомиње да су ишли да утврде тачност тих информација, али да је све „појео мрак Сарајева“.
„Ту је депонија, али све је срушено и однесено, чак нема ни тог бунара… Ово ми је једина нада, да дођем да прислужим свијећу и да знам да сам изашла да споменем оца“, истиче Ранка.
Она сматра да нема заједничког живота након свега – да он није могућ.
„Мајку Ковиљку су ми исто тако измалтретирали – она је била у ропству код њих лично. све је то Алијина војска радила. Нико њихпов није одговарао, за разлику од наших људи“, каже Ранка.
СЛУЧАЈ МИРКА ЛАЛОВИЋА
Драган Лаловић тражи оца Мирка и двојицу комшија Бркић – сина и оца.
„Нестали су прије 30 година и од престанка ратних дејстава их тражим. Много чудних ствари се дешавало. Отац је нестао из градске средине, а живио је на општии Илиџа.
Многи људи су га познавали, а појединци су знали како је `нестао` али до данас нема никаквих трагова. Имали смо сазнања да су заједно побијени, али до данас ништа нисмо нашли“, прича Драган и појашњава да су нестали у Мјесној заједници Ступ два.
Одведени су од својих кућа, а у то вријеме главни актер био је Сакиб Форић, који је награђен мјестом амбасадора у Малезији.
Драган прича да је Форић награђен и папирима којима је „доказао“ да прије и током рата није био у Сарајеву.
„Форић је био ту главни и морао је знати ко их је одвео и ко их је убио. Толики је `мрак Сарајева` да они могу да лажу да нису ту уопште живјели“, закључује Драган.
Извор: Срна
