АМАНЕТ СТАР 85 ГОДИНА – Како Бока и Херцеговина чувају сјећање на Дијану Будисављевић

• Познати херцеговачки публициста и новинар Здравко Шакотић доноси причу о Милану Шпановићу, спасеном дјетету из Старе Градишке, и Мирку Павловићу, убаљском прегаоцу и обновитељу светиња, који је у десетој деценији живота испунио један свети аманет и поклонио се сјенима Дијане Будисављевић.

У овим врелим јунским данима, српски народ широм Херцеговине комеморацијама и обиласком одбетонираних крашких јама подсјећа своје потомке на звјерски начин убијене родољубе у љето 1941. године од стране усташких убица. Многи се овом приликом сјете и каснијег злочина почињеног над српским, јеврејским и ромским живљем у Јасеновцу. Тачна евиденција о коначном броју убијених од руке људи који су на својој капи носили злогласни симбол „У“ ни данас није позната.

Та цифра уморених, посебно дјеце у Јасеновцу, била би још трагичнија да није било Аустријанке Дијане Обексер-Будисављевић (1891–1978), која је спасила из усташких дјечјих логора 12.282 српске дјеце, док је 3.254 дјеце умрло од болести, глади и тјелесних повреда. Испод усташке каме, спасену дјецу су смјештали у хранитељске породице у Загребу и околини, код провјерених и честитих људи.

Сјенима те добротворке, жене хероја, прије два дана у њеном парку у Бечу поклонио се инжењер у пензији Мирко (Шпира) Павловић из Тивта. На приложеној ленти букета стоји сљедећи натпис: „Великом хуманисти, пријатељу српског народа Дијани Будисављевић – њени поштоваоци Мирко Павловић и Станко Шпановић“.

Откуд овај знак захвалности рођеној Аустријанки, која је из родног Инсбрука удајом 1917. године за Србина, др Јулија Будисављевића, професора хирургије на Медицинском факултету, стигла у Загреб? О свом гесту пажње према дјелу Дијане Будисављевић, Мирко Павловић прича:

„Често сам због породичних разлога у Бечу. Шетајући се царским градом у којем су столовали цареви, под којима је моја Бока била више од вијека, посјетио сам Спомен-парк Дијане Будисављевић. Мали је број српских снаха које су стигле из других средина и народа којем не припадају по рођењу, али по дјелу према српском народу су то, као што је ова Аустријанка. Ранијих година био сам на њеном гробу у Инсбруку, гдје је сахрањена 1978. године, шест година пошто је, незадовољна односом комунистичких власти према њеном гесту и документацији, од које је знатан дио уништен, 1972. године напустила Југославију.

Ове године, када се обиљежава 85 година од почетка геноцида у НДХ над српским, јеврејским и ромским грађанима, осјећао сам потребу да се још једном поклоним сјенима те велике жене. Овог пута, када сам пошао из Тивта, понио сам и животни аманет Милана Станка Шпановића, који је као двогодишње дијете спасен из логора смрти. Када је наишла Дијана Будисављевић, извела га је из тог пакла гдје је живот завршио двије године старији његов брат Станко.

Пребачен је у други логор, а затим у хранитељску породицу, гдје је дијете под бројем добило име Станко Јанковић, по презимену хранитељке Елизабете из Загреба. Дуго се за овог Тивћанина, међутим, није знало ко је заправо тај малишан и одакле је, па је дијете постало само још једно име и још једна несрећна дјечја јединка са бројног списка из ‘Акције Дијане Будисављевић’, које тражи своје најближе на списковима ратне сирочади који су се убрзано правили тих поратних година у тек ослобођеној Југославији. Одрастао је у сиротиштима и хранитељским породицама.“

Мистерија поријекла човјекa који је живио као Станко Јанковић (а због плача добио надимак Љути), потрајала је још цијелих двадесет и више година. Живећи у Ријеци, па у Тивту, посредством „Борбиних“ писама, већ одрастао човјек и одлични голман загребачког „Загреба“ и тиватског „Арсенала“, пронашао је родитеље и утврдио ко су му биолошки отац и мајка.

Милан Шпановић, који данас званично има 89 година, сазнао је да је као двогодишњак у љето 1942. године остао без свог старијег брата Станка, убијеног у усташком логору за дјецу и жене Стара Градишка. Двогодишњак је тада са још неколико стотина дјеце доведен у Стару Градишку из Босанске Градишке са десне обале Саве. Шест километара од тог градића је село Бистрица, у којем се Милан родио као треће дијете у породици земљорадника Остоје Шпановића.

Од своје тек пронађене породице дотадашњи Станко Јанковић је сазнао да он заправо није Станко, већ Милан Шпановић. Уз старију сестру Стоју, имао је и једну млађу – Милену, која се родила послије рата. У матичној службе Општине Градишка младић је онда и званично промијенио идентитет са којим је живио двадесет и више година и вратио је своје право име и презиме. Званично Хрват, католик Станко Јанковић престао је да постоји, а у живот се вратио прави он – Србин, православац Милан Шпановић.

У Тивту, са својом дјевојком, па женом Даницом Вуковић, постао је Милан Шпановић који сада, тешко болестан, у 89. години и са два сина живи у Тивту. „Испуни ми моју жељу и положи цвијеће и у моје име на спомен-плочи жени која ме спасила сигурне смрти“, рекао је Павловићу Милан Шпановић перед његов полазак за Беч.

А ко је Мирко Павловић који је на прагу десете деценије живота? Овај човјек, у Боки, а посебно у родним Ублима код Херцег Новог, познат је у својој средини као вриједан активиста – одмјерен, јасан, гласан, да у свом полувјековном раду са својим сарадницима из села обнови урушене и оронуле Цркву Светог Ђорђа, Цркву Свете Госпође и Цркву Светог Илије на Ублима.

Тај корпус стварања и обнављања долазио је са љутог, каменитог бокељског крша, из кућног мира и свакодневног рада – прво од 1973. године као секретар, а затим предсједник МЗ Убли, а потом чак 14 година предсједник Црквеног одбора. Бројне акције, бројни сабори о Ђурђевдану, Тројичиндану, Видовдану, Илиндану и Малој Госпојини, гдје је као умјешан, успјешан и храбар, својим урођеним смислом за лијепо, стварао рејтинг једног од лидера свог села, своје Боке.

„Павловићи су доселили на Убле из Херцеговине. Познавајући традицију, живот мог села, трудио сам се да наставим тамо гдје су стали наши стари. Ношен светим тројством и вјером у Бога, трудио сам се да не дозволим ни комунистичком ни овом посткомунистичком систему да нам гасе светиње и вјеру. Одувијек сам волио цркву и био јој привржен. Вјеровао у Бога и у то да ме није узалуд створио. А то је дио кућног васпитања.

Цијелог свог живота улагао сам максимум на обнови убаљских светиња са циљем да црква има статус који јој припада. Као први међу једнакима у Црквеном одбору обновили смо цркве и сваког Видовдана са нашим свештенством дајемо парастосе кнезу Лазару, мученику и хероју Гаврилу Принципу, хуманитарки Дијани Будисављевић и свим знаменитим Убљанима који су задужили село. Урадили смо доста и другог посла. Подигли парохијски дом који је био и школа, открили спомен-плочу првом академику САНУ из Боке Војиславу Становчићу (1930–2017) који је рођен на Ублима. Од 1973. године урадили смо путну инфраструктуру, довели струју, обновили бистјерне.

Бокељи, као и Херцеговци, поштују и вјерују у своје светиње и свој завичај. Причајући о прошлости, не дозвољавају ником да нам ‘угаси светиње и вјеру’. Не дозвољавају да се забораве национални хероји. Благословом почившег митрополита Амфилохија, који сам добио прије десетак година, сада градим Храм Светог Луке, коме сам ктитор и требало би бити завршен ове године. Ништа не бих могао сам да није вриједних сарадника и приложника“, каже Мирко Павловић.

У свом полувјековном раду Мирко Павловић по ко зна који пут је освјежио и оплеменио посусталу српску акцију да се не запуштају српске светиње, да се не заборавља традиција и посебно ћирилично писмо. Признања на саборима и свечаностима гдје се његова ријеч посебно чује и поштује су доказ за све оно што је урадио и што још увијек ради.

Мирко Павловић наставља своју мисију и открива нове детаље свог бивствовања. Покренуо је акцију да се кућа Вуковића-Бекана у којој је 1806. године боравио Свети Петар Цетињски санира и претвори у културно-историјски споменик, такође да се обнови и стара кућа Васиљевића из које су заредом били свештеници у шест генерација.

Своје бројне акције, говоре, молбе, евиденције прилога, посјете духовних и свјетовних званица селу, као и приче памтиша села Убала, Мирко је сакупио и ускоро ће да објави у књизи, као свој дневник и документ једног човјека у једном времену и простору који је остао иза нас, а који ће да показује шта је овај вриједни Бокељ у току свог марљивог рада створио, ко му је помагао и кога је све заступао као члан Одбора за вјерска и црквена питања у општини Херцег Нови, као члан Регионалне скупштине „Матица Боке“ у свим сазивима, те делегат у Вијећу народних скупштина Црне Горе. Пријатељ је многих спортиста, гдје посебно истиче пријатељство са првом звијездом Црвене звезде, Рајком Митићем.

Мирку Павловићу и свим његовим животним потезима – међу којима је и овај јединствени гест из Беча који је оплеменио његову стваралачку и људску личност – капа доље!

Здравко Шакотић

Преузето са: Слободна Херцеговина