Алекса Шантић – десети Југовић: У Београду представљена монографија мостарског пароха Радивоја Круља
У Београду представљена монографија оца Радивоја Круља 100 Шантићевих вечери поезије – 50 година књижевне награде Алекса Шантић.
Колико је Шантић вољен и цијењен међу Мостарцима, и међу Херцеговцима говори пуна сала Библиотеке града Београда 24.1.2020. године када је представљена монографска публикација мостарског пароха Радивоја Круља 100 Шантићевих вечери поезије – 50 година књижевне награде Алекса Шантић.
Монографија се састоји из три дијела, први говори о најстаријој пјесничкој манифестацији у региону, други дио су лауреати и књижевне награде Алекса Шантић, чија су два добитника били присутни на књижевној вечери.Трећи дио је Косовски циклус, гдје су сабране пјесме Алексе Шантића о Косову, њих 32.
Књига на упечатљив начин свједочи чињеницу да су још за живота Алексе Шантића, далеке 1920. године, Мостарци почели да славе његово име и дјело.
Јануара 1920. године у Официрском дому под називом „Шантићево вече“ приређен је програм у част 50. пјесниковог рођендана. Те вечери током бесједе Дејо Зечевић цитирао је чувеног Пера Слијепчевића који га је описао у четири ријечи: „Крв јуначка, душа ђевојачка.“
Тако је обиљежено прво вече Шантићеве поезије. Манифестација је од 1920. године наставила да се обиљежава у континуитету, па је није спријечио ни Други свјетски рат.
Радивоје Круљ: Српски гробови су сачували нашу цркву и коријене
– Косово је наша оријентир – рекао је отац Радивоје Круљ, образлажући трећи дио монографије у коме су сабране 32 пјесме Алексе Шантића посвећене срцу Србије .
– Ми у Мостару се обнављамо из темеља, али неишчупаног коријена. Схватили смо да је Алекса Шантић, како би владика Григорије рекао, пророк. На Бранковцу да није било старог и новог гробља можда би нам и то било истргнуто и одузето. Наши гробови су сачували нашу цркву, стару, Саборну, Владичански двор, сачували су темељ Мостара. Гробови наши су се борили са онима који су хтјели да нас ишчупају из коријена у Мостару – рекао је отац Круљ и додао да је сигуран у обнову светиња у Мостару јер ако се иде Шантићевим путем, и његовим духом, стаза је утабана.
Перо Зубац: Монографија је свједочанство о српском живљу у Мостару
Велики мостарски пјесник,Перо Зубац, аутор чувене поеме Мостарске кише, лауреат књижевне награде Алекса Шантић, говорио је о значају монографије, како за град Мостар тако и за културу.
– Овом монографијом се Шантићу продужава живот на један посебан начин. Алекса је увијек био омиљен и цијењен, али дешавало се да су га на неки начин и склањали, прескакали, зато што није неком одговарало како је он посматрало свијет. Монографија је свједочанство о српском живљу у Мостару, који је своју културу преносио према Дубровнику, Трсту и Београду. Све што је вриједило било је на Шантићевим вечерима поезије – рекао је Зубац и подсјетио на сопствене стихове.
…Пролази Алекса сав од свјетлости – а никога свога, Боже опрости. Само пазимо ко сјене црне нас неколко да не посрне –
– Пјесма је видјела, нешто што ја нисам желио да видим. Она је објављена у листу Југославија који излази у Осијеку са датумом објаве прије несретних ратова – рекао је Зубац.
У есеју из 1932.
„То је била тако радосна и витешка појава, да собом доносаше сунце гдје год је дошао, његов стас је био најљепше стабло у људској шуми.“
„Шантићева љубав за наше муслимане је пророчанска и један од највећих поноса српског народа.“
Владимир Пиштало: Имао је најљепше очи, као да те грију
Један од најзначајнијих и најпревођенијих савремених писаца, Владимир Пиштало, навео је да је његов прадједа живио врло близу Шантићеве породице.
– Брат му Јаков имао је навику, због туберкулозе несрећне болести, која је владала у њиховој породици, да кад год би негдје попио кафу из филџана, разбио би га да нико послије њега не би пио. То је та брига о другима која је красила његову породицу, те би моја баба још знала рећи за Алексу: „Имао је најљепше очи, као да те грију“.
Чувени интелектуалац Перо Слијепчевић је говорио да је Алекса Шантић посветио својих 50 година слави Мостара.
„Био је као десети Југовић, љепота и господство лика нису га никада напустили, чист и јасан лиричар, богодан и тајно дубок, доћи њему је исто као и доћи на острво доброте.“
Десанка Максимовић и Алекса Шантић
Перо Зубац испричао је анегдоту која се десила приликом његовог гостовања у Мостару са Десанком Максимовић 1980. Она је тада имала 82 године, а он младић од 35.
– Боравили смо 7 дана у Мостару, и домаћини су били много пажљиви према нама. Сваки дан нам је био испуњен разним активностима, па смо тако трећи дан одлучили да посјетимо Алексин гроб. Том приликом је Десанка понијела велики букет цвијећа. На почетку сам оклијевао, али сам на крају је упитао ако жели да је одмјеним и ја носим букет, на шта ми је одговорила: „Биће му драже ако ја носим.“
Стеван Тонтић: Алекса је примјер српске љепоте, расе и духа
Стеван Тонтић пјесник, есејист, прозаик, преводилац, лауреат књижевне награде Алекса Шантић, аутор четири антологије пјесама. У Антологији модерне српске поезије коју је објавио 1992. уврстио је 10 или 11 Шантићевих пјесама, док од Милана Ракића има 5.
– Ово вам говорим јер у историјама српске књижевности и у ономе што говоре професори Ракић увијек пролази као значајнији пјесник него Шантић. Док по мом мишљењу је случај обрнут. Алекса је за мене најљепша културна личност које је Херцеговина дала, и не само Херцеговина, него цијели наш јужнословенси простор. Када би требали дати примјер српске љепоте, расе и духа наших људи и представити на неком другом континенту, или на другој планети, ја бих кандидовао Алексу Шантића – рекао је Тонтић.
Преподобни Јустин Ћелијски о Алекси Шантићу
„Окренут ка нашој народној прошлости, он (Алекса Шантић, прим. П. Б.) је песнички снажно и пророчки надахнуто доживео све наше Голготе; окренут ка нашој будућности, он је пророчки видовито сагледао све наше нове Голготе, и срца наша устрептала окренуо пут Неба и божанске правде. Безброј је наших Голгота. И данас смо на једној од њих. А он – тужни пророк наш, сетни Јеремија Херцеговачки иде од једне Голготе наше до друге, и божанском силом своје пророчке душе храбри малаксале, превија рањене, подиже посрнуле, надахњује клонуле, диже пале, спасава пропале. Нема нашег бола, а да га он није учинио својим; нема наше туге, а да је он није претворио у своју; тако се он као као ријетко ко изједначио са свенародном тугом, и свенародним болом, и постао бесмртни песник наше народне туге и нашег народног бола.” (Преподобни Јустин Ћелијски 1998: 6; подв. П. Б.)
Аутор монографије Радивоје Круљ се на самом крају захвалио присутнима, с посебно водитељу програма публицисти Шемсудину Златку Сердаревићу који му је помогао и у писању монографије.
– Захваљујући Шантићи као инспирацији обнављамо Саборни храм, у коме је био благајник, хоровођа, почасни предсједник црквене општине, крштен је у Старој цркви, опојан у Саборној, хвала му што обнављамо и мостарску Просвјету…
Драгана Бокун / Српско коло
