Андрија Артуковић – хрватски Ајхман
САД су 12. фебруара 1986. године изручиле хрватског ратног злочинца Андрију Артуковића, министра унутрашњих послова усташке Независне Државе Хрватске /НДХ/.
Артуковић, један од највећих злочинаца, десна рука поглавника Анте Павелића, ухапшен је у САД 14. новембра 1984. године, а изручен властима тадашње Југославије тек у фебруару 1986. године.
Тадашње југословенске власти судиле су му само за појединачне случајеве убиства, али не и за геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима, што се и данас сматра фарсом и покушајем да се, у име братства и јединства, сакрије суштина усташких злочина.
КОРИСНИК „ПАЦОВСКИХ КАНАЛА“
Артуковић, министар полиције у усташкој НДХ ухапшен је у Лос Анђелесу, пошто је у САД живио од 1948. године. Полиција му је глисерима окружила кућу и ухапсила га.
У САД је доспио 1948. године под лажним именом, а пребачен је „пацовским каналима“ – то је био начин на који су неки хрватски црквени великодостојници, у сарадњи са Ватиканом, помагали усташким функционерима да побјегну од правде.
Америчке власти су се упорно оглушивале о захтјеве Југославије за екстрадицију. Артуковић је изручен тек 12. фебруара 1986. Осуђен је 14. маја 1986. на смрт, али казна није извршена јер је умро у затвору непуне три године касније.
Артуковићева породица покушала је да избјегне екстрадицију, тврдећи да он има Алцхајмерову болест.
Судски процес Артуковићу био је најважнији судски процес у бившој држави, која је за њим трагала тачно 40 година.
СЛАО ЉУДЕ У ЈАСЕНОВАЦ, ОТВАРАО ДЈЕЧИЈЕ ЛОГОРЕ…
Артуковић је у мају 1941. године наредио својим потчињеним да лише слободе и побију на хиљаде грађана српске националности, од свештеника па до дјеце, жена и стараца, те да пале и руше читава насеља.
Од априла 1941. године до почетка октобра 1942. наредио је да се у концентрационе логоре Јасеновац, Стара Градишка, Ђаково, Лобор, Јастребарско, Уштици и друге присилно одведу и убију Срби, Јевреји, антифашисти..
На такав начин убијено је више од 200.000 људи. Међу овим жртвама је и чак 2.000 дјеце убијене отровним гасом у концентрационом логору у Старој Градишци, док је на хиљаде малишана усмрћено у логорима изгладњивањем, стављањем у храну каустичне соде /натријум-хидроксид/ и на друге окрутне начине.
Од маја 1942. године почело је систематско упућивање у концентрационе логоре грађана ромског поријекла, и то са територија Хрватске, БиХ – тако је у логор Јасеновац Артуковић упутио више од 30.000 особа са подручја Осијека, Даља, Жупање и других мјеста.
Артуковић је као усташки министар полиције наредио да се ради одмазде убија цивилно становништво, посебно српске националности, и то читава насеља, а његова „специјалност“ у уништавању људских живота било је гажење људи тенковима.
КАТОЛИЧКИ СВЕШТЕНИЦИ СВЈЕДОЧИЛИ У КОРИСТ ЗЛОЧИНЦА
У САД је 1958. године био сучен са првом могућношћу екстрадиције, јер су власти САД имале податке са низом имена убијених људи, махом свештеника, жена и дјеце, али оптужба није обезбиједила потребне свједоке.
Истовремено, у Артуковићеву корист свједочили су католички свештеници. Први од њих био је Стјепан Лацковић, некадашњи секретар надбискупа Алојзија Степинца.
Други свештеник, Артуковићев свједок, био је Драгутин Камбер, који је, као и многи неосуђени ратни злочинци, требао и сам да одговара због убиства више од 300 особа у добојском крају.
Tрећи свједок Артуковића био је Рене Херман, службеник, крижар, осуђен на осамнаестомјесечни затвор у Југославији, емигрант од 1949… Они су се пред америчким властима заклели да је Артуковић – невин.
Средином седамдесетих година прошлог вијека 11 америчких конгресмена писмом се обратило државном секретару САД Хенрију Кисинџеру. Они су навели да је „повријеђен осјећај правде чињеницом да Андрија Артуковић живи безбрижно у Јужној Калифорнији упркос доказима да је био `хрватски Ајхман`“, али то обраћање није имало никаквог одјека.
Ипак, 4. фебруара 1985. суд у Лос Анђелесу утврдио је да је Артуковић крив за оно за шта га терети оптужница и да је подобан за изручење.
СА СТЕПИНЦЕМ РАЗГОВАРАО „КАО СА БРАТОМ“
Артуковић је на суђењу у Загребу признао да је као министар полиције НДХ са надбискупом Степинцем имао „врло добар однос – као са рођеним братом“, те да му је Степинац говорио оно што би затим било преношено Павелићу.
Такође, признао је да је усвојивши усташку идеологију и начела усташког поретка усвојио и доктрину „на љуту рану – љута трава“.
Он је навео да је уступање појединих територија /као што је Далмација/ Италијанима био уступак Мусолинију за пружање помоћи усташама.
Артуковић је тврдио да су расни закони „дјелимично постојали у НДХ“.
Признао је да су му били познати случајеви прекрштавања Срба, али да је то радио католички клер.
Он је потврдио да је било протјеривања Срба /користио је израз – „исељавање“/, а то је правдао потребом да се „очисти територија НДХ“.
Андрија Артуковић био је један од ријетких усташких високопозиционираних злочинаца који је одговарао, бар дјелимично, за ужасне злочине у НДХ, које у данашњој Хрватској многи политички и клерикални центри покушавају да негирају.
Преузето са: СРНА
