Бака Стеванија из Ђеврсака прославила 100. рођендан

Бака Стеванија Летуница из Ђеврсака прославила је овог месеца свој јубиларни стоти рођендан са, како је рекла, оним најужим члановима породице који су, упркос корони, желели да с њом проведу овај важан дан.

На листу малобројних стогодишњака, не само у Ђеврскама већ и у њиховом ширем окружењу, бака Стеванија Летуница уписала се средином марта. Иако годинама живи сама без супруга, али и деце која су расута на све стране, неки од најужих чланова породице потрудили су се да јој, упркос ситуацији са вирусом, организују рођендан за памћење.

Ова времешна старица, бистрог ума, са памћењем на којем би јој многи знатно млађи позавидели, поносно на својим плећима носи цео век живота који је, као што сама често истиче, чешће био горак него сладак.

Дуг живот није награда

Када јој данас неко постави питање какав је то осећај преживети читав један век и дочекати стоту годину, одлучно одмахује руком јер то никоме не би пожелела, чак ни својој деци.

– Не дај Боже ни онима које највише волим, јер то није никакав живот. Када дођете у ове године онда сте само терет најближима, то је мучење своје деце и трошак држави. Није човек у стању сам да се брине о себи, макар га и здравље послужило. Изгубиш вид или слух, издају те ноге или снага, и не можеш такав бити од користи ни себи ни другима. До осамдесете се и може живети, а ја већ двадесет година то премашила. Ни овај свет није онакав какав је био, ово је неко друго време у којем нико никога не познаје, нестало је поштовање и брига о потребитима. Људи су се покварили, такмиче се у крађи и неморалу, а ко је то пре смео чак и када ништа ниси имао. Ни годишња доба нису ка што су била, дођоше суше, поплаве, снега нема кад му је вакат, а пада кад му време није, а тек ће да буде зла – прибојава се Стеванија јер, како каже, бар су је том искуству године научиле.

Иако је данас најпоноснија на своју децу, деветоро унучади и осморо праунучади, јер је то највеће богатство и иметак који је за живота стекла, не водећи се само личним примером, оно што је богатство свакој генерацији која долази, а чега најчешће нисмо ни свесни, она без размишљања изговара.

– Мир је богатство. Мир и слога а тога више нема. Људи су постали препуни мржње, мрзе се најближи, рођаци и комшије, мрзе се због друге вере и нације а све нас једнако сунце греје и све нас земља једнако држи. Рат је гори од сваке болести, гори од глади и сиромаштва, јер страх за живот је највећи ако вам меци фијучу око главе – мудро поручује наша времешна саговориница.

Бог даје, Бог узима

Своје позне године данас најчешће проводи сама, радујући се сваком доласку деце, унучади и праунучади, онима који јој уносе радост и светлост у самачке дане. До прошле године сама је обрађивала башту, ове године помирила се са тим да то више није у стању. Често пута прошета по дворишту, не би ли макар на тренутак са ким проговорила, али пусте улице села и за то дају све мање могућности. Од њених вршњака више нико није међу живима, нико из породичног стабла није доживео њене године, па иако их не сматра неком предношћу, и сама истиче како је то Божија воља, јер ни о томе сами не одлучујемо.

– Увек сам веровала у Бога, њему се за све молила. Заветовала сам се пре педесет година и тај завет и сада носим. Упркос сиромаштву, увек сам настојала помагати сиротињи. Оно што нам Бог да није само наше, и не треба то заборављати, не треба окретати главу од сиротиње. Тако је и са животом, Бог ти га да и он ће га узети кад дође земан. Није јунак ко се убије, него ко муке издржи свакакве. Сутра ће бити боље, помислиш, и тако идеш даље – подучава нас, на крају, Стеванија.

Једино што јој остаде као жал, жеља коју није стигла остварити, јесте што за живота није написала роман, саткала свој живот међу корице које би, једнога дана, макар некоме послужиле за наук да се кроз живот може и мора, ма колико тежак био.

Животни пут дуг један век

Још увек се Стеванија сећа свог детињства, одрастања у кући пуној чељади, кратког периода школовања али и оних тешких периода за време и након ратова. Данас, након толико година и свих животних искушења, на питање какво јој је детињство било, она једноставно одговара да је било тешко.

– Пет година сам гонила туке на испашу, јер сам била најстарије дете у родитеља. Како су године пролазиле, и моје обавезе бивале су веће. Била сам чобаница, чувала овце, козе, краве, коње и то свакодневно пешачећи по шест и више километара од куће. Било нас је много и много смо радили, али нисмо ни у чему оскудевали. У тим годинама, када је човек млад и здрав, све можеш и ништа ти није тешко – укратко ће Стеванија.

Никакви сеоски послови, све оно што је обележило њену рану младост, не могу се, каже, мерити са тежином времена које је донео Други светски рат. Неретко јој се чини, бар по свему ономе што јој је урезано у памћењу, као да све то и није било тако давно, јер ожиљци настали у том периоду, ваљда, никада нису успели потпуно да зацеле.

– Оно што су многе жене доживеле ни мене није заобишло. Била сам затварана, тучена и мучена. Најгоре је било 18. маја 1943. године, када су дошле усташе, блокирале и палиле село, заклали дванаест, а на стрељање повели шеснаест тадашњих мештана. Тада ми је било најтеже. У кући нисмо смели бити због страха да и нас не побију, а по селу се било тешко скривати. Било је и оних који су нам сами саветовали да бежимо, јер нису другачије смели да нас заштите. Остала сам тада без стрица и брата – кроз сузе се Стеванија присећа тог најболнијег периода.

Након окончања рата, две године су прошле у туговању за страдалим рођацима. У свим тим несрећама и страдањима прошле су јој, истиче, године када је била у цвету младости. За тадашње прилике, из поменутих разлога, касно се удала и почела стварати своју породицу.

– Било ми је двадесет и седам година кад сам се удала и дошла овде, у кућу свог покојног супруга. Није се више бирало какав је момак и ко је, девојке су се удавале у гуменим опанцима, робе није било нити си је имао где купити, сиротиња је пуста била, завладали глад и сиромаштво. После су се установили неки бонови, и било је колико бонова толико динара. Продаш овцу, или нешто од стоке ако имаш, и за узврат добијеш бонове за које можеш купити нешто, макар кукуруз за брашно. Кад исти тај кукуруз однесеш у млин, и тамо узму ујам као надокнаду, онда ти и не остане баш много да прехраниш децу. Најстарију ћерку сам одгајала тако што бих јој, са пола године старости, давала комад пуле од јуче и мало каве ако има. Дете то неће да једе а ти му немаш друго шта дати. Круха није било никако, па ни за Божић. Тако смо се патили, мучили и гладовали – приповеда нам Стеванија.

Једна мука прође, а друга дође

Први пут се, каже, разболела тада када се удала. Вукући дрва на леђима напила се хладне воде и добила чир на желуцу, и те бољке се никада није ослободила. И поред свега, родила је четворо здраве и праве деце, на кућном прагу, сама, без ичије помоћи, баш онако како су жене тог времена најчешће рађале децу. Није било ни дрвета за ватру ни покривача за децу, па би своје делиће гардеробе неретко користила као пелену за повој. Касније је, каже, добила неку робу од које је деци прекрајала оделца, а и супруг је, временом, почео помало радити.

– Муж ми је био постолар, обућар, знао је ушити и направити, поправити какве опанке или оно што су људи доносили. За узврат би ми жене из села доносиле шаку брашна да направим кашу, мало уља или нешто друго што су имале, и захваљујући томе сам могла прехрањивати своју децу у тешкој сиротињи – појашњава присећајући се с муком тих тешких дана.

Након неког времена добила је посао чистачице у сеоској Основној школи и ту је, каже, зарадила своју пензију са којом се данас неретко похвали. Четрнаест година је добијала плату на послу, а потом журила кући да би се бавила пољопривредом и сточарствпм. У периоду када су деца постала зрели људи, када се коначно могло предахнути од оних тешких година живота, дође последњи рат и све са собом однесе. Све што се годинама стицало и градило опет је нестало у трену.

– Како сам доживела последњи рат то не могу и не смем рећи. Једино што је чињеница јесте да нисмо били гладни, голи и боси – укратко ће Стеванија, не желећи да оживљава тај период.

Избеглички пут одвео ју је у Србију да би, недуго потом, отишла код ћерке у Бањалуку. Ни ту се, каже, није могла задржати. Упркос томе што су се сви трудили да јој добро и лепо буде, ништа није могло да јој надомести недостатак свог краја и своје куће. После четири године вратила се у Ђеврске, на рушевине онога што је за живота стицала.

– Све ми је било запаљено и срушено, нисам се имала где вратити. Пуних шест зима и седам лета провела сам под овом старом терасом, у просторији која је покојном супругу била обућарска радња. Ту ми је било све, и кухиња и соба, ту сам прала, кувала и лежала, читав мој повратнички иметак је био у тих пар метара. Након тога обновили су ми кућу и ево у њој дочеках стоту – резимира старица своје повратничке године.

Могла би она тако сатима, штошта испричати и мудро посаветовати, али тај дан морала је испоштовати најближе, ћерке и унуке које су се потрудиле да макар овај рођендан сачува као најлепшу успомену. Радост би била комплетна да су сви могли бити ту, да их макар погледом загрли, радничким рукама помилује, да им чује глас и душу тиме нахрани, али свесна опасности коју сеје вирус, жеља јој је само да су сви живи и здрави.

Седећи на врху стола, за трпезом припремљеном са пуно љубави и захвалности, примајући честитке да још коју годину поживи у добром здрављу, одлучно је наша слављеница угасила рођенданске свећице на торти. Након свега што нам је испричала, неумесно и непристојно је било питати је шта је сама пожелела. Шта год да је, нека се оствари, јер није мала ствар у животу доживети стоту.

Преузето са: Срби.хр