Балкански антислухисти против Баје Малог Книнџе: Због којих песама хапсе Србе?

Срећа је што Никола Јокић слободне дане проводи у родном Сомбору, јер ако би случајно пожелео да летује, рецимо у Хрватској, могао би и он, попут бројних Срба да заврши у неком од казамата “лијепе њихове” и то само због свог музичког укуса, који је демонстрирао док је усред Париза бронзану медаљу славио уз песме Баје Малог Книнџе.

Дупла је срећа што је један од најбољих светских кошаркаша родом из северне а не јужне српске покрајине, јер у овој потоњој, Куртијеви полицајци такође немају много разумевања за крајишке ноте.

Тако је, док српски адвокат Немања Берић броји дане до изласка из притвора у Шибенику у коме је завршио јер је певао “До Динаре ниђе не стајем”, полиција самопроглашене државе привела Луку Златичанина из Гораждевца, само неколико дана након што је у кафани певао Бајине песме. Засметала им је кажу неки, песма “Препелица” која је посвећена ратном команданту Специјалне јединице Војске Републике Српске “Мандини Лавови”, Митру Максимовићу Манди.

Берић је, наиме, “пао” због изузетно “проблематичних” стихова који, између осталог гласе: “бојкотујем и пиће и јело, док не видим моје родно село. Родној кући жури мој караван, ни авион њему није раван”.

Стручњаци из “Јутарњег листа” правдају органе реда, појашњавајући како је српски адвокат заправо крив за читав низ неопростивих грехова, односно за укупно 31 објаву на Фејсбуку која се наводно односи на “четнички покрет” и “ратне злочине”. Нико се у Хрватској, међутим, не потреса због далеко проблематичнијих стихова које је Берић слушао од других затвореника: “Не пијемо вина, него крви Србина из Книна”.

И тако, док је Србима остало само да се, како то Книнџина песма каже, “трују ракијом и песмом Бајином” јер их “уби туга за Крајином” из које су протерани, Хрвати не воле ни да се помене Република Српска Крајина за коју тврде да је “један у низу српских митова”, како то својевремено написа портал Хрватског медијског сервиса. Ова медијска громада додаје и да је “Ајме мени без тебе Крајино”, како веле, “хит-јадиковка која се радо слуша диљем свијета гдје су разасути Срби који су некоћ живјели у подручјима Хрватске које су прогласили Републиком Српском Крајином”.

Можда је био у праву кошаркаш Дарко Миличић, када је, причајући како његови саиграчи, Американци из НБА лиге нису схватали песме Баје Малог Книнџе које им је објашњавао, рекао: “Дубоко је то за њих”. Можда такве песме, заиста, само Срби разумеју?

Џабе што председник Савеза Срба из Региона Миодраг Линта објашњава како је певање крајишких песама “само потврда националног, културног идентитета и апсолутно није уперено против Хрвата или било кога” – у “лијепој њиховој” Србе хапсе због Баје, док им једва пунолетна омладина пева “Ој Хрвати, браћо мила, дубока је вода Дрина. Дрину треба прегазити, а Србију запалити”, истовремено кличући усташки поздрав “За дом спремни”.

За то време, хапсе се и приводе људи који, између осталог, певају песму Мила Делије “Јован Далматинац”, коју би, ико ко ју је чуо, могао оквалификовати само као љубавну. Зато и не чуди што је новинар Ратко Дмитровић, недавно, влади Хрватске иронично “откуцао” девојку која је рецитовала песму “Мајка православна”.

“Додуше, песму није написао Баја Мали Книнџа већ Владимир Назор, али…спомињати муке неке православне мајке? Апсана”, подсмевао се Дмитровић очигледној навици Хрвата да хапсе за све што макар и подсећа на Србе.
Певати и умирати

“Много нас Срба пева, али нема ко да нас чује” – приметио је Тесла. А Срби, кад год су гинули, страдали, када су их мучили и терорисали – увек су певали. За овај народ је, речима Бранка Миљковића, увек било “исто певати и умирати”.

“Српска песма је изгледа стварно субверзиван фактор, који на мала врата враћа српску културу као претходницу српске војске на окупиране територије. Шалу на страну, не бих потценио њен значај у очувању идентитета кроз историју. Под Турцима се певала уз гусле, у шумом заклоњеним портама, а касније, кад су дошли модернији окупатори, певала се кришом по кућама. Због песме о војводи Синђелићу се допадало букагија и касније, под комунизмом”, подсећа историчар Немања Девић.

Што је, каже, више свака од ових песама брањена, дуже је опстајала у народу.

“Заправо, можда је једина гаранција да ћемо неку песму певати, и да иста ваља, то да је душмани забране”, истиче саговорник РТ Балкан.

Свашта је до сад одузето Србима, али песму, па макар и песму Баје Малог Книнџе, тешко да ће им и по цену затвора ико отети.

“Не знам коју су тачно песму певали адвокат из Книна или момак из Гораждевца, али сам сигуран да ниједна од њих није позивала ни на клање ни на паљевину. Само су њихове уши Загреба и Приштине, у овом случају, изгледа постале осетљивије. Смета им што неко после геноцида и етничког чишћења уопште пева, па тек онда шта пева. Некад су биле кажњиве тврђе четничке песме, сад се робија и за завичајне. Кад се сила окупатора оголи, верујем да ће им засметати и песме Колибрија – јер су српске”, закључује Девић.

Но, нису проблем српске песме само у Хрватској и на лажном Косову, јер песма “Чувај ми се сине” умало је срушила коалицију у Тивту, где се тражило да лично одговара онај ко је омогућио да се таква нумера изводи покрај мора.

И народни гуслар и певач Миломир Миљанић, својевремено позван на информативни разговор у Никшићу јер је певао “Од Главе Зете до Спужа Града”, песму која постоји већ 140 година а у којој је најпроблематичнији стих “лелечу Турци, кукају буле, ој леле, леле, ето га Вуле, а сердар Вуле сабљом маше, удрите браћо, српство је наше”, посвећен Вулу Никовом Ђалетићу, који је, по предању, у борбама за ослобођење Спужа убио 60 Турака.

Није боље прошла ни певачица Даница Црногорчевић која је доживела медијски линч када је на Бадњи дан прошле године, на концерту у Подгорици отпевала химну “Ој свијетла мајска зоро” са текстом из 1863. године у коме је стих “једина си за слободу ти остала српском роду”. Јер, о Србима и српству се не сме причати, а српске песме се не смеју певати. Чак ни у Његошевој Црној Гори.

RT Balkan
Нема коментара

Напишите коментар