Бесједа Горана Лучића испред споменика Алексе Шантића на Калемегдану

• Уредник Слободне Херцеговине Горан Лучић био је заједно са члановима Удружења Мостарaца из Београда на Калемегдану код бисте Алексе Шантића, гдје се на скроман и достојанствен начин обиљежила стогодишњица смрти великог српског пјесника и академика.

Лучић је у својој бесједи рекао да је и претходни велики јубилеј – 150 година од рођења Алексе Шантића веома скромно обиљежен и у Србији и у Републици Српској.

– Овај споменик је дјело Александра Зарина, угледног српског вајара, а открио га је Скендер Куленовић који je, можда, најљепше описао Шантића реченицом коју је тада изговорио „Он је сав скројен од достојанства“. Управо је то осјећај који нас је овдје довео. Није важно уопште колико нас је, важно је да смо дошли срцем. Нико нас није довео, ни потплатио да дођемо данас овдје – рекао је Лучић .

Он је напоменуо да је Шантић написао више од 30 пјесама посвећених Косову.

– Сто година послије његове смрти видимо гдје је данас Косово. Кад је Шантић чуо да је српска војска ушла у Призрен, сав устрептао написао је пјесму „Призрене стари…“. Написао је и химну Србије која је на званичном конкурсу усвојена, али овај град никад није волио превише да србује, па је макнута у фиоку – рекао је Лучић.

Он је додао да најстарији хор у српској престоници Београдско певачко друштво и данас за своју химну има пјесму коју је написао управо Алекса Шантић.

– Скоро сам био у посјети Мостару. Шантићев споменик је у парку, али на њему готово увијек фали неко слово, да ли А или Ш. Ја не знам да ли је то намјерно, или то случајно чини нека опјањена омладина – рекао је Лучић.

Он је рекао да је за ову прилику изабрао да казује стихове помало заборављене Шантићеве пјесме СРБИНУ, која је и данас актуелна и врло симболична.

– У Мостару је Србин поново постао роб, у Херцеговини је поново раскућен, а у Србији видимо какво је стање. Косово се харчи и продаје. Ево шта нам је Алекса поручио у неком сличном времену док је сањао слободу.

 

СРБИНУ

Нека зима чини чуда,
Нек расипље снијег свуда,
Прољеће ће доћ’.

Нека небо магла прати,
Сунашце ће засијати,
Ружичаста моћ.

Природа ће опет тајна
Распучити њедра сјајна,
Дариват’ нам мед.

Забрујаће поточићи,
Замирисат’ бај-цвјетићи
Свуда упоред.

Па нек зима чини чуда,
Нек расипље снијег свуда,
Прољеће ће доћ’.

И патника, сиротана,
Кога гоне са свих страна,
Неће сатрт’ ноћ.

Не малакши болом, јадом,
Већ се уздај чврстом надом
У Божију моћ!

У Мостару, 29. децембра 1887.