Бошко Платиша: Мајка ме је заштитила својим тијелом од усташа
Велика страдања доживио је српски народ региона Гацке долине и околине за вријеме Другог свјетског рата.
Како смо пронашли у књизи Из историје српског народа Гацке Долине и околине Момчила Диклића, страдало је на разне начине 3055 жртава српске националности. Од тога је од усташа страдало 1350, од партизана 653, а било је 852 ратне жртве, страдали као партизански ратни борци. Тај број није коначан.
Осврнућемо се овдје посебно на Горњи крај, срез Бриња. Страдао је народ села: Лучана, Гостова Поља, Ивакуше, Шкалића, Тужевића, Водотеча и Војводуше и Драшковице.
Овај крај није био четнички, већ партизански, али српски народ није био заштићен већи временски дио рата. Читав рат није прекидан континуитет усташког клања и убијања. Послије првих усташких одмазди и народног устанка, услиједилe су трагичне, за овај крај, 1944. и 1945. година. Народ је остављен без заштите јер су Срби Гацке долине и околине масовно мобилисани 1943. и послати по цијелој Југославији да ратују за КПЈ, гдје је доминирао хрватски интерес. Нажалост, велики дио Срба је послан према Босни и Србији да се обрачунава са Србима, четницима.
За Српско коло је говорио Бошко Платиша из Горњег краја, села Тужевић засеок Боженић, који је и сам преживио масакр 1945. године. Тренутно живи у Београду. Нашао се у једној бараци, јер су се млађи склањали у баракама у шуми, које би биле неколико километара од куће. Старији су остајали да чувају куће.
– Тако су моју бабу и мајку од стрица пронашли у кућама и убили, када су усташе 19. јануара 1945 опколили моје село. Убили око 20 људи и све куће попалили. Поштедјели су мог брата од стрица Миладина и пустили га да бјежи. Био је снијег и Миладинови трагови су их одвели до наше бараке. Тада нас је у тој бараци било шесторо. Моја мајка Миса је била трудна, стрина, брат од стрица Тодор и двије сестре од стрица. Сви су убијени осим мене, и брата Миладина који је усташе несвјесно довео у бараку.
Тодора су убили испод дрвета.
– Када сам га видио под дрветом да сједи, није изгледало као да је мртва, само му се видјела рупа под увом. Нажалост, убијене су и моје двије сестре од стрица и стрина. Сестру Даницу су расјекли бидвиљом за тесање грађе која је тада имала 9 година.
Његова мајка када је видјела да усташе редом убијају у бараци, легла је на Бошка, како би га заштитила.
– Остао сам под њом мртвом, и глава ми је била крвава. Претпостављам да су је гађали у срце. Тада сам остао сам. Тата је био у Загребу на циглани у ропству, изгубио сам мајку, и брата или сестру у мајчиној утроби.
Бошко нам прича да се сјећа тих слика, и уласка усташа у бараку, када је видјевши људе у униформи мислио да је стигао његов тата. Тако мали није био свјестан шта се заправо тамо догађало.
Исти дан страдава и његов стриц, мало даље од бараке.
– Те усташе су „домаће“ из села Каменица. Након што су отишли, по мене су дошле комшије и одвеле ме код тетке и тетка у Маљковиће, гдје сам био док ми отац није изашао из затвора.
Поред те трагедије коју је доживио Платиша, страдања српског становништва у Горњег краја су била страховита. У том периоду 13. приморско-горанска дивизија је отишла у Лику, и усташе користе ту позицију и насрћу на српски народ. 12. новембра 1944. страда народ у засеоцима Орлићима, Буквићима и Косовцима. Даницу Рајачић која је имала 18 година усташе су пред мајком силовале, а потом обје заклале. Мики Орлић Пепиној су извадили дијете из утробе, мртвој јој га ставе иза врата, а потом закољу њеног дјечака од 5 година и дјевојчицу од 9. У селу Кнежевићима усташе хватају Дану и Симу кнежевић и одјсецају им главе и стављају на камену ограду.
Ово су само неки од бестијанијих примјера усташке окрутности које је навео Момчило Диклић у поменутој књизи.
Новинар Српског кола
Драгана Бокун
