Чекајући звијер и празник
Зашто ово пишем јутрос на зору? Сигурно не због „јубилеја“ НДХ. Пишем зато што су неке паралеле између ондашњег хрватског и данашњег црногорског друштва више него очигледне
Тридесетих година двадесетог вијека хрватска штампа је била изразито десничарски обојена и орјентисана на сваковрсне нападе на државу Југославију, на краља и династију Карађорђевић, на српску буржоаску класу, али са посебно непријатељским освртом на комплетан српски народ. У новинама тога доба се могло наћи обиље текстова са расистичким погледима на Србе и њихова основна људска и национална права. Свакако да је ширењу таквог погледа према Србима допринијело и убиство Стјепана Радића у савезној скупштини, али коријени непријатељског става хрватских политичких и интелектуалних кругова свакако датирају из неког знатно ранијег периода, тачније из времена дјеловања тројице најзначајнијих бораца за решење хрватског националног питања у оквирима Аустроугарске, Анте Старчевића, Јосипа Франка и Еугена Кватерника.
Ставови ове тројице нескривених мрзитеља Срба су се прелили из доба друге половине деветнаестог вијека на хрватско друштво у неком потпуно новом добу и у потпуно другачијим политичким и националним околностима и добили своје присталице међу новом неочекиваном „елитом“ хрватског народа коју ми данас познајемо под именом Усташе. Та нова национална и војно-политичка „елита“ је уз Хитлерову помоћ дошла на власт званично у априлу 1941. прво међу Хрватима, а онда и над свим онима који су живјели на територији коју су Усташе сматрале хрватским националним простором. И одмах по преузимању власти Усташе су кренуле да расистичке идеје, ставове и смјернице Старчевића и Франка претварају у ужасну реалност и најтужнију епизоду српске националне историје и најјезивију слику у историји Европе. Но, постоји ту и један парадокс јер саме Усташе прије рата и нијесу биле нешто посебно популаран покрет међу обичним хрватским народом, кога је углавном чинило сељаштво. Сељак, сам по себи, није човјек кога нешто посебно занимају и привлаче екстремистичке политичке идеје. Па, ко је онда чинио усташки покрет, логично се запитати.
Свакако, чинили су га и хрватски сељаци, али нешто касније када су инфицирани србофобијом и то, углавном, под утицајем милитантно опредијељеног католичког клера. Чинили су га и муслимански сељаци као такозвано „Хрватско цвијеће“.
Али, иницијалну окосницу Усташког покрета су чинили прекаљени криминалци, људи који су годинама уназад чинили тешка разбојништва, убиства и терористичке акте како у самој Краљевини Југославији тако и у земљама Западне Европе. Готово све вође усташког покрета су имале претходно подебео криминални досије и робијашки стаж, не само у Југославији него и много шире. Уз то многи чланови Усташког покрета нијесу били ни рођени у Хрватској или су Хрватску напустили као веома млади. То су најчешће били синови пропалих хрватских емиграната одсељених ко зна када, физички радници по западним лукама и пристаништима, људи без јасног поријекла и икаквог иметка, једном ријечју пука сиротиња. Те људе су будуће усташке вође убиједиле да је за њихову биједу крива Југославија, краљ Александар и, наравно, Срби. Овако састављена криминална екипа је прошла кампове војне обуке у фашистичкој Италији и ништа мање фашистичкој Мађарској и одатле сачекала Хитлеров освајачки поход на Југославију. Да ствар буде још занимљивија пред том криминалном хордом се налазио адвокат који је многе од тих криминалаца заступао на суду, Анте Павелић.
Зашто ово пишем јутрос на зору? Сигурно не због „јубилеја“ НДХ. Пишем зато што су неке паралеле између ондашњег хрватског и данашњег црногорског друштва више него очигледне. И наш јавни дискурс од Референдума на овамо је затрпан и све затрпанији изливима мржње и изношењем расистичких ставова према Србима. И у наш политички живот су дебело забасали контраверзни ликови из периода прве половине двадесетог вијека, као и њихове идеје. Довољно је само напоменути да нам је химну написао декларисани србофоб, Павелићев сарадник и доказани нациста и ратни злочинац, Секула Дрљевић. Такође, црногорску националну политику су крајем двадесетог и почетком овог вијека умногоме креирали неостварени и недоказани умјетници и научници, људи који у ширем српском и југословенском контексту нијесу могли бити ни примијећени, а камо ли стасати у ауторитете. Такви ликови су у својој озлојеђености и пизми себе убиједили да је њихов неуспјех на пољу културе, науке и друштвено-политичког статуса плод некакве сегрегације која се спроводи према Црногорцима, а не евентуални недостатак знања, квалитета и рада у њиховим дјелима. Кад су себе у то убиједили онда су кренули у то да убјеђују и народ. Илустративно је да је исто тако своју „каријеру“ градио и Старчевић, који није успио да постане професор београдског Лицеја и након тога почео да мрзи све српско. Ако свему томе додамо несразмјерно велики број никада осуђених криминалаца у нашем јавном животу и на високим политичким позицијама и потпуно одсуство озбиљних друштвених ауторитета који би им се супротставили, онда се збиља морамо забринути и запитати може ли Црна Гора да постане нека ретардирана верзија НДХ.
Свакако да би се бројни „грађански“ кругови најежили на овакво једно питање, а и многи чиниоци садашње власти би рекли да је питање бесмислено, те да се у једној чланици НАТО пакта и кандидату за ЕУ тако нешто ни помислити не може. Ипак, у тој чланици НАТО јуче је разуздана маса људи, који уживају слушајући усташке пјесме и кличући поруке мржње према Србима, претукла НАТО официра и још приде војника и напала на владино возило. Успут ни полицајцима није било баш лагодно, псовани су, вријеђани, пријећено им је и гађани су јајима. Епилог свега је био да нико није приведен. Знајући какве су реакције полиције биле у неким ранијим случајевима јасно је да се ради о двојаком приступу грађанима и њиховим протестима. Јасно је и то да се у полицијским структурама налази велики број људи који дијели политичке ставове и увјерења оних који ових дана насилно изражавају незадовољство. Све наводи на то да држава мора толерише овакву врсту протеста, или, пак, нема снаге да му се супротстави. Ја бих рекао да је и једно и друго у питању. Политичке странке владајуће већине су свакако осудиле насиље, али, вјерујте ми, врло је упитно виђење проблема које нам наши политички представници дају. Од посланика до премијера и његових министара сви одреда тврде да је иницијатор најновијих немира и протеста бивши режим, Мило Ђукановић лично, као и његови сарадници, а да све то раде да би сачували себе и своје богатство. Свакако да не спорим да је ДПС са сродним партијама све ове године чинила простор у коме живимо жестоко затрованим идеологијом и да су владали на подјелама. Такође не спорим ни да им ова „комитска“ побуна политички иде на руку. Међутим, док су они владали преко подјела они су подјелама и управљали. Шта ћемо ако се сад ни они више са њима не питају, односно ако се досад контролисани вирус идеологије отргао и да није више у питању само клијентелистичка манипулација масом већ чист шовинистички пир и дословна мржња.
Много назнака указује на то почевши од инсценираних напада на исламске богомоље у Пљевљима, Никшићу и Подгорици, па све до данас када цетињска сиротиња најбруталније вријеђа највише државне функционере од којих је за неке и гласала. Будимо сигурни, многи од оних људи који блокирају путеве и насрћу на полицајце и аутомобиле немају материјално богатство, а све што су сиромашнији то су зажетији у појању Томпсонових стихова. А у једном моменту, по правилу, мржња једнако преплави и сиромаха и богаташа. Услови заразе су можда различити, али је епилог исти. Веза између криминала и идеологије је попут оне између кокошке и јајета и никако се не зна ко је кога родио, тако да је велико питање да ли данас криминалци воде одређене политичке процесе или ти процеси носе њих. Осим тога, тумачећи ове процесе као чисти продукт бивших власти занемарује се основни демократски принцип да сваки грађанин има право на своје мишљење и на његово исказивање, а морамо бити сигурни да међу „комитима“ има огроман број оних који заиста вјерују да им је држава угрожена и да је ова власт за њих издајничка и антидржавна.
То њихово мишљење има утемељење у референдумској и дугогодишњој постреферендумској политици по којој су Срби антидржавни елемент, окупатори, па и нижа и заостала раса, и по којој је било нормално, пожељно, па чак и обавезно бити против Срба јер се само том конфротацијом чува држава. Нешто нијесам примијетио да је ова премиса засметала икоме од широким „грађанским“ круговима. „Комитска“ оргија је контролисано лансирана у референдумској кампањи, тада је почело псовање српске мајке, која је под „грађанском“ формом еволуирала у четничку мајку. У суштини, сама категорија грађанског се код нас све досад могла дефинисати као институционално антисрпство и то никоме није сметало, чак ни самим српским политичким круговима, а посебно не криптофашистичкој екипи умотаној у форму „старих либерала“. Сад то и такво мишљење имамо на улици као чисту и сирову постреферендумску логику. Та логика јесте опасна и наопака, али је и логика и тешко да ће се генерација која је на тој логици стасала те логике и одрећи. Дакле, из угла свега онога што се од Референдума до јесенас дешавало „комите“ имају право. Држава збиља јесте угрожена у свом референдумском фундаменту, а то је антисрпство.
Умјесто да се мало озбиљније позабаве управо овим проблемом наши данашњи властодршци се, као и много пута до сада, удварају ко зна коме доказујући геноцид у Сребреници. Ко да се Хаг преселио у Црну Гору да још једном Србима пресуди. Додуше, може бити да су то и морали, јер смо ми далеко од неке истинске суверености и независности, но ипак је скандалозно да потпредсједник Владе ових дана каже: „У Сребреници се десио геноцид и ко то не разумије не може да буде на државној функцији.“ На таквом дискриминаторском суду би му позавидио и сам Мило Ђукановић. И збиља му је чудан критеријум за улазак у државни апарат. Но, умјесто полемике, одговорио бих у блажем тону. Црну Гору је напустило на стотине најбољих младих кадрова из различитих области, а још толико радних и стручних људи је по политичком и националном кључу маргинализовано, и баш зато сад он и њему слични могу да постављају, вежу и дријеше по том ненормалном критеријуму, јер просто немају конкуренцију. Но, то је још и мали проблем при томе да се умјесто способних и школованих и радних људи у црногорску државну администрацију увалио бар батаљон потпредсједникових идеолошких истомишљеника. Е њима потпредсједник може да постави такав критеријум без бојазни да ће застати код одговора на питање. Али са таквима може само у недоглед да „доказује“ геноциде и ништа више.
Истовремено, по стандардном рецепту генерализације и релативизације друштвеног проблема, премијер је на недавном јавном обраћању поводом смјене министра Лепосавића изјавио да је он између црногорског и српског екстремизма неутралан. Мислим да као хришћанин нема баш право на неутралност, али да не гријешим душу. Питање је гдје он то данас и у коме види српски екстремизам. Наравно, не кажем да Срби немају екстреме, али нека нам премијер покаже гдје то данас српски екстремисти представљају значајан проблем по ову државу, осим у оном „комитском“ виђењу ствари по коме су сви Срби уједно и екстремисти самим тим што су Срби. И може ли бити да је тај српски „екстремизам“ можда само минимални одговор и рефлекс свега онога што су Срби трпјели од Референдума на овамо. А трпјели су општу сегрегацију, понижавање, системску магинализацију, асимилацију кроз образовни и административни систем и потпуно игнорисање њиховог постојања у случајевима кад „мека“ сила закаже. И све ово заједно је такође злочин, и то онај са умишљајем. Онај ко то не види такође не заслужује мјесто функционера у озбиљној држави.
Умјесто празне приче власти би могле да виде да је концепт грађанске државе Црне Горе пред колапсом. Наравно, не њиховом кривицом, али све су прилике да немамо ни времена ни снаге за доказивање било чије кривице. Толико је очигледно да је држава Црна Гора немоћна да донесе иједну пресуду која би пољуљала носиоце досадашњег политичког и идеолошког курса, тако да од обећане правде грађани тешко да ће ишта видјети. Волио бих да се варам, али тешко да ћемо у догледно вријеме видјети иједну пресуду за пљачку било којој крупној риби. Разлог је јасан, те пљачке су биле дио државног и националног интереса. Ко то не види, господо, нема му мјеста на државној функцији. Такође би могли да се запитамо шта нам је чинити кад нам је „грађанизам“ као систем потпуно пропао и постоји још једино у сваштарењима НВО сектора. Црна Гора је подијељена, и то одавно. Подијељена толико да ниједног тренутка није ни функционисала као јединствена заједница. Подјела је настала самим оснивањем и уставним и идеолошким одређењем државе у правцу потпуног елиминисања српског националног елемента из ње. Што је та политика бивала израженија то је и подјела јачала и трајала је толико да је постала и идентитетска одредница. У суштини, Црна Гора је једино у подијељености јединствена. Умјесто згражавања над том чињеницом могли би се охрабрити да то стање и прихватимо и да из њега све учинимо да држава и опстане управо договором националних елита, какве год оне биле. Ни мени се не свиђају, али изгледа, по оној Кањоша Мацедоновића, бољи и виши одоше бољијема и вишијема. А договор би значио прихватање Црне Горе као државе која је прије свега савез конститутивних и историјски утемељених народа који потпуно једнако имају право на своје идентитетске прерогативе, на свој доживљај ове државе и на његовање своје посебности кроз државне институте. Ако до тог договора не дође, и то врло брзо, друштво ће готово сигурно прећи у неку нову фазу дезинтеграције која ће опет донијети нове фрустрације, а из њих ко зна шта би нас још могло снаћи.
А снаћи ће нас сигурно мајски државни празник за који се једнако сигурно планира главни „комитски“ марш. Готово да се могу кладити да се у многим главама разрађује идеја насилне смјене власти и формалног повратка ДПС-а никад патриотскијег у својој пребогатој историји. Намјерно кажем формално, јер суштински ДПС још увијек подебело влада. У таквом сценарију је свакако могуће да нам се деси неки покушај толико најављиване „тракторијаде“ за Србе, или да нам умјесто свитања мајске зоре омркне неко „кристално повечерје“. Сад је само питање да ли за тако нешто имају помоћ некога са Запада и да ли планирају да отворе кавез са звијерима о којима нешто натукну наша најпознатија научница.
Свакако, остаје и она нада да се историја може поновити не само као трагедија, него и као фарса. Рекло би се да се најновија дешавања у Црној Гори играју између та два пола. Ваљда о томе нешто боље знају премијер и вицепремијер. Бар се надамо.
