АКТУЕЛНО:

Четврт века од нестанка Ђура Славуја и Ранка Перенића, породица и професија понављају: „Тражимо их и не дамо да нестану“

Породице новинара Радио Приштине Ђура Славуја и Ранка Перенића истакле су данас на обележавању 25 година од њиховог нестанка на путу Велика Хоча-Зочиште да их са њиховим колегама новинарима четврт века бране од заборава, чекајући чудо и одговор на питање – „Где су?“.

„Већ 25 година чекамо да се нешто сазна и заврши. Надам се да су чуда могућа“, рекао је братанац Ђура Славуја, Предраг Славуј.

Да више од две деценије породице чекају да се прекине агонија, подсетила је и Снежана Перенић.

„Желим да се захвалим овим људима што нису дозволили да падну у заборав. Имам утисак да је то једино што можемо – да их бранимо од заборава. Немоћни смо. Ваљда ће неко да се смилује и коначно прекине ову агонију. О осећањима не можемо да говоримо. То може само да се осети, а не да се дочара речима“, истакла је Перенић.

Чланови породица Перенић и Славуј, истина и професија, како је рекао председник Удружења новинара Србије (УНС) Живојин Ракочевић, понављају: „Тражимо их!“ и „Не дамо им да нестану“.

Он је додао да је место на коме су нестали постало симбол борбе за истину о страдању 17 новинара на Косову и Метохији – седморо Срба, седморо Албанаца и троје странаца.

Ракочевић је зато упитао како је могуће да је већ 25 година непознато шта се на тако малом простору догодило.

Председник УНС-а Живојин Ракочевић на обележавању годишњице отмице новинара (Јелена Марковић/УНС)

Осећај остављености и беспомоћности показује да систем који је те људе отео и који очигледно влада, мора некад да положи рачуне, рекао је Ракочевић.

„Са нама је трећа генерација потомака новинара који су на овом месту отети. Они, професија и истина понављају – ‘Тражимо их! ‘. Молим вас, са овог места ми морамо да кажемо ‘Не дамо вам да нестанете!’. То је суштина наше професије, истине, живота и, што је најважније, наше будућности. На овом месту се после 25 година налази будућност породица Славуј и Перенић“, истакао је Ракочевић.

Данашњим окупљањем, како је рекао шеф Мисије ОЕБС-а Мајкл Девенпорт, подсећамо јавност на храброст Перенића и Славуја, али и на опасност са којом се новинари суочавају кад извештавају, нарочито током сукоба.

„Желим да истакнем да је сећање на нестале новинаре део континуираних напора ОЕБС-а да укључи породице жртава, да подстакнемо јавни дискурс на ову тему и да подигнемо свест јавности, с једне стране, и свест институција одговорних за владавину права с друге стране, као и да подсетимо на важност окончања некажњавања. Окончање некажњавања таквих кривичних дела захтева ефикасне, непристрасне истраге, како би се сви одговорни извели пред лице правде, а жртвама обезбедио приступ информацијама и одговарајућим правним лековима“, рекао је Девенпорт.

Девенпорт је изразио забринутост због све већег броја напада и претњи усмерених на новинаре и друге медијске раднике.

Долазак Девенпорта, како каже председница Друштва новинара Косова и Метохије (ДНКиМ) Ивана Вановац, показује колико је важно сазнати ко је одговоран за нестанак новинара.

Представници УНС-а и ДНКиМ-а, чланови породица Перенић и Славуј и шеф мисије ОЕБС-а на Косову Мајкл Давенпорт на месту где су Ђуро Славуј и Ранко Перенић виђени последњи пут (фото: Јелена Марковић/УНС)

„Новинари знају колико је мучно и тешко када на неко питање не добијате одговор и морате сто пута да га поновите. Ово питање никад неће престати да буде актуелно. Док је нас, стајаћемо овде, све док је потребно да питамо: ‘Где су?’. Научићемо томе и млађе генерације“, рекла је Вановац.

Додала је да су бројни правосудни радници и службеници међунарнодних мисија долазили на Косово и Метохију у протеклих 25 година, али да је међу њима било мало оних који су породицама Славуј и Перенић пружили подршку.

„Ретко ко се осврнуо на ове људе и породице несталих – да виде како су, шта раде и понуди им једино што траже, а то је истина о њиховим најмилијима. Ове године смо чак имали среће. Затекли смо целу спомен-плочу, што није увек био случај претходних година“, истакла је Вановац.

Новинарка и чланица УНС-а Јелена Петковић, која је урадила истраживање о убиствима новинара, истакла је да је нестанак новинара убиство демократије.

„Нестанак новинара, напад на новинаре, убиство новинара нису само питање породице и нас колега, то су напади на демократију, убиство демократије и свих цивилизацијских  вредности. Ми смо овде били сведоци разних мисија које је требало да донесу истину и правду. То што они нису урадили је пораз демократије и цивилизацијских вредности“, рекла је Петковић.

Подсетимо, са жељом да направе прилог о отетим монасима, Ђуро Славуј и Ранко Перенић су се 21. августа 1998. године упутили ка манастиру Свети Врачи у Зочишту. Из Велике Хоче грешком су кренули ка Ораховцу, месту које је тада било под контролом Ослободилачке војске Косова (ОВК). Славуј и Перенић су последњи пут виђени у Великој Хочи, а Плава Застава 128, којом су путовали и даље није пронађена.

Данас, 25 година након нестанка, породице ових новинара још увек чекају званичне податке о томе шта се са њима десило.

ЕУЛЕКС је 2017. године потврдио да су Перенића и Славуја отели припадници ОВК односно да су их запретивши оружјем повели у непознатом правцу.

У јеку ратних дешавања на Косову и Метохији су отети и многи други новинари, а званичне информације о њиховом нестанку још увек нису познате јавности.

Новинар и преводилац Александар Симовић нестао је 21. августа 1999. године у Приштини.  Део посмртних остатака је пронађен у селу Обриње код Глоговца.

Дописник „Политике“ и новинар приштинског „Јединства“  Љубомир Кнежевић отет је 6. маја 1999. године код Вучитрна у подножју планине Чичавица.

Фоторепортер Момир Стокућа је 21. септембра 1999. године убијен у кући у којој је живео у центру Приштине. У Приштини је 9. септембра 2000. године нестао и новинар српске редакције Радио Косова Марјан Мелонаши.

Уредник Радио телевизије Приштина Крист Гегај убијен је у Истоку септембра 1999. године, три месеца након доласка међународних снага.

На Косову и Метохији су у периоду од 1999. до 2005. године убијени новинари листова „Бујку“ Африм Малићи (1998), „Информатор“ Информативног центра Косова Енвер Маљоку (1999), „Рилиндја“ Шефки Попова (2000) и „Бота сот“ Џемаиљ Мустафа (2000), Беким Кастрати (2001) и Бардуљ Ајети (2005). За Бадруља Ајетија је познато да је убијен из возила у покрету код села Бресалце.

Истрагу за нестала и убијена лица је најпре водио УНМИК, а затим ЕУЛЕКС, који је потврдио да су припадници ОВК отели Перенића и Славуја.  Сада је надлежност за расветљавање ових злочина припала косовским институцијама.

 

Фото: УНС

Преузето са: УНС

Нема коментара

Напишите коментар