Дан када је умрла једна илузија, а преживјела посљедица
На данашњи дан, 4. маја 1980., умро је Јосип Броз Тито – човјек чија је политика оставила дубоке ране на духовном, националном и културном бићу српског народа.
За једне „маршал“, за друге симбол система који је свјесно радио на разградњи православне вјере, гажењу историјског памћења и прекрајању идентитета – посебно у Србији и Црној Гори.
Титов комунистички режим у Црној Гори посебно се окомио на Српску православну цркву. Оно што ни Турци, ни Аустроугари, ни фашисти нијесу успјели да униште – комунисти су покушали силом, затирањем, прогоном и стријељањем.
Најстрашнији примјер те репресије јесте стријељање митрополита црногорско-приморског Јоаникија Липовца, под Острогом 1945. године. Свети Јоаникије, који је током рата покушавао да сачува народ и цркву у вихору братоубилачког сукоба, предао се партизанима у нади да ће бити поштеђен. Умјесто тога, заједно са више од 120 свештеника и вјерника, био је стријељан без суђења, а његово тијело закопано без крста и спомена. Данас се поштује као мученик и светитељ Српске цркве.
У том периоду, више од 70 православних свештеника у Црној Гори било је убијено или нестало. Манастири попут Мораче, Савине, Острога и других били су под константним надзором, а многи монаси и монахиње затварани, изложени тортури или присиљавани да напусте своје службе.
Манастири су претварани у магацине и складишта, а богослужења су била ограничена или потпуно забрањена. Вјерници су били изложени јавном руглу, пријетњама, па чак и отказима с посла уколико би се јавно изјашњавали као православни хришћани или ишли у цркву. Вјерски живот био је гурнут у илегалу, а дјеца учена да је религија „остатак заосталости“.
Комунистичка власт није прогонила цркву само зато што је „реакционарна“, већ зато што је била посљедња брана очувања српског националног идентитета. Српска православна црква била је кичма народа – и зато је морала бити сломљена да би се створио „нови човјек“, без Бога, без нације, без предака – али с партијском књижицом.
Данас, четири деценије касније, посљедице те политике још увијек осјећамо. У Црној Гори се и даље води борба за очување светиња, идентитета и православне вјере. Српски народ у Црној Гори преживио је најжешћи идеолошки притисак, али није нестао.
Управо су храмови, литургије и литије доказ да оно што је грађено на крви мученика – не може бити уништено.
www.in4s.net
Преузето са: ИСКРА
