ДАНКО ПЕРИЋ ЗА СРПСКО КОЛО: Наша је судбина била запечаћена оног дана када је Милошевић ван снаге ставио одлуку Владе Србије о признању Крајине
- У разговору за Српско коло, новинар и педантни хроничар крајинске стварности Данко Перић открива да је пресудан догађај који је одредио крајишку судбину чињеница да је крајем 1991. године расформирана Влада Србије премијера Драгутина Зеленовића донијела одлуку о признању Републике Српске Крајине коју је пола сата касније Слободан Милошевић ставио ван снаге, под изговором да је та Влада остала без мандата и да нема право на такве одлуке. Према Перићевим ријечима, овај догађај једино је забиљежен у књизи Српско-хрватски односи у XX веку: непрекидан ланац геноцида Хрвата над Србима 1914-1941-1991–, Књига 1, аутора др Милана Миљевића и др Драгана М. Суботића, објављеној 1997. године.
За новинара Данка Перића могли би рећи да је један од најаутентичнијих хроничара и чувара српске крајинске културе. Овај рођени Книњанин је дипломирао социологију на Филозофском факултету у Београду, да би више година радио као новинар и уредник Радио Книна. Судбина је предодредила да у вријеме грађанског рата у бившој Југославији буде уредник РТВ Српске Крајине у Книну, а касније и директор Новинске агенције РСК Искра.
Од 1996. године био је и уредник у Новинској агенцији Танјуг, а и у пензионерским данима и даље вриједно ради као агенцијски новинар.
Мада већ готово пуне три деценије живи и ради далеко од родног града тешко је замислити неки значајнији догађај који се тиче крајинске културе на коме Перића нећемо затећи, ако не као актера, оно сигурно као посматрача. Писао је у уредио бројне публикације везане за Книнску Крајину, а једнa од најпознатијих је књига Јован Рашковић у времену и сјећању.
У разговору за Српско коло Перић се присјећа новинарског рада у ратним условима, објашњава зашто је медијски рат за Србе унапријед био изгубљен и скреће пажњу на дешавања која су мање позната широј јавности, а која су, према његовом мишљењу предодредила судбину Републике Српске Крајине.
– Један догађај је потпуно заборављен, а мислим да је пресуђујући за крајишку судбину. Крајем 1991. расформирана је Влада Србије премијера Драгутина Зеленовића. Она је док још није постављен кабинет Радована Божовића донијела одлуку о признању Републике Српске Крајине. Одлука је, кажу упућени, трајала пола сата. Јавио се Слободан Милошевић и одлука је одмах стављена ван снаге. Изговор: Влада која је остала без мандата нема право на такве одлуке.То је била порука: „Џаба вам наде (не новци, јер их нисмо ни имали), моји синовци”. Колико ми је познато о томе пише само у књизи Српско-хрватски односи у XX веку: непрекидан ланац геноцида Хрвата над Србима 1914-1941-1991–, Књига 1, аутора др Милана Миљевића и др Драгана М. Суботића, објављеној 1997. године. Крајишници су дотад доносили неколико одлука о прикључењу Србији, чинили су то и касније. Али шта су друго могли.
- У то вријеме били сте на челу најприје Српског радио Книна, а касније РТВ Книн. Какав је био састав, рад и уређивачка политика у вријеме СФРЈ, а какав у вријеме РСК?
– Српска телевизија Крајина у Книну почела је рад 1992. године послије, чинило нам се, у тој нервози, неоправдано дугих припрема. Од друге половине 1990, медијску празнину је у потпуности испуњавала ТВ Београд, умјесто ТВ Загреб, односно Хрватске ТВ. ТВ Београд је био медиј који нас макар није вријеђао, што је радио Загреб, али је било нужно имати и локалне програме и медијски повезати Крајину. Најзад смо преломили, у дану сахране најутицајнијег и најпопуларнијег Крајишника академика Јована Рашковића, 31. јула или 1. августа 1992, извјештајем из Београда о његовом испраћају у Алеји великана на Новом гробљу кренуо је програм. Чуђењима, прије свега изван Книна и Републике Српске Крајине није било краја, посебно како смо, у то невријеме, успјели да набавимо најнеопходнију опрему. Она је купљена и колико знам потпуно је плаћена из резерви тадашње ЈНА. Добили смо је ми, као и ТВ центри у Бањалуци и на Палама, али и Јутел. Јутел – случајно или не, још увијек је питање?! Али опрема пристигла у Книн није била комплетирана, потпуно је „распарена”, рецимо камера једних карактеристика, чини ми се тип Бета, а магнетоскоп неких других техничких карактеристика.
- Како сте с обзиром на сложеност проблема уопште успијевали да емитујете програм?
– С конца и конопца. Највише времена се губило на преснимавањима, како би се снимљени материјал могао емитовати, у терминима од 20 до око 22 сата увече. А емитовање је било могуће само ако је био техничар на предајнику на брду Ћелавац на подручју Грачаца, и на Пљешивици код Коренице. Ту су се дежурни техничари смјењивали седмично, а силазили су и пели се скоро као прави планинари. Искључили би сигнал ТВ Београд и укључили сигнал книнске ТВ. Знало се у тим, ратним, приликама десити да неки од њих мало и закасни, али с оправданим разлогом.
- Колико су у програмима ТВ у Книну учествовали остали електронски медији на подручју САО Крајине и касније РСК?
– Деведесетих година су дјеловале и радио станице у Кореници, Слуњу, Грачацу, Бенковцу… Радио Петрова гора у Вргинмосту, Борово, Вуковар и неке друге, имале су већ 20 или више година искуства, много „утакмица у ногама”. Све те радио станице су изњедриле веома професионалан кадар. И Книн, као и Петрова гора, Борово, Вуковар су до 1990. биле типичне локалне радио станице, једна информативна емисија дневно, укупно два и по сата програма, обавезно преношење Дневника Радио Загреба у 15 сати. Недјељом, а понекад и неким другим данима, жеље слушалца у трајању и по неколико сати, па и дубоко у ноћ. Али било је и спортских емисија у трајању од неколико сати, директних јаваљања с утакмица, емисија из културе, специфичан музички програм… Од тих жеља је финансиран сав остали програм.
- Да ли је постојао и какав је био утицај из Загреба?
– Неколико година, односно све до пред Грађански рат, Радио Загреб је почео да више помаже и чешће нас је укључивао, посебно у емисије Другог програма, па смо у сарадњи тог медија и Другог програма Радио Београда знали да стигнемо и у легендарну емисију Зелени мегахерц која је тада имала милионско слушатељство као данас неке ТВ куће. Онда је дошла 1990, ми смо на РТВ Загреб постали непожељни. И ми и српски народ.
Нисам у сродству са патријархом Порфиријем
- Да ли сте истраживали поријекло Ваше породице. Одакле су коријени гласовитог презимена Перић?
– Моја породица је из Плавна, уредио сам, односно припремио монографију о том селу. У Книнској Крајини и Буковици има Перића још у Оћестову, Жегару, Ервенику… Бошко Десница је истражио поријекло свих Плавањаца који су у то велико село дошли крајем 17. вијека из данашње Босанске Крајине, а претходно из Старе Херцеговине. Неки аутори наводе чак и Сјеницу. Код Деснице за кнеза Николу не пише Перић већ Пирић. Гдје је дошло до промјене слова, тешко је рећи. Перић је презиме и садашњег патријарха српског Порфирија, као и неколико књижевника, сликара, глумаца. Нисмо у међусобном сродству, па има Перића који славе Светог Ђурђа као моја породица и све остале из Сјеверне Далмације, али и Светог Николу, Свету Петку, и неке друге славе. Слава патријарха Порфирија је Свети Јован Крститељ.
- Често се може чути у јавности да су Срби изгубили медијски рат. Као један од разлога наводе се примјери у којима су српски новинари писали есеје, док су хрватски у евровизијској размјени слали живу слику са терена. Како је било радити у ратним условима?
– Информативни рат није изгубљен због те дихотомије есеји–жива слика. Он је био изгубљен унапријед јер су Срби, међу њима и крајишки, у најутицајнијим западним медијима по рецепту написаном унапријед, представљани искључиво као лоши момци, а хрватска страна као „свеци од догађаја”, што би рекли наши земљаци. Та синтагма гласила би у рјечнику данашње младе генерације „мале маце”. И сада, трећину вијека потом тврдим: ништа нисмо слагали. Мислим да није ни требало јер су догађаји били такви да није требало измишљати ни претјеривати. Али свијет је био глув и увијек је био одговор „Слободан Милошевић”.
- Да ли сте сарађивали са страним извјештачима?
– Памтим једног шпанског новинара послије првих барикада који је послао извјештај неком тамошњем медију, а то је ушло у међународну размјену. Још су радиле телефонске везе са свијетом и јавио се човјек, чини ми се из Њемачке и питао колико смо платили новинара. Није вјеровао да је новинар с нама попио само кафу, да кажем и тај податак, баш у кафићу који је држао брат чувеног београдског чак и опозиционог новинара Југа Гризеља. Одговор је: нисмо лобирали, не само довољно, већ нимало. Очекивали смо да ће све доћи на своје. Били смо наивни.
- Како је било пратити изборни процес у ратним условима у РСК?
– Српска ТВ Крајина је ту положила дипломски испит. С пуном одговорношћу тврдим: као из уџбеника, свима је било омогућено да се представе на начин који су изабрали. Али то се онима који су проглашени побједницима очигледно није допало. Првог дана постављања нове владе одлуком министра информисања остао сам чак без радног мјеста. Дотад су ме смјењивали неколико пута. И сваки пут враћали. У Книну, оном што има само једну улицу која… цијели свијет, се све пренесе готово у једном сату. Упутио сам се кући и срео мајку која се враћала с пијаце и заплакала. Упитала ме: „Шта си то, сине, урадио, критикују те продавачице на пијаци, нисам могла ништа друго него да се одмах вратим кући”.
- Шта сте радили након тога?
– Вратио сам се у новинарство и на РТВ, али послије краћег времена прешао за директора Новинске агенцију РСК Искра, која се прије тога афирмисала као професионална. То је била заслуга свих њених новинара и њеног првог директора Здравка Јанковића. Искрине вијести имале су бољу „прођу” на медијском тржишту него оне из већих агенција.
- У сваком времену било је доста Срба Крајишника на политичкој сцени, али је само Јован Рашковић добио од стране народа надимак „Ћаћа Крајине”. По чему се он разликовао од осталих?
– Рашковић је прије него је у Книну формирао Српску демократску странку имао међународну репутацију психијатра, неуропсихијатра и психотерапеута, предавао је као гостујући професор на више универзитета не само у тадашњој СФРЈ. Својом памећу, грађанском храброшћу, али и појавом плијенио је – мален растом, лежерна, не превише његована брада. Носио је, како фотографије свједоче, скоро увијек исти (Вартексов) сако, био је пријемчив свим људима. Говор – шибенски, а богат вокабулар, либерални српски националиста, и уз све то критичар социјализма чак и самоуправног друштва. Кад је видио да се ратни пламен више не може угасити, изабрао је одлазак из Крајине. Крајишки Ћаћа, а тада и Ганди, отишао је, у пуном смислу ријечи, посрамљен. То је био и крајишки крај. Рашковић је пресвисао (неки мисле чак и да је отрован), умро је 28. јула 1992.
- Да ли је српско питање у Хрватској могло имати другачији епилог?
– То је дуговијековна тема. Шта год да се радило, било је без ефекта. Да је данашњој Хрватској стало да призна крајишке Србе својим грађанима вратио би се мало већи број. Позивао нас је у ових 29 година само кнински градоначелник Марко Јелић, сада шибенски жупан, али очигледно „на свој брк”.
У почетку је било мало оспособљених кадрова. Предводили су их редитељ Душан Говоруша и познати загребачки глумац Милан Плећаш. Код новинара је био мањи проблем, јер је неколико већ испекло занат на радију. Ево, и овом приликом се обавезујем да ћу у скорије вријеме сачинити потпуни списак и објавити текст о њима, јер то заслужују пионири тешког медијског посла у ратно невријеме у Крајини. Да се та екипа поново нашла на једном мјесту био би то „медиј над медијима”. Али нисмо ни покушали, највећи досег су нам биле новине на крајишке и избјегличке теме које су нередовно излазиле и углавном зависиле од буџетских средстава.
Српски радио Книн и Српски радио Петрова гора, односно претходно Радио Книн и Радио Петрова гора с искуством од 20-30 година су свесрдно помогли млађој сестри, телевизији. Кадрови су се оспособили у ходу. Данас, трећину вијека послије тих догађаја, десетине новинара, сниматеља, техничара и других медијских кадрова оспособљених у Книну, Вргинмосту, Кореници и другим студијима ради у РТВ кућама широм Србије, Републике Српске и по свијету.
- Шта би као народ и држава требали да урадимо на очувању крајинске културе?
– Мислим да се мора основати Завод или Институт за проучавање крајишке традиције и културе. То би обухватало и документарни цетар и архив, вриједну издавачку дјелатност. У документаристици је ваљан ембрион Веритас на челу са Савом Штрпцем. У Српској читаоници Др Јован Рашковић има стотине књига о Крајини и других писаних материјала, имају их и многи појединци, и сви би их уступили. Плашим се да би то могло да нестане са овом генерацијом. Институт или макар завод, је нешто скупљи, али простор гдје би биле сачуване књиге о Крајини и друга документација могу да значе двије-три просторије и једног или два запослена, али оне који би то радили с љубављу и преданошћу.
- Чиме сте тренутно преокупирани у писању крајишке, посебно книнке историје?
– Oвих дана редакција зборника Книнска крајина, у којој сам и ја, предала је у штампу двоброј 11-12. Скоро половину двоброја ове публикације чине саопштења с прошлогодишњег културно-научног скупа поводом 335 година устројства Книнске крајине, у тадашњој Млетачкој Републици. Међу ауторима, истакнутим историчарима из Србије, је и Италијан Данило Морел Даниловић. Ту је још неколико текстова, али, нажалост, и рубрика У сјећању. Публикација није излазила пет година и у том периоду преминули су Илија Петковић, Никола Церовац, Миле Медић, Драго Ковачевић, Здравко Крстановић, Жељко Синобад, Лука Чупковић, истакнути кнински ствараоци, а присјећамо се и да је недавно преминули рокер и пјесник Бора Ђорђевић био почасни грађанин Книна, десет године прије него је то признање добио у родном Чачку.
Трифко Ћоровић
Извор: Српско коло, број 104, стране 20 и 21.
