Дара коначно добила Хрватску у Стразбуру

Хрватски суд упорно је тврдио да јој отац није убијен у Олуји, него да је умро природном смрћу, али је на крају у Стразбуру пресуђено да јој врате отету кућу и имање и исплате заостале пензије

У Бремен сам стигао брзо возом из Холандије. Тачно онако како сам предвидео, у 10 и 30 ујутру. Пожурио сам од главне станице до центра, да осетим атмосферу коју сам доживео још као двадесетогодишњак кад сам сваког лета у њему радио по шест месеци. Пет пута, пет година узастопно.

Дошао сам до центра, на тргу поплочаним црвеном циглом било је пуно људи. Тог јутра изгледао је умивено као да је падала киша. Подсећао је на Принцесграхт у Амстердаму.

Туристи у Бремену још стављају новчић на трамвајску пругу и радују се као деца кад га трамвај испегла. После оду код златара да им пробуши рупу и окаче га на ланчић око врата. Верују да то доноси срећу. Сетио сам се да сам пре много година и ја то радио. Заборавио сам коме сам после дао ту амајлију у студентском граду у Београду. Да ли Гоци, Милици, Вишњи или можда Љубиши.

Пожурио сам до Снорштрасе, бременске Скадарлије, да видим да ли и даље постоји ресторан „Београд”. Да баш у њему попијем кафу. Ту сам радио за баром. Газда и ја смо били једини Срби (тада Југословени), остали персонал су били Индијци (Мадраси). Емигрирали су из Индије и са Цејлона оне године кад је убијена Индира Ганди.

Шеф кухиње био нам је Надан, доктор математике и јога мајстор. Њега сам највише волео да видим. Посебну пажњу је посвећивао правећи јело за мене. Никада није дозволио да му помогнем да избаци канте за смеће. Сав је био мршав и танак.

Ја му наравно нисам одао тајну зашто сам такав. Сваке ноћи сам проводио време у дискотеци „Зашто не”. Ноћу у диско а дању посао. Тако сам ја почео моју гастарбајтерску каријеру.

У међувремену сам прошао поред зграде где је била дискотека. Нема је више, уместо ње је подигнута гаража. Осетио сам бол и празнину у грудима. После три минута дошао сам до следеће душевне рупе.

Ни ресторана више није било Сада се ту продају фрижидери и шпорети. Стао сам поред улазних врата као сироче. Морам баш ту да чекам Даринку јер смо се тако договорили.

Време је стало. Но, срећом Даринка је дошла на време. Поздравили смо се на улици, ушли у њен ауто и одмах кренули ка њеној кући у Есен. Слабо смо причали успут, она је пратила пут уз помоћ навигације. Знам Даринку годинама, сада је у пензији.

Цео радни век је провела у  Универзитетској клиници у „Стеглик” Берлину. После уједињења две Немачке променила је име у „Сарите 40“. Путовање је било монотоно бетонским аутопутем где Немци возе као суманути. Срећом нисмо наишли ни на једног камиказу (оне што намерно возе у супротном смеру) да би што више људи унесрећио приликом самоубиства. Таквих шофера гледао сам у време када се аутостопом прочешљао целу Немачку, уздуж и попреко.

Коначно стигосмо у гаражу испод лепе зидане зграде још из 19. века. Ту је Даринка купила апартман, а има своју башту. Донео сам јој ланац соларних светиљки да још осветљавају ноћу башту.

Први пут сам овде код ње, до сада смо се састајали по нашим црквама у Холандији и у кафићима у Ден Хагу.

Даринка је отворила два хладна немачка пива. Попили смо пар гутљаја и она је отишла до албума са сликама. Да ми покаже цео свој живот. Њен муж, Фриц, инжењер по струци умро је пре седам година. Искрено га је волела и једва га је прежалила. Типичан маркантни Немац, са плавим очима.

Фриц је много пута ишао у Српску Крајину носећи хуманитарну помоћ народу и Даринкиној фамилији у време грађанског рата. Имају два сина који заузимају високе функције у немачком друштву. Један као правник а други као економиста.

Даринкине руке почеше да дрхте, за тренутак је изгубила и глас. Налетела је на слику оца Станка. Хтео сам да јој помогнем и узех албум у руке. Видео сам једног црномањастог витког човека у најбољим годинама. Одмах се видело да је Даринка ћерка овог човека.

„Убиле су га усташе, 1995. године, на само двеста метара од цркве у Глини. Док му је жена, Сека Станојевић тешко рањена.

У тој истој глинској Цркви, на Светог Илију, 1941. године заклани су Станков деда Јован и стриц Марко. Страдала су и два моја ујака, Љубан 24 године и Стеван 17 година.

Мој деда по мајци Ђуро такође са њима заклан у глинској Цркви. Ту је у Другом светском рату страдало 1246 душа. Мој отац је живео у Бовићу где протиче река Трепча. Пре рата смо имали школу са 860 ђака. Данас ни једног. У мом Бовићу је Владимир Назор написао песму „Мајци православној”.

Отац и цело село кренули су у бекство ка Србији. Колону су из авиона гађале Туђманове убице. Док су Хрвати истовремено напали село из свих праваца. У колони су страдале 24 душе међу њима и деца. За овај случај је Готовина у првој пресуди био осуђен.”

Мајка, тешко рањена је успела да се домогне Немачке, код ћерке и зета. Ту се месецима опорављала и кад је коначно дошла себи, тражила је од Даринке да тражи пензију мужа коју ју је примао у Хрватској све до почетка рата.

Ту почињу танталове муке за Даринку и Фрица. Отац јој је убијен почетком августа. Олуја је била од 4 до 7 августа 1995. године. Међутим, суд у Хрватској упорно је тврдио да је Станко био жив до 24. августа кад је умро природном смрћу.

После више година опструкција хрватских судова, Фриц је тужио Хрватску суду у Стразбуру. Ту је било најтеже доказати време  Станкове смрти. На крају је суд досудио онако како се у стварности збило, као и прави датум смрти.

Држава Хрватска је морала да исплати цео заостатак пензије Даринкиној мајци Секи. Такође и да јој врате отету кућу и имање.

Иначе, кад су протерани из села, у њему је остао сакривен брат од стрица, Сава. Ни до данас га нису пронашли ни међу мртвима ни међу живима.

 Торнадо,  Холандија

Извор: Политика

Нема коментара

Напишите коментар