Промовисан 19. Зборник Удружење Срба из Хрватске и отворена изложба Споменичка баштина Срба са подручја данашње Републике Хрватске
Поводом 28. годишњице сјећања на жртве прогона Срба из Хрватске Удружење Срба из Хрватске и Српско Културно Друштво Зора Книн – Београд у Великој дворани Дома ратних војних инвалида организовали су 1. августа 2023. промоцију Зборника радова број 19 за 2023. годину Грађански пат у Хрватској (1991–1995) и отворили изложбу Споменичка баштина Срба са подручја данашње Републике Хрватске.
Изложба има двије цјелине, једна се односи на споменичку баштину, а друга обухвата фотографије везане за хрватску агресију, познату под називом Олуја. Изложбу су отворили Милојко Будимир, музејски савјетник и др Коста Новаковић.
Милојко Будимир је рекао да је дио материјала који је изложен био дио изложбе која је први пут отворена у Книну 1993. године, поводом двије године од проглашења Републике Српске Крајине. Материјал је сачуван јер је изложба стигла на простор Србије прије Олује.
– Дио материјала говори и о насељавању Срба у 6, 7, и 8. стољећу. Наш археолог који није више међу нама Ђорђе Јанковић је за вријеме Крајине истраживао на подручју Книнске Крајине гдје су биле громиле, утврђујући да су то громиле гдје су се сахрањивали Срби. Много би могли да причамо и о средњовјековној историји и присуству Срба на том простору.
Др Коста Новаковић наглашава да је споменичка баштина свједочанство и прошлости и будућности. То је резултат непрекидне активности низа генерација.
– Стално подсјећање, даље стварање и чување националне културе Срба из Хрватске важно је као дуг према нашим прецима који су стварали културна добра, па и споменичку баштину, и онда када су били полуголи, полубоси и најчешће гладни. Али су били свјесни потребе стварања и предмета материјалне баштине ради очувања националног идентитета. Све више се врши притисак, својатање и отимање националне и нематеријалне културе, културне баштине Срба из Хрватске, па и њихово регистровање у неке друге културе.
Дио изложбе посвећен је и злочиначкој акцији Олуја. За боље разумијевање овог појма, Новаковић је навео неколико одредница.
– Олуја је агресија на Србе из Хрватске, Славоније, Далмације, Барање и Српске (Војне) Крајине, који су до Устава Републике Хрватске од 22. децембра 1990. били конститутивни народ, заједно са Хрватима. Олуја је агресија на заштићено подручје Уједињених нација – УНПА зоне са ангажовањем мировних снага УНПРОФОР, према одредбама Венсовог плана, усвојеног Резолуцијом Савјета безбједности Уједињених нација број 743 од 21. фебруара 1992. године. Олуја је протјеривање око 250.000 Срба из западних дијелова РСК, што је највећи прогон и погром становништва у Европи од завршетка Другог свјетског рата. Олуја је убиство 1.872 преосталих Срба у РСК, које је др Фрањо Туђман, хрватски предсједник позивао да остану код својих кућа, јер им је тобоже, гарантовао сигурност, како се изразио у Брионским транкриптима.
И на самом крају Новаковић закључује да је Олуја процес који и даље траје, Срба је све мање у Хрватској, а поред обнове, девастација се и даље наставља.
На промоцији Зборника радова број 19 за 2023. годину Грађански рат у Хрватској (1991–1995) говорили су др Софија Божић из Института за новију историју Србије и проф. Миле Рајчевић.
Аутори у зборнику су: др Никола Жутић, др Софија Божић, др Александар Лукић, др Андреј Вујновић, мр Јован Чанак, др Жарко Димић, Мирко Бјелановић, Никола Борковић, проф. др Светозар Ливада, др Коста Новаковић, др Момчило Диклић, мр Душан Ећимовић, проф. Миле Рајчевић, Јован М. Каблар, Данко Перић, исповијест шест људи, Давор Лукач, Бранислав Ђурђев, Владимир Бурсаћ, Милојко Будимир. Ин мемориам текстови су Милана Радованца (Документовано сјећање на Милана Радеку), Илије Сладаковића Слике које памтим: Поводом годишњице смрти Боре Рађеновића.
Издавање Зборника подржава Комесаријат за избјеглице који сваке године финансира Зборник.
Милојко Будимир је споменуо значајне Крајишнике који су нас напустили, проту и познаваоца прошлости Крајине Милана Радеку, Бору Рађеновића, Николу Церовца, Николу Корицу, Душана Вукојевиаћ Марса, др Радета Тањгу.
– Искористио бих прилику да свима њима и онима који су настрадли у Олуји и Бљеску и свим страдањима Срба током 20. вијека одамо помен минутом ћутања.
Данко Перић који је водио цијели програм је навео да не постоји тежи мјесец од августа у српској историји.
– Ово су нам најтужнији дани током године, и веома је важно да се сјећамо и вјероватно ће се Крајине сјећати све наше генерације, људи који су пали за слободу у цвијету своје младости.
Др Софија Божић се осврнула на свој рад под насловом Српски средњи вијек и митови хрватске историје у истраживањима Антонија (Антуна) Фарчића. Фарчић је личност која је данас готово потпуно заборављена. Био је хуманиста, књижевник и историчар кога је красило несумњиво интелектуално поштење и спремност да изађе у јавност са својим научним резултатима и када су они били политички неприкладни, иако су га излагали разним оспоравањима и неприликама.
– На много начина је доказао приврженост српском идентитету. Рођен је у 19. вијеку у вријеме када су многи римокатолици дуж источне обале Јадрана највише у Дубровнику почели да се супротстављају незваничном пројекту римокатлочке цркве која је покшавала да кроатизује све своје вјернике Словене.
Његови радови су увијек били научно утемељени, озбиљни , разложни у убједљиви. Са историјском тематиком посебно се истиче један његов текст који је у два наставка објавио у београдском листу Република 1953. под насловом Срби и поморство.
– То је једна занимљива и индикативна епизода. У том тексту је побијао уобичајено схватање да су Срби континенталан народ и да никада нису били морепловци. На основу историјских чињеница он је доказивао да су најзначајније поморске манифестације словенског елемента на Јадрану биле дио приморских Срба и да су Срби једини словенски народ са вјековном поморском традицијом.
Оваква његова истраживања нису била у складу са идеологијом братства и јединства и очекивали су га напади. Чак се писало да је увриејдио Црногорце и Хрвате…
Парчић се супротстављао и митовима хрватске историје, сматрао је да је Посавска Хрватска потпуно измишљен појам и да није постојала, да није постојао ни хрватски краљ Томислав.
– Није пронашао никакаве ни писане ни материјалне доказе у корист његовог постајања, помиње се једино у актима сплитских црквених сабора из 1925. и 1928, али она су како каже Фачић фалсификат.
Данко Перић се надовезао на причу Божићеве гдје како каже 1866. била је у историји човјечанства прва поморска битка између Аустроугарске и Италије. Пресудну улогу у побједи Аустроугарске имали су двојица Книњана, један Атлија и Гамирожа. 1916. године Книн је био под италијанском окупацијом и била је велика процесија у којима су учествовала и њих двојица. Тражили су од њих да кажу нешто, а они су рекли Италијанима: „ Идите у….“
Професор Миле Рајчевић каже да сегови текстови објављени у досадашњим Зборницима, као и у овом 19. броју говоре о Госпићу и околним српским селима деведесетих година, па све до „Олује“, који ће остати трајно упамћени у историји као мјеста истребљења и етничког чишћења српског народа, мјеста уништења српске културне и споменичке баштине затирући трагове постојања и живљења српског народа на овим просторима, почев од Теслиног Смиљана, Дивосела, Читлука, Почитеља, Медака, Косиња… и тако редом.
– Као човјек који је као дијете преживио покољ српског народа у Дивоселу 5. августа 1941. године, када је само у неколико дана од 5. до 10. августа 1941. године заклано и убијено на свиреп начин 907 мјештана Дивосела међу којима 384 дјеце од колијевке до 15 година старости, као човјек који је читав свој животни и радни вијек живио и стварао на овим просторима, осјећао сам се компетентним да се прихватим пера и историји оставим писане трагове о животу и страдањима српског народа у Лици, што сам учинио и преточио у књиге, да покољења памте и не забораве, што је добрим дијелом објављено и у овом Зборнику.
Рајчевић каже да се први масовни погром и покољ Срба у општини Госпић догодио управо на данашњи дан у српском селу Липе у непосредној близини Госпића, (93 убијених и закланих од дјетета до старачког штапа), затим у Смиљану, Широкој Кули, Дивоселу, Читлуку, Орницама, Вребцу, Могорићу, Барлетима, Острвици, Медаку, Радучу, Почитељу, Папучи, Штикади…
– Међутим, онакви какви су били у Другом свјетском рату, хрватске власти су једва дочекале другу прилику која почиње 1991. године да заврше започето и коначно ријеше питање и проблем Срба у Хрватској. Тада су углавном чињена иста недјела, порушени су и минирани историјски споменици, спомен-костурнице и спомен-плоче које су постојале као докази претходних злочина. Рушењем православних храмова, културних и антифашистичких споменика у Хрватској, затирањем трагова почињених злочина жели се доказати да на овим просторима није живио српски народ, будући да неће бити аутентичних и изворних трагова, а готово да их нема ни данас (данас у Смиљану нема Срба, нема их у Дивоселу, а слично је и многим другим селима).
Текст и фото: Драгана Бокун
