АКТУЕЛНО:

Дипле и свирале вука са Динаре

У импровизованој радионици испод куће, користећи искључиво десет прстију, наслеђено знање и љубав према традицији, Жељко Миливојевић израђује традиционалне далматинске инструменте, дипле и свирале које су у прошлим временима били саставни део сваког домаћинства.

Док киша данима неуморно пада, а тишину села ремети тек блејање оваца или лавеж паса, у мајсторској радионици Жељка Миливојевића у Полачи испод Динаре, прави се оно што се мало где може купити, а за шта је потребно много знања, времена и труда, али пре и изнад свега љубави. Смењују се ту различити звукови, теше се дрво, брује неке брусилице, бушилице, алати, а онда неке мелодије налик онима које се могу чути на готово сваком окупљању далматинских Срба.

Тих мелодија из најранијег детињства они мало старији се добро сећају. Сећају се времена када је било уобичајно да људи, из појаса заденуте, изваде дипле, свирале, двојнице, све те неке инструменте са којима се данас, изузев неких већих манифестација, ретко имају прилику сусрести. Њихов звук враћа нас у она давно прошла времена, ти инструменти оживљавају слике које човек временом потисне дубоко у сећању.

Како је почео са израдом традиционалних музичких инструмената, својствених далматинским Србима, прича нам Жељко, евоцирајући успомене које су још увек свеже у његовом готово седмодеценијском памћењу.

– Мој деда и отац су правили и свирали дипле. Ја сам то гледао и слушао одрастајући уз њих, а временом сам то и сам заволео. Имао сам једне старе очеве дипле, које сам касније поклонио свом сину, па сам по узору на њих почео и сам да их правим. Када сам се у томе мало извештио, почео сам их правити и другим људима, како је ко желео. Мој отац је знао свирати и дипле, свирале, фрулице, и све их је знао сам и направити. Сви ти инструменти, народни, старински, израђивани су искључиво ручно и од дрвета. За израду сваког од њих требало је дуго времена – присећа се Жељко.

Све има своју процедуру

Времена и услови у којима се тада радило, били су поприлично другачији од данашњих, али су сама процедура и основа за инструменте остали исти. Постоје ту различита веровања шта се и у које доба треба, а шта не би требало радити, но изгледа да су све то тајне мајстора овог заната.

– Дрво за обраду се сече од 28. августа до истог датума у октобру, и то када је пун месец. Најчешће се користи тисовина, јавор, клен, али не смеђи већ само бели или ребрасти, затим трешња и вишња, џенерике, али је најбитније да је дрво суво кад се обрађује. Кад сок у дрвету престане да циркулише, дрво остаје пуно, нема бразда, а кад се избуши мора да одјекује као звоно. Пискови у које улази зрак праве се од зове коју треба претходно кувати, или од шевара, односно трске – са осмехом каже Жељко.

Након потраге за одговарајућом сировином и њеним проналаском, само први, најмањи део посла је урађен. Следи процес обраде дрвета, али и временски период у који је неопходан да дрво „сазри“. Наизглед прости, музички инструменти попут дипли и свирала су велика тајна, у смислу да је ја за њихову израду, а нарочито припрему израде, потребно много и времена и знања.

– Дрво прво треба обликовати, брадвом или теслом, и мора бити равно са обе стране. Затим се буше рупе које морају бити равномерно распоређене и правилно постављене. У почетку то баш не иде једноставно, доста се греши, али се временом човек извешти. Наши преци нису имали ни бушилице ни брусилице, а опет су се сналазили и правили инструменте који су годинама трајали. Једно време у целој далматинској Загори само два човека су се бавила прављењем дипли и свирала, браћа Јово и Тоде из Жегара, и носили их и продавали по целој тадашњој Југославији. Само то вам говори да не може баш сваки човек тиме да се бави – детаљно објашњава Жељко.

Од усеченог дрвета до готових дипли или свирала прође најмање годину дана. У зимско време, када су дани краћи, раније оде у радионицу па за вече, каже, може направити један од инструмената. Најчешће прави дипле или свирале-двојнице, јер њих људи најчешће траже, али уме направити и фрулу, не тако типичну за ове крајеве. Но, нису то једини елементи које израђује за потеребе овдашњег становништва.

– Људи овде најчешће узимају дипле и свирале, баш због тих успомена на прошла времена. Многи не знају нити су икада на њих свирали, али их узимају као сувенир, носе одавде до Аустралије, Канаде или Америке. Овдашње становништво је углавном старије, па то ретко ко и свира. Њима више требају тељузи, дрвени оковратници на које се ставља звоно на овнове, краве. Правим ја и то, само кад имам времена – са осмехом ће наш саговорник.

Љубав према музици пренео на сина

Традиционалне инструменте, по неписаном правилу, прати и традиционални начин певања, изворна ојкалица и облачења у народне ношње. Некада је то био саставни део живота овдашњег становништва, док је данас изузетак и ретка прилика када се људи окупе. У послу или дружењу, радости или жалости, када су се чувале овце или прелило око ватре у зимским данима, када се грожђе брало или вино одлевало свеједно, обавезно се свирало и диплило.

Жељков син Страхиња љубав према музици наследио је од оца, баш као и његов отац од свог оца, тако да су Миливојевићи испод Динаре одавно заљубљеници у традиционално музичко наслеђе.

– Човек то или воли или не воли, или остети или не осети. Данас су друга времена, више се слушају и вреднују другачије ствари, али има људи који су заљубљеници у оно што је изворно, аутентично. Ми смо, нас пар из овог краја, наступали на различитим манифестацијама са различитим групама, али је тешко то све одржати на окупу. Најчешће нема средстава за одлазак на наступе кад нас зову у госте, онда се нема ни времена увек, али има воље и љубави па одолевамо. Мој син се такође бави музиком, воли све ово као што ја волим, па могу рећи да имам наследника који ће наставити да негује ту изворну песму и музику. Све је мање људи у селима па је мало и прилика да се засвира или задипли, али ја користим сваку прилику да останем у кондицији, да вежбам грло и дах да засвирам, макар под Динаром овде док овце чувам – сетно каже Жељко.

Захваљујући својим диплама и свиралима, љубави према традицији и обичајима дубоко укорењеним, Жељко је пребродио и избегличке дане, повратак и поновни почетак на родном прагу. Оно што му је данас хоби, не може назвати послом, јер од тога не може зарадити за егзистенцију. Но, задовољство које осети након што заврши неки од својих инструмената, или моменат када га неко са собом понесе у далеки свет, нешто је што се не може платити новцем.

Његови инструменти су нека врста непрекидне споне са прецима коју негује са пуно љубави. То је самоиспуњење, понос на оно што је направио са својих десет прстију и што ће остати још дуго након њега, да сведочи и немо приповеда.

Са радошћу нам је показао како он то ради, како свира, како дипли и пева. Пробали смо, али ни приближно успешно, јер знати диплити није ни мало једноставно. Треба ту и знања, и кондиције, треба снажан дах из још снажнијих плућа, зато су ретки и они који умеју.

Жељко Миливојевић, заједно са пријатељима, данас наступа у оквиру крајишке групе која носи назив „Вукови са Динаре“. Док има снаге, каже Жељко, и свираће и певаће, али и правити инструменте како би српска изворна музичка традиција сачувала своје корене. На далматинском кршу Жељко чува оно што му је остало од предака, оно што му не може нико одузети. Зато је овај „Вук са Динаре“ истински представник времена којег више нема.

Преузето са: срби.HR

Нема коментара

Напишите коментар