Дирљива прича Ранке Личине из Глине и дечаку који је спасао њену породицу у „Олуји“

ИМЕ му је Слободан. Тада, августа 1995. године, био је шеснаестогодишњи дечак, али у мојим очима велики човек. И онда, али и сада он је наш херој.

Он је спасао мене, сестру и мајку од зла које је долазило. Он, Слободан, нас је одвео у слободу. Зато бисмо волели да га пронађемо, да видимо да ли је добро и да му се захвалимо, јер нас сигурно не би било да није било храброг дечака.

Ранка Личина (37), девојачки Мраовић, вели нам да своја жива сећања на пре 27 година, када се нашла у избегличкој колони бежећи пред хрватском „Олујом“, никада, не бледе. Тог дана, када је са мајком Весном и сестром Даниелом, села у „голф двојку“ глинских регистарских ознака, јарко црвене боје, и из села Бјеле Воде, недалеко од родне Глине кренула ка Приједору, срела је младића, кога је само једном у животу видела. Иако голобради дечак, Слободан је, видевши да су мајка и двоје деце, тада десетогодишња Ранка и шестогодишња Даниела, у невољи, притекао у помоћ и избавио их из гротла зла у коме су се нашли.

– Наш отац Ранко био је мобилисан, радио је за „Славија транс“, и био је ангажован да аутобусима одвози Србе из Глине и околних места. Мајка, сестра и ја смо боравили код баке, мајчине мајке у селу Бјеле Воде. Тата је мајци пре тог дана на пар минута објаснио како иду команде на нашем „голфу“, како би нас она избавила када крене војна акција пред којом смо морали да бежимо. Тог несрећног дана, пошто смо видели шта се дешава, мајка је нас две стрпала у ауто и, без обзира што никада није села за волан, она је стартовала „голф“ и кренули смо, бежећи од рата – сећа се Ранка.

Већ после пар километара, у селу Жировац, Весна, тада млада, двадесетшестогодишња мајка, у страху и паници, није могла даље. Колоне аутомобила и трактора око ње, уплашиле су је, те даље није смела да вози. Почела је да плаче, да дозива за помоћ.

– Испред нас, у дугој колони био је бели „југо“. Померали смо се по милиметар, два, али мама није могла више да вози. У „југу“ су биле три девојке, звале смо их да нам помогну, да нека од њих пређе код нас у ауто и да вози. Међутим, и оне су биле почетнице, односно нису знале да возе, тек једна од њих је, иако неискусан возач, померала ауто, бучно, са пуно гаса. Мислиле смо да је са нама готово, да морамо да станемо – испричала нам је Ранка.

– Ниоткуда се одједном појавио он, дечак. Само је казао мојој мајци да се помери на сувозачево место и он је сео за волан. Рекао нам је да се зове Слободан и да зна да вози, али да нема возачку, али коме је тада била битна возачка, само живу главу да избавимо. Возио нас је око 90 километара, у колони, миц по миц. То је дуго трајало. Сећам се да је мами стално говорио: „Госпођо, немојте да плачете биће све добро“, а она њему: „Дете, полако, немој да заспиш“… Возио нас је све до Приједора, где нас је преузео мој ујак.

– Сећам се тог осмеха и махања када нас је видео. Често га се сетим, јер у мојим тадашњим годинама он је за мене био, али и остао херој, који нас је спасао. Често га и у нашој кући, на породичним окупљањима, спомињемо. Желим само да га сретнем, да знам да је добро, да му се захвалимо, а можда, ако он жели, можемо и да постанемо добри, породични пријатељи. Помозите ми да пронађемо Слободана. Оно што још знам је да је спомињао Обреновац, можда је сада тамо. Рекао нам је и да му је мајка лекарка. Моја мама ми је још и казала да, ако се добро сећа, да је Слободан из места Плашко, то је место у Лици – закључила је Ранка.

ПОРОДИЦА

РАНКА са својом породицом данас живи у Старој Пазови, где се доселила са супругом након удаје. Родитељи и сестра су у Голубинцима, и сви, како вели, јарко желе да се сретну са Слободаном.

– Мајка сам двоје деце и желим да Слободана упознају и мој супруг и моја деца. Надам се да ће се неко јавити коме је ова прича позната и ко, можда, познаје нашег хероја – рекла нам је Ранка.

Преузето са: Новости.рс