Ђуро Затезало: Логор Јадовно
Крајем маја и током јуна 1941. године, из свих крајева НДХ је свакодневно стизало на стотине заточеника у Госпић, па је простор казнионице Окружног суда убрзо постао премален. Због тога је у првој половини маја Министарство унутрашњих послова, на челу са Андријом Артуковићем, затим Еугеном Кватерником, равнатељем Равнатељства за јавни ред и сигурност, Јуцом Рукавином, усташким пуковником, Јурицом Фрковићем, великим жупаном жупе Лика и Гацка, Стјепаном Рубинићем, шефом усташког редарства у Госпићу, те Рудом Рицом и Драгутином Пудићем Парализом, у велебитској забити, далеко од очију народа, основало логор Јадовно.
Он је у почетку обухватао један шумски пропланак ограђен бодљикавом жицом. Простор под ведрим небом није био дужи од 50 и шири од 25 метара, али је временом прошириван и ограђиван, све до 24. јуна, када је добио свој коначни облик, па је тај дан узет и као дан оснивања логора, једног од првих масовних губилишта у НДХ.[1]
Јадовно је било директно подређено Редарственој усташкој бојни у Госпићу под заповједништвом бојника Стјепана Рубинића. У њеном саставу је била посебна јединица,[2] чији су припадници изводили Србе и Јевреје из логора и на околним губилиштима их убијали. Њима су заповиједала четири усташка официра, којима су биле подређене и усташке и домобранске страже око логора.
Логор Јадовно је био смјештен око 22 километра сјеверозападно од Госпића, дубоко у шуми велебитског масива, на 1.200 метара надморске висине. Цеста која од Госпића води на запад, према Карлобагу, иза села Подоштре се рачва и једним краком скреће на сјевер, према селима Трновац и Јадовно. Пут до Трновца, у дужини од 3,6 км, пролази равничарским тереном, а од католичке цркве у овом селу се пење уз Велебит, вијугајући серпентинама западном страном једног брда, и након 4,3 км избија на висораван, која се налази на 805 метара надморске висине. Висораван је дугуљастог облика и протеже се од југа ка сјеверу у дужини 2 км. Јужна половина висоравни је широка око 1.000, а сјеверна око 500 метара. Ту се смјестило село Јадовно, по којем је логор добио име. Од тог села се, подножјем источне стране брда Метле, пут наставља кроз шуму. Након 1.800 метара се стиже до прве јаме, познате под именом Шаранова јама.[3]
Од ње пут води даље према западу, 6,5 км уз брдо, гдје треба скренути према сјеверу и, низ страну, око 450 метара од цесте, тешко проходном стазом изаћи на шумски пропланак Чачић-долац или Чачић-драгу, с малим нагибом од сјевера према југу, обрастао густом буковом и јеловом шумом, на ком су усташе и домобрани подигли стравични логор Јадовно, намијењен искључиво уништењу српског и јеврејског народа.[4]
„О Јадовну је и помислити болно. Оно и именом својим казује много. Јадовно јад и јадиковка наша, као и Косово, незацељива рана наша. Јадовно је и неизмјерна туга и вечита опомена.“[5]
Пут до мјеста логора је био вододерина, а и данас је тежак и готово непроходан. Њим је 1941. године прошло хиљаде људи везаних жицом, босих и полуодјевених, измучених глађу и жеђи, вријеђаних највулгарнијим ријечима, пребијаних полугама, удараних сјекирама и ножевима.
На путу од села Јадовно до Чачић-драге, мјеста логора, налази се Шаранова јама, промјера отвора око 3,5 м, мјерено од истока према западу, и 2 м од сјевера према југу. Таквом ширином се спушта до дубине од 12 метара, када се њена ширина повећава, да би на дну, на дубини од 47,5 метара, износила 6 х 7 м. Данас њена дубина износи 42 м, јер је простор висине 5,5 метара испуњен многим људским костима, балванима и камењем. Јама се простире строго вертикално. Стијене су глатке, изузев уског вертикалног канала који се пружа изнад сјеверног дијела дна јаме, гдје дебљина слоја костију износи око 5 метара. Из ове јаме нико није могао изићи, иако су многи у њу бачени живи.
Први који су послије рата дошли на мјесто логора Јадовно и до Шаранове јаме били су чланови Земаљске комисије из Загреба: Андрија Сунајко, Јура Башић, Јосип Девчић, Новачић, одборник из села Јадовно, и фотограф Ивица Милиновић.. Они су у записнику од 21. августа 1945. године написали слиједеће: „Повјеренство се је упутило из Госпића кроз село Трновац у Велебит на брдо, шуму и заселак Јадовно, гдје је стигло у 10 сати и затекло од народне милиције на челу са заповједником Прица Милошем, сеоског одборника друга Новачића, фотографа Ивицу Милиновића из Госпића.
Повјеренство се је упутило шумском цестом дубље у шуму Јадовно на Велебиту још 2 км отприлике, одакле је скренуло према сјеверу уском стазом кроз густиш шуме око 70 м и затим заокренуло око 20 м према југу, гдје је наишло на једну јаму.
У ову јаму су усташе из Госпића 1941. године бацили људе, доведене свезане из госпићке казнионице, према изјави Новачића, одборника заселка Јадовно, који је био и водич Повјеренства.
Жртве су вођене из Госпића горе наведеним путем, довођене до јаме свезане, гдје су биле убијене а говорило се и живе бацане у јаму.
Око јаме налазе се камене литице.
Са сјеверне стране је приступ к јами између до метар и пол високог камења и с те стране је површинска стијена јаме одерана…
Гротло је из јединствене камене громаде.
При бацању камена у јаму установљено је да пад камена с врха до дна траје 5 секунди…
На поглед кроз гротло виде се у полутами кости.
Око јаме са јужне и са сјеверне стране види се остатак исушеног креча, који се спушта низ површину јаме према гротлу.
Присутни фотограф узео је снимке јаме са сјеверо-источне стране, са јужне стране, изнад гротла јаме и простор пред јамом.
Присутни су мишљења, да је излаз из јаме без помоћних средстава немогућ, јер су камене литице влажне и у гротлу нема избочина.
Горе узете снимке јаме су саставни дио овог записника.
У сврху установљења садржине јаме потребно би било подузети спуштање у јаму и ископавање… Новачић надаље изјављује да су заточеници логора ‘Јадовно’ год. 1941. некако око почетка аугуста 1941. од усташа поубијани и закопани у неколико јама у самом логору, те да се и данас виде мјеста гдје су људи закопани. Дрвена кућа која је била уз логор да је срушена а материјал од ње да је развучен.“[6]
Од Шаранове јаме пут води косо уз планинску падину до јаме на Гргином бријегу, те још неколико бездана.[7]
Под надзором усташких и домобранских војника, сами заточеници су оградили мањи простор на пропланку у Чачић-доцу још у мају, да би га почетком јуна проширили на површину 90 х 70 метара, а затим 24. јуна на површину 180 x 90 м, осигуравши га 4 м високом бодљикавом жицом, коју су везивали за околна стабла букава или за укопане стубове припремљене за ту намјену. Овај простор је имао овални облик.[8]
Управник логора Јадовно, усташки натпоручник Руде Риц,[9] неко вријеме је, на улазној капији, на импровизованом столу, у засебну књигу уписивао имена заточеника који су стизали у колонама. Ту, на улазу у логор, усташе су све придошле, иако су већ неколико пута били претраживани, темељито препипавали и, уз батине, псовке и понижавања, одузимали им све што би код њих пронашли.
Жичана ограда је била двострука, с међупростором од једног метра, у коме се такође налазила бодљикава жица, али спирално испреплетена. На сјеверозападној страни су била улазна врата, широка око 3 м, исто од бодљикаве жице. Испред врата су се, са обе стране, налазили по један усташа и домобран, а изнад њихових глава су висиле слике поглавника Павелића. С вањске стране ограде, на сваких 30 до 40 метара, била су распоређена стражарска мјеста. Изван логорске жице, сјеверније од улазних врата, изграђене су двије бараке, мања за управника и заповједника логора, а већа за посаду обезбјеђења логора. Дужином веће бараке се налазио повишени плато, на којем су били постављени један митраљез и један пушкомитраљез. Плато је доминирао над логором и усташе су свакодневно из митраљеза пуцали изнад глава заточеника. Логораши су под стражом обављали разне послове од јутарњих сати до мрака. Сјекли су стабла у околини логора, као и она која су се налазила унутар ограде, чистили камен и поравнавали унутрашњи простор.
Затвореници нису имали никакве просторије за смјештај. Налазили су се под голим небом, изложени временским непогодама дању и ноћу. Због ниских температура и влажности у шуми, посебно несношљиве су биле ноћи. Сједили су или лежали на земљи, уколико неки од њих није прикупио нешто гранчица и стеље (папрати) или коре дрвета, сакупљених у околици логора у пратњи стражара. Средином јула, логораши су подигли надстрешнице сјенице, како су их сами звали, које су покривали буковим, односно јеловим гранама и папрати. Висином су досезале до 2 метра, а под сваку се могло смјестити 20-30 људи. Пристизањем нових заточеника, број надстрешница се повећавао, тако да су израсле у облику поткове, полукруга отвореног према југоисточној страни логора, док је посебан ред сјеница затварао поткову. У њима су заточеници били распоређени према националној припадности — посебно Хрвати, посебно Јевреји, посебно Срби. Јевреји су били смјештени у западном дијелу поткове, дугом 50 метара. Три-четири метра удаљене од њих, настављале су се сјенице за Србе и оне су затварале сјевероисточни и јужни дио, дужине 130 метара. Одмах до њих, на удаљености од 1,5-2 метра јужно, биле су подигнуте сјенице за Хрвате, у дужини 20 метара (шематски приказ на страни ?). Сјенице су биле удаљене око 25 метара од ограде. Ради што боље прегледности, овај простор је био искрчен од растиња. Заточеници нису смјели прилазити огради на мање од 2 метра, јер би у противном стражари пуцали. Нису смјели међусобно да разговарају, што су и иначе избјегавали, плашећи се денунцијација. Живјели су у безнадежности, очекујући сваког часа позив и одвођење на губилиште.
Били су оскудно обучени и без хране. Само једном на дан су добијали чорбу од граха, по коју су долазили до улазних врата, један по један, и то посебно Срби, посебно Јевреји, посебно Хрвати. Воду за кување су доносили сами у пет казана, одлазећи по њу у пратњи стражара до извора Црни потоци, удаљеног од логора око 400 метара. Јевреји и Хрвати су имали мало посуђа. Наиме, приликом доласка у логор, њима је било дозвољавано да га унесу, док су Срби израђивали себи дрвена кориташца или су јели из шешира, понекад и из голих шака. Патили су од глади и хладноће, сталног кундачења и пребијања, мучени на разне начине и исцрпљивани тешким шумским радовима.
Сваког дана предвече, Руде Риц је, по властитом избору, прозивао 40 до 60, некад и до 80 заточеника, које су у два до три наврата, предвече или зором, изводили из логора његови помагачи, Јосо Томљеновић, Анте Галац, Никола Шпелић, Иван Руделић и друге усташе, убијали их и бацали у оближње јаме, прије свега у ону на Гргином бријегу, удаљену 1,5 км. По причању преживјелих заточеника и самих злочинаца, непун сат по њиховом одвођењу, они који би остали у логору чули би митраљеску пуцњаву и тако знали што се с тим несретницима догађа, стрепећи за час када ће и сами бити прозвани и недужни поћи у насилну смрт, која им је била намјењена само зато што су били друге вјере и нације, или противници усташког дивљања и фашизма.
Логор Јадовно је био под надзором Уреда III Усташке надзорне службе (УНС), којом је руководио Мијо Бабић, а затим Макс Лубурић. Управник логора је био Руде Риц, а заповједник усташки натпоручник Бешлић, студент из Сплита, док је његов замјеник био усташки поручник Драгутин Пудић Парализа. Ради давања упута за масовне ликвидације, логор су неколико пута посјетили велики жупан Јурица Фрковић, Дидо Кватерник, Макс Лубурић и други високи усташки функционери, међу којима и Божо Стошек, агент из Загреба, вјероватно из УНС-а.[10]
Заповједник Бешлић је често, посебно у јутарњим сатима, као за забаву, отварао ватру из митраљеза изнад глава логораша. Пудић је више водио рачуна о радовима које су заточеници изводили, при чему се посебно наслађивао ударајући их и ускраћујући им оно мало мршавог оброка, уколико се, по његовој оцјени, нису довољно залагали на послу, односно сјечи дрва.
Површина логора указује на чињеницу да он није могао одједном да прихвати већи број заточеника. На основу расположивих извора, дошао сам до закључка да је у њему просјечно боравило 2.500-3.500 људи дневно. Божо Шварц у својој изјави од 17. јула 1943. године износи да је средином јула 1941, када је допремљен у логор, затекао близу 4.000 људи, углавном српске националности.[11] Свакога дана су једни извођени из логора и убијани на најсвирепији начин, а други довођени тако свакодневно, од 24. јуна до 21. августа, пуних 57 дана. Били су то већином Срби из Лике, Горског котара, Карловца, Загреба, Сиска, Петриње, Глине, Двора на Уни, Книна, околице Задра, Дубровника, Кордуна, Подравине, Славоније, Срема, Осијека, Винковаца, Бјеловара, Пакраца, Вировитице, Ђурђевца, Копривнице, Сарајева, Мостара, Фоче, Фојнице, Бугојна, Зенице, Добоја, Бањалуке, Бихаћа, Јабланице, Босанске Дубице, Босанске Крупе, те бројних других мјеста НДХ. Мањи дио заточених су чинили Јевреји, али према њиховом удјелу у становништву НДХ, тај број је био велик. У логору се нашао и извјестан број Хрвата комуниста, скојеваца и њихових симпатизера, од којих је 31 враћен у Госпић, одакле их је мањи дио пуштен кућама, а већи упућен у друге логоре, у којима су углавном убијени или су замјењени за заробљене војнике НДХ.
Др Александар Блајсвајс (Bleisweiss), један од заточеника који је имао срећу да остане жив, допраћен је у Госпић с 200 јеврејских младића из логора Даница 10. јуна и одмах, са жељезничке станице, упућен у Јадовно. О тим данима он свједочи: „У Госпић смо стигли увече на жељезничку станицу. Искрцани смо на простор који је раније служио за истовар стоке, а сада као сабирни логор. Пописао нас је усташки натпоручник Јанко Михаловић. Стрпали су нас у камионе и отпремили у логор Јадовно на Велебиту. Након два сата вожње, негдје у зору, стигли смо на одредиште у један простор на пропланку који је ограђен бодљикавом жицом. Био је то логор Јадовно. Смјестили су нас у мањи дио логора у коме су се налазили Јевреји док је други, већи дио, припадао Србима. Овдје смо затекли око 70-так Јевреја док је по мојој процјени Срба било неколико стотина. Прво што сам запазио је то да је логор био под ведрим небом и ограђен двоструким редом бодљикаве жице која је била висока око 4 метра. Жица је била разапета између ступова, а понегдје је била причвршћена и за околна стабла, јер је простор на коме се налазио логор био окружен густом шумом. Око логора била је логорска стража коју су држале усташе и домобрани и то на сваких неколико метара један. Били су наоружани пушкама на којима су имали бајонете. Изнад круга логора биле су двије бараке и на једном балкону усташа с митраљезом који је будно пратио што се дешава у логору. Температуре су биле ноћу веома ниске а по дану вјетрови и кише…“[12]
Анте Рукавина, који је 24. априла доведен у госпићки затвор, испричао ми је, поред осталог, како је доспјео у Јадовно и што је све видио:
„Крајем седмог мјесеца 1941, изведен сам из ћелије у двориште казнионице и повезан са још око 250 људи који су овдје дошли само дан раније а били су Срби из Босне. У дворишту је био камион са брашном и нас девет из колоне су одвезали и стрпали у камион на брашно и са четири усташе одвезли на Јадовно. Некако на свршетку 24-ог километра, камион се зауставио и нас деветорица смо односили брашно неким путељком, дугим око 400 метара, у логор. Послије истовара брашна стрпали су нас у жицу. Иза нас, за око један сат, дошла је група осталих са којима смо били повезани у казнионици.“[13]
Рукавина описује заповједника Бешлића као високог човјека, свијетле боје, више црвенкастог, са упалим образима и широком брадом. Носио је наочари и био изразит злочинац. Потврђује наводе већине преживјелих да су стражу и уморства вршили усташе и домобрани. Он је у логору затекао више од 1.500 логораша, а убрзо је дошло још око 1.000 Срба и 300 Јевреја. У Јадовну се налазио око мјесец дана. „За све моје вријеме боравка у логору дневно су долазиле нове групе заточеника. Обично су их доводили ујутро рано или предвече. За вријеме мог боравка у логору био је један покушај бијега. Побјегла су четири логораша, претходно су просјекли жицу. Бјежали су ноћу. Тројица су убијена јер су њихова тијела донесена у логор, а четвртога није било, говорило се да је утекао.“[14]
Податке које је изнио Рукавина потврђује и Јаков Ратковић у својој изјави пред Земаљском комисијом за ратне злочине од 20. августа 1945. године, у којој износи да је као Хрват био затворен у госпићкој казнионици 50 дана, одакле је почетком августа, с 30 Хрвата, одведен у Јадовно, гдје је, по његовој процјени, затекао 1.000 Срба и 300 Јевреја. „Заточеници су примали храну без соли, масти и круха, углавном као у казнионици. Хрватима се давала нешто боља храна — гушћа, а Србима скоро никаква.“[15] Ратковић је у логору боравио 13 дана, након којих су сви заточени Срби и Јевреји побијени у самом логору, а он је, с још 30 Хрвата, враћен у госпићку казниону. Потом су њих 21 отпремили у логор Јастребарско, а десеторица из Госпића и околице су пуштени кућама.
У извјештају Заповједништва копнене војске у Загребу, у којем је описана унутрашња и вањска војно-политичка ситуација у времену од 10-20. јула 1941. године, поред осталог се наводи: „У Госпићу од стране наше и италијанске војске предузете су све мјере предострожности услијед допреме 1.500 људи у концентрационе логоре. У мјесто Грачац, а на замолбу усташког повјереника из Госпића, упутило је постајно заповједништво из Госпића одред од 30 домобрана као појачање усташама, јер је наводно дошло до изгреда… Употребљавају се поједини водови и сатније у Лици и Босанској Крајини како не би дошло до устанка, због пресељавања српског живља из тих крајева.“[16] Овај, као и више других докумената, свједочи да су италијански војници помагали хрватској војсци у злочинима над српским народом.
О логору Јадовно и злочинима извршеним на Велебиту постоји низ докумената у којима сами злочинци описују шта су радили. Тако Никола Анте Милковић, који је био у тзв. усташкој летећој кољачкој групи и априла 1941. године међу првима у усташкој милицији, износи да је био пратилац у групи с Милом Стилиновићем, Марком Марасом, Ивом Марасом, Николом Матићем, Николом и Ивицом Томљеновићем, Милом Шафаром, Ником Шпелићем и Стипом Бркљачићем. Они су пратили Србе који су из казнионице или са жељезничке станице вођени у колонама у логор Јадовно.
У групи су били и сатник Јуко Заставниковић, сатник Мартин Наглић, поручник Буцунић и други. Никола каже: „Неколико пута сам са осталим као стражар пратио заточенике од жељезничке станице до логора и казнионице. Неколико сам пута са осталима возио даске за Јадовно — правили су бараке. Заповједник нам је тада био један домобрански поручник, малог раста, коврчаве косе, који је касније отишао у партизане.“[17]
Сатнија у којој је био Никола бројила је 80 усташа и била под командом поручника Маринковића. Они су свакодневно одводили жртве из Госпића на Велебит или на оток Паг и с другима учествовали у убијању жртава маљевима и ножевима над јамама. Усташе су до јама логора Јадовно и логора Ступачиново код Башких Оштарија доводиле изнакажене, изморене и измрцварене људе, везане жицом по двојица и ланцем по дужини колоне, било са жељезничке станице, из казнионице или са Овчаре. Прије убијања су са жртава скидали одјећу и дијелили је између себе, те продавали или поклањали својој родбини и присташама. Над јамом би обично ударали по глави прве из колоне батом тежине око 3 кг, такозваном мацолом. По њиховим исказима „било је с почетка теже гурнути прве у јаму, али када би неколико првих пало, они би и друге живе повукли за собом који би падали филмском брзином да их се не би више могло бројити“. Тако су сами описивали свој допринос НДХ. Након сваке поједине колоне људи које би гурнули у јаму, редовито би за њима бацали бомбе, након чега су се чули вапијући јауци умирућих. Док су једне усташе убијали, други су чували колоне везаних људи, који су избезумљени чекали да дођу на ред да буду убијени батовима или из митраљеза, те полуживи или живи стропоштани на дна незаситих велебитских јама.
Николин братић Иво Милковић, који је 1945. године радио у болници „Ребро“, испричао је: „Мој братић Никола је међу првима узео оружје као усташа у Госпићу и учествује у хапшењу и убијању Срба, Јевреја и неких Хрвата. Својим очима сам имао пригоде да видим како са још неколико усташа, прије у камионима, а потом у колонама, води ухапшене Србе и Јевреје које би затим ликвидирали у Јадовном и још неким другим мјестима. Исти Никола убио је и управитеља Препарандије у Госпићу Илију Опачића и још неке професоре чији је ученик био.“[18]
Стјепан Ивана Плеше-Суша из Косињског Баковца, такође од првих дана у усташкој милицији, сам је причао како воли пити људску крв. Учесник је злочинстава на стратиштима Јадовна, а послије тога је у селу Млакви, у којем живе Срби, жене и дјецу бацао у ватру и друге потицао на то. Сам је испричао: „1941. године, одмах послије оснутка НДХ, ступио сам у усташе у Госпићу, а заповједник нам је био Анте Михић Ћићо. Из Госпића сам отишао са још 14 усташа на Јадовно гдје се налазио логор за Србе и Жидове. У логору је тада било до 2.000 душа. Био сам стражар над логором гдје се вршио покољ тога народа. Из њега су обично ноћу одвођене групе од 70 до 80 особа и убијани недалеко од логора. За вријеме мог кратког боравка од 6 дана убијено је 300 особа. Као стражар у логору ’Јадовно’ имао сам дужност пазити да ко из логора не побјегне, те у случају бијега да за њим пуцам. До тога није нити дошло, јер није нитко нити покушао да побјегне. Поред нас 14 који смо дошли на Јадовно под заповједништвом Нине Драјице било је тада у логору још 40 усташа као логорска посада под заповједништвом усташког поручника Пудића. Заповједник нас стражара био је Анте Здунић који је с нама изводио 20 до 30 Срба ван логора гдје су убијани. Сви они који би се јавили као болесни речено им је да иду у болницу у Книн а одвођени су и убијани.“[19]
Срби и Јевреји су из Госпића до села Трновца свакодневно допремани у два камиона и једном аутобусу, којима су управљали Миле Штука, Иван Холупа Пуба и Лука Полић, а од трновачке католичке цркве су до Јадовна ишли пјешице, у колонама у којима је било и до 500 људи. О усташком логору Јадовно и одвођењу заточеника на стратишта причао ми је 1987. године Мићо Јелача, добар познавалац прилика у то вријеме у Госпићу: „Негдје послије 15. априла позван сам у домобранство. Ја сам био шофер и био сам задужен једном старом прагом РВ која се налазила у касарни код домобрана. Међутим, запазио сам да та моја кола сваку ноћ нетко одвози и оставља у усташком стану. Ја сам се пожалио нашем команданту Пихлеру да ми сваку ноћ нетко одвози кола и да због тога нећу бити с њима више задужен. Тада је Пихлер отишао у усташки стан и наредио да моја кола не смије више нитко дирати. Усташке компетенције често су прекорачивале и домобранску домену па је тако долазило и до међусобних несугласица. Тако је било и са овим камионом који сам ја возио а често пута ујутро налазио у њему одјеће и обуће за коју претпостављам да је довежена са Јадовна. Једне су ми ципеле биле сумњиве па сам их хтио провјерити јер сам сумњао да су то ципеле Никице Францетића, котарског функционера ХСС-а. Код његове куће су ми рекли да то нису његове ципеле. Будући да се већ шушкало да људе одводе и ликвидирају негдје у Велебиту, ја сам се побојао да су и њега тамо ликвидирали па сам хтио провјерити. Након што су завршила прва хапшења по Госпићу, почеле су усташе јавно водити људе постројене у колонама кроз град.
Ја сам те колоне гледао сваки или готово сваки дан како пролазе кроз Госпић. Те колоне ишле су од госпићке казнионе на Канижу кроз Подоштру и на Трновац. Затим од Трновца спровођене су према Јадовну. Према причању становника Трновца и Оштарија неке колоне спровођене су и цестом према Карлобагу па се претпоставља да су вођене на Паг или су негдје успут ликвидиране. Ја сам гледао и транспорте који су се кретали са жељезничке станице. То су биле колоне и колоне људи које су биле везане једним посебним ланцем који је ишао уздуж колоне и тако повезивао читаву колону док су два и два били везани жицом. Оне су спровођене кроз Госпић јавно не само по ноћи него и усред бијела дана. На мене су те колоне оставиле страшан утисак. Посред улице ишла је та тужна колона испраћених и изморених људи путовањем и глађу и жеђу, а са стране усташе које су их непрестано кундачили, псовали и тјерали да пјевају. Тко је могао, тај је ишао, а тко није, немилосрдно је убијен. Ја знам да се наш свијет згражао гледајући све то. Сјећам се једне мој е рођакиње која је плакала гледајући те изморене људе а имала је кћер која је била усташки настројена и која је вриштала од радости. Обје су знале да тај свијет одлази на губилиште. Сјећам се и усташа који су водили заробљенике на примјер Марка Мараса Лињака. Они су уједно били и егзекутори горе на јами. Онда је у Госпићу организирана једна десетина која је клала и ликвидирала горе на Јадовну. Сјећам се једног којег сам као службеник ОЗН-е ухватио у Бјеловару послије рата, звао се Антун Здунић који се камуфлирао и живио као миран грађанин у Бјеловару. Кад смо га ухапсили, бранио се да је на Јадовну држао обезбјеђење на јами и да није ликвидирао логораше. Ми смо заједно с њим извршили очевид, Јурковић Јуре и ја, а он је нама описао како се над јамом убијао сав тај свијет.
Према његовим ријечима ликвидације су се вршиле пиштољима, маљевима, сјекирама и не само над јамом већ и изван логора и успут, на путу до логора. Тај Анте Здунић, кога су звали Белца, споменуо је Милу Стилиновића, званог Штука, Мајикиног. Он је био на челу те групе заклетих усташа.
Многи људи који су одвођени из Госпића, вођени су одмах директно у јаму па је логор био само као депонија. У непосредној близини логора налази се још јама и многи су логораши завршили у њима. Причало се да су неки завршили у Вранзиној јами, у засеоку Ступачиново. Осим што су људи одвођени пјешице у колонама према Велебиту, неки су вожени камионима и једним аутобусом. Стари Антун Рукавина каже да је имао ту привилегију да на Јадовно буде пребачен аутобусом. Када је дигнут устанак у Дивоселу, почетком августа, терор над Србима био је још више појачан. Ако се до тада вјеровало да ће нетко бити поштеђен, од тог дана свима су илузије биле распршене…!
Заточенике су пратиле усташе и успут тукли кундацима, и боли ножевима пушака уз највулгарније псовке свега онога што је српско. Кажем, ишли су према логору због тога јер многе колоне и мање групе нису имале ни толико среће да дођу до логора већ су успут убијани и бацани у успутне јаме, прије свега Шаранову јаму, сада већ чувену по великом броју убијених. Но, како збирни логори у Госпићу због великог броја нових страдалника нису могли увијек извршити прихват, они би већ са жељезничке станице били директно превежени или пјешице одвођени на Велебит или упућивани у помоћни логор Ступачиново, код Башких Оштарија, и тамо у јамама сјеверозападног Велебита убијани маљевима, или пак отпремани даље према Карлобагу и на оток Паг у логоре ’Слана’ и ’Метајна’. У том правцу су с мушкарцима Србима и жидовима отпремане дјевојке и жене с дјецом.“[20]
Они који би дошли до Јадовна, стигли су на трећу или четврту степеницу мучилишта, која је за Србе била и посљедња. Кажем за Србе, јер нисам пронашао никакву потврду да је иједан који је приспјео у сам логор преживио, осим четворице који су успјели побјећи.[21]
Људи у колонама, повезани и измучени, ишли су само напријед. Нису знали куда иду. Понеки су чули, још у вријеме хапшења и транспортовања у Госпић, да иду негдје у Лику, на Велебит, гдје ће бити на раду, сјечи шуме.[22]
Многи затвореници су мислили да је Јадовно некакав град, у којем ће имати удобније просторије за смјештај. Своја сјећања на колоне које су из Госпића ишле пјешице у правцу Велебита испричао је Стјепан Николе Косовић из Личког Новог, тада 12-годишњи дјечак, који је заједно са својим вршњацима чувао стоку покрај пута којим су заточеници пролазили.
„Благо смо најчешће гонили на предио зван Новосело. То је управо мјесто гдје се цеста за село Трновац одваја од главне цесте Госпић-Карлобаг. Ту сам скоро сваки дан виђао како усташе у правцу села Трновац воде колоне ухапшених и повезаних људи. Тих колона било је и прије и послије подне. Прије подне 3-4, а послије подне 2-3 колоне. Уз колоне су ишле усташе. Људи су били повезани 2 по 2 и још уздужно између себе. Ови су људи били различито обучени. Видјело се добро обучених и они су са собом носили кофере. Изгледали су као господа. Али био је врло велик број људи који су били голи и боси, имали су на себи само кошуље и гаће. У то вријеме ја нисам знао тко су ти људи. То сам сазнао у селу кад се причало да су то Срби и Јевреји које гоне у Јадовно да их побацају у јаме и провалије. Остало ми је врло добро у сјећању када су нас чобане из ове колоне, док смо их проматрали у пролазу крај цесте, питали: ’Да ли је далеко град Јадовно?’ Ми дјеца смо им показивали руком да је то у том правцу, али нисмо говорили колико је далеко јер ни ми сами нисмо знали колико је далеко Јадовно.“[23]
У својој изјави од 6. августа 1981. године, о несрећи Срба прича и Иван Јосипа Фајдић из села Будака, тада 14-годишњи ученик госпићке гимназије, који је из Личког Осика долазио у Госпић. „Сјећам се да сам једнога дана, већ су биле школске љетне ферије, дошао у Госпић. Стајао сам пред хотелом ’Лика’ и видио како су усташе гониле колону Срба у правцу Карлобага. То је било прије подне. Колона је била дуга око 100 м, тј. као од хотела ’Лике’ до данашњег Комитета СКХ. Колона је била свезана и то тако да су два по два била везана, а поред тога, читава колона уздужно. Људи који су сачињавали колону били су различито обучени. Видјело се да су то били већином сељаци, али је било и грађана, што сам закључио по начину одијевања. Колону су са стране пратиле усташе.“[24]
У село Шибуљину је 20. априла 1941. године дошао усташа Јуза Газић, с два стражара, и позвао истакнутије људе на „саслушање“ због оружја. У вријеме када још није било ни трага некаквом отпору српског народа усташкој држави, док су српски сељаци мирно обрађивали своја поља, у српско село Шибуљину, на морској обали под Велебитом, приспјео је аутомобилом и Јурица Фрковић, велики жупан из Госпића, који је дао налог за хапшење виђенијих Срба. Не слутећи никакво зло, позиву усташког повјереника Миле Сјауса из Трибња одазвали су се Душан Маринковић, поштар, његов син Филип, радник Исо Стрбо и бродоградитељ и поморац Миле Лукић. Од Душанове куће су, уз пратњу усташа, ишли према Крушчици, не понијевши собом ништа, јер им је речено да ће се, након кратког саслушања, брзо вратити својим кућама. Но, на улазу у Крушчицу их је дочекала група усташа с Марком Чавићем на челу, који су их камионом одвезли у логор Госпић.[25]
Милу Лукића су у Госпићу ослободили Италијани. Плашећи се да ослобођени Миле не обавијести народ о њиховим намјерама, усташе су промијенили тактику, тако да су слиједећу групу Срба из Шибуљине, ухапшене 25. априла, упутили преко Башких Оштарија, Трновца и села Јадовно директно у Велебит, а не у Госпић. У тој групи су били Владимир Бабац, Драган Лукић, Марко Лукић, Никола Пољак, Серђо и Стеван Пољак. Ове људе су одвели њихови сусједи, усташе из Трибња и Лукова Шугарја, Шиме Вукић, Ивица Девчић и други.[26] Оној тројици који су били заточени у госпићкој казнионици, прикључени су и браћа Јован и Илија Лукић из Шибуљине. Они су 20. априла, истога дана када су одведени њихови поменути сусељани, кренули из свог села у намјери да побјегну, да преко Госпића оду било куда гдје би били заштићенији. Међутим, иако су успјешно стигли до жељезничке станице у Госпићу, управо када су хтјели ући у влак, ухапсили су их усташки агенти и одвели у редарство, гдје их је препознао усташа Иван Миловац, звани Грга, и затворио у госпићку казнионицу. Ту су затекли већи број похапшених Срба како сједе на земљи и укочено проматрају ужурбаност усташа, који су истоваривали камионе препуне Срба, ударајући их кундацима и ногама, и истовремено утоваривали повезане, које су одвезли пут Велебита. Групу у којој је био Стеван Пољак мучили су неколико дана и ноћи, а затим их одвели у Башке Оштарије, гдје су наставили да их туку кундацима и моткама. „Ударали су нас чим су год стигли и кад год су стигли. Стављали су нам оловке међу прсте па их стискали, тјерали су нас да пјевамо, везали су нас сву седморицу и тако везане бацали на под, па су по нама скакали, а када би им то додијало, натјерали би дјецу да по нама скачу. Наговарали су нас да се прекрстимо па да нас неће убити. Толико смо били изударани и мучени да је свима ишла крв на уши, нос, уста, уопће на све отворе, а сви смо били модри од удараца.“[27] Стеван Пољак, који се успио спасити обећавши комшији, усташи Марку Чавићу, све своје имање, сјећа се да су усташе у Брушане довели још 36 Срба, које су, заједно с његових шест сусељана, одвели на Велебит и бацили у јаму маја 1941. године.[28]
О томе је детаљно причао Серђо Пољак, који је над јамом погођен у руку, но успио да се заустави на једној избочини и након одласка усташа се извукао и отишао својој кући. Група од 42 Србина, у којој је био и Серђо, измучена батинама и заморена дугим пјешачењем, стигла је ноћу у логор Јадовно. Сутрадан су угледали велику масу људи у простору ограђеном бодљикавом жицом, који је обухватао површину 50 х 25 метара. Око жице су били усташко-домобрански стражари, тако да нико није могао прићи логору нити из њега побјећи. Сељани Шибуљине се нису дуже задржали у логору. Провели су у њему само дан и ноћ. Сљедећег дана у зору, с већом групом људи, како је описао Серђо Пољак,[29] били су повезани жицом. Он је успио да при везивању подметне десну руку, на којој није имао шаку, што му је омогућило да проведе замисао да се у погодном моменту ослободи жице и покуша побјећи од смрти. Повезане људе су повели каменитим путем у правцу запада, уз малу пошумљену главицу, сјеверним подножјем Велебита. Послије сата хода, прије него ће избити на врх брежуљка, стражари им наредише да стану. Избројали су 50-так људи, међу којима и Шибуљчане, и повели их низ главицу, ка једној уској долини. Ту је стајала група усташа, недалеко од пољског шатора, испред којег се налазио сто с неколико столица. Док су прилазили, пратиоци им рекоше: „Тамо ћете бити прозвани и разврстани за радове.“ Један од усташа је додао: „Сада ћете брзо добити ручак.“
„Везани и престрашени људи уђоше у круг који су направиле (аутоматима) наоружане усташе. Примјетише и четири митраљеза постављена у правцу јаруге коју су запазили тек пред сам крај. Приђе им усташки официр, Рудо Риц, бивши учитељ. Уз ријечи: ’Ајте напријед, брже, брже!’, поведе их напријед до уздигнутог узаног каменитог платоа. Прођоше поред митраљеза, и тада им усташки официр рече: ’Ми овдје спремамо вјежбе у стрељби, а ви ћете нам помоћи тамо преко јаруге да постављате школске мете. Ајте брже!’ Тако их је довео до краја провалије изнад крашке јаме. Официр се одмакнуо неколико корака и том тренутку заштекташе митраљези. Настаде јаук, шикнула је крв. Људи су падали као покошено снопље. Усташе које су стајале са стране, стадоше пушкама убијати недотучене жртве и гурати их ногама с платоа у јаругу.
Чим је чуо митраљеску паљбу, Серђо Пољак није губио вријеме нити чекао да му приђу убице. Пошто се брзо ослободио жице, сам је трком скочио у јаму. Није дуго падао јер се убрзо задржао на једној заглављеној гомили лешева и одмах приљубио уз једно испупчење у зиду, сав обамро од страха. Примјетио је крв на лијевој руци, изнад шаке. Био је погођен једним митраљеским зрном. Болове још није осјећао. Слушао је подмуклу митраљеску паљбу и јауке жртава, затим се онесвијестио.
Када је и посљедња група била ликвидирана, већ је пао и мрак. Серђо се освијестио од тишине која је настала, а рекло би се прије од јаких болова које је тек сада почео осјећати. Кроз бол тек осјети да је жив и стаде покушавати да се из јаме извуче на површину. Јако га је бољела рањена рука, а на другој није имао шаку, но ипак, мало по мало, почео се успињати опрезно, бојећи се да га неко не убије. Када је дошао скоро до врха, притајио се неко вријеме пажљиво ослушкујући. Никога није било и он изађе на ону зараван одакле се сам бацио.
Серђо је први човјек, који је захваљујући својој сналажљивости, одлучности и храбрости, изишао рањен из велебитске јаме и тако постао свједоком геноцида над српским народом за којег хрватске власти нису имале баш никаквог разлога.
Вијест о бијегу рањеног Серђе Пољака брзо се проширила по Шибуљини и околним српским насељима те силно узбунила српско становништво које је напуштало своје домове и бјежало према Задру и Равним котарима. То је потрајало више дана што је с друге стране узнемирило усташе који нису могли одмах извршити своју намјеру масовног хватања и уништења српског живља уз море. У настојању да се становништво врати кућама, усташама је помагао жупник из Пољица дон Крсто Јелинић. Он је од талијанских власти захтијевао да се Срби избјеглице из Подгорја похапсе и стражарно врате из Равних котара и Задра својим кућама и да се предају усташким властима ’ради казне’, јер представљају потенцијалне противнике новог поретка, како за савезничку Италију, тако и за новоосновану државу Хрватску.“[30] Тако се избјегли српски народ, уз помоћ Италијана, као и усташке пропаганде да им се неће ништа десити, повратио својим кућама, што је било кобно за њега.
[1] Бабац М. Павле, Велебитско Подгорје 1941-1945, Београд 1965; изјава Серђа Пољака, стр. 25-26; изјава Ота Радана од 9. марта 1946. године, АХ, ЗКРЗ-1872/46.[2] У документима ЗКРЗ и другим изворима спомиње се више од 200 имена, међу којима најчешће: Мирослав Бален, Делко Богданић, Иван Брвнар, Иван Бркљачић, Јосо Црница, Вјеко Црнић, Фрањо Девчић, Иван Девчић Жицар, Стипе Дошен, Тоне Дошен, Јуре Дуић, Ловро Дуић, Стипе Дуковац, Јосип Фрковић, Јурица Фрковић, Лука Фрковић, Марко Фрковић, Михо Фрковић, Иван Голац, Ивица Јањић, Никола Јањић, Звонко Јањић, Нико Јелача, Иван Јенгић, Никола Јенгић, Звонко Јохман, Јуре Јуришић, Јуре Крмпотић, Циго Марас, Никола Марковић, Стипе Марковић Мацола, Миле Матајија, Винко Матајија, Никола Матић, Јосо Матијевић, Мартин Месић, Јосип Милаковић, Стипе Милаковић, Јанко Михаловић, Владимир Наглић, Звонко Наглић, Иво Ојеровић, Лука Павелић, Лука Павичић, … Павичић, Миле Павлетић, Иван Петрлић, Звонко Пезељ, Стјепан Плеше, Јуре Ратковић, Руде Риц, Томо Риц, Звонко Риц, Стјепан Рубинић, Јуцо Рукавина, Јосо Самарџија, Петар Самарџија, Јосо Стилиновић, Миле Стилиновић, Стипе Стилиновић, Томо Шарић, Габре Шикић, Н. Шимац, Лука Трошељ, Јосо Угарковић, Никола Узелац, Миле Вркљан Милица, Анте Здунић, Иван Жупан и Мартин Жупан.
[3] „Ова је јама раније, у народу називана Водена јама. Године 1939. прозвана је Шаранова по младићу Бубашу чија је породица носила надимак Шарани. Бубаш је ишао у сјечу дрва и врзмао се око јаме (по причању, он ју је хтио прескочити) и у њу се сурвао. Његов старији брат помоћу конопца се спустио у дубину и извукао га мртва. Од тада јама носи назив Шаранова.“ Здунић Фрањо Лав, н.д, 196.
[4] Раздаљину од Госпића до мјеста логора Јадовно сам током истраживања прошао више пута. Мјерио сам површину логора и километражу од мјеста до мјеста, путем којим су мученици прелазили од Госпића до губилишта. Уз помоћ добрих познавалаца терена, посебно пуковника Бранка Цетине, данас јединог живог свједока, који је као 18-годишњи младић успио побјећи из логора, реконструисао сам многе релевантне податке везане за логор и збивања у њему 1941. године. Користио сан наведено дјело Фрање Здунића Лава и бројне изјаве преживјелих логораша и извршилаца злочина-усташа (прим. аутора).
[5] Путни записи јеромонаха Атанасија Јевтића, Од косова до Јадовна, Београд 1987, 225.
[6] ХАК, кут. Јадовно.
[7] Као и многе друге на сјеверозападном дијелу масива, код Башких Оштарија и села Ступачинова, ова јаме су још увијек неиспитане. Због тога је Велебит аветна планина, с чудном утробом, у којој почива сабласна људска трагедија, по свирепости убијања непојмна човјечјем разуму (прим аутора).
[8] Ото Радан, који је ухапшен у Загребу 21. јуна 1941. године и са 200 Јевреја и Срба 22-23. јуна, по наређењу шефа жидовског одсјека Ивице Бараковића, из Загребачког збора транспортован у Госпић, у својој изјави наводи да су већ сутрадан, тј. 24.јуна, шеф усташког редарства Стјепан Рубинић, Драго Пудић и Бешлић, заповједници у логору Јадовно, из њихове групе издвојили 25 заточеника и камионом их, са жицом и алатом за изградњу логора, послали на Велебит. Ту је била посљедна доградња овог логора. АХ, ЗКРЗ-1872/46.
[9] Руде риц, учитељ у Подлапачи, котар Удбина, и Пазаришту, котар Перушић, усташки натпоручник, стар 40 година, добро је познавао територију Лике и Крбаве, па је то користио при хапшењима и убијању Срба. За вријеме учитељевања, истицањем свог јогословенства и радом у Југосоколу, вјешто је скривао мржњу према српском народу и однос према усташком покрету, за који је активно радио. ХАК, Зборник20, 1989, 148, 15, 189, 191, 202, 205, 796, 799,800, 806, 815, 816.
[10] Изјава Боже Шварца од 17. јула 1945. године, АХ, ЗКРЗ ГУЗ – 2235/45.
[11] АХ, ЗКРЗ – 1872/47, кут. 90.
[12] Изјава Александра Блајвајса од 30. октобра 1987, ХАК, кут. Јадовно. Блајвајс је у логору боравио три дана. Заједно с десеторицом других Јевреја, од којих се сјећа Боже Шварца, Иве Волнера, Срећка Ткалчића, Драге маутнера, Ервина Гутмана, Бориса Донзенвасера и др Емила Фројндлиха, упућен је затим у у госпићку казнионицу, гдје су сутрадан одређени у радну групу која је била задужена да чисти улице у Госпићу. Нешто касније у у казнионицу је враћен и др Бела Хохштетер. Блајвас каже да су постали сметљари (фотографија ове десеторице Јевреја обишла је многе изложбе). Били су смјештени у хотелу „Европа“, у којем је био усташки стан. Хранили су се заједно са усташама, а касније у једној гостионици чији власник Србин је био убијен. Блајвајса је ослободио Јуцо Рукавина, којег је лечио његов отац још у вријеме Јуциних емигрантских дана. Из Госпића је отишао у Загреб 15. августа, прије него су погубљени сви логораши у Јадовну.
[13] Записник Окружне комисије за утврђивање ратних злочина, бр. 1826, од 18. јуна 1945, стр. 2, ХАК, кут. Јадовно.
[14] Рукавина је, у групи од око 35 заточеника, међу којима су били Јаков Ратковић, лугар из Брушана, др Ладислав Ханжек, министар и Стева Ћирић, изведен из логора и враћен у госпићку казнионицу. Одатле су њих 31 католика одвели у усташки стожер, гдје су неки добили пропуснице и пуштени кућама.
[15] ХАК, кут. Јадовно.
[16] Зборник докумената и података о ослободилачком рату народа Југославије (даље Зб.НОР), том V, књ. 2, АВИИ, 1952, 274.
[17] Записник од 31. августа 1945. и Пресуда Окружног суда у Госпићу, К 247, од 20. фебруара 1946. године, ХАК, ф. Окружни суд Госпић.
[18] Исто.
[19] Стјепан Плеше је још истакао: „Кад сам се вратио са Јадовна, отишао сам за Косињ. У то вријеме вршени су покољи у селу Млакви, Кршу и осталим српским селима. Први дан кад је вршен покољ нисам био присутан, док сам други и трећи дан учествовао у покољу над народом села Млакве. Видио сам кад су усташе спалиле четворо дјеце, а у ватру их је бацао Пајкан Шпољарић из Косиња, усташа. Трећи дан, кад смо дошли у Млакву нас тројица усташа наишли смо на једног Србина. Он је поче бјежати испред нас. Тада је на њега опалио два метка Паве Шимац, Затим сам ја на њега пуцао и од првог метка сам га погодио и убио.“ Пресуда К 88, од 22. маја 1946. године, ХАК. Ф. Окружног суда Госпић.
[20] Мићо Јелача, Изјава о усташком логору Јадовно, ХАК, кут. Јадовно.
[21] Били су то Серђо Пољак, Бранко Цетина, Мане Чанак и Радослав Грубор из Турбета код Травника.
[22] И сам сам као десетогодишњак, добро запамтио ту причу, неку наду тих затвореника, као и израз лица и ријечи свог оца Раде, када смо га посјетили у затвору усташког стана у Карловцу. Забринуто, али с надом у живот, говорио је мени мојој мајци Марти, својој супрузи, да му донесемо топле чарапе, веш и боље чизме, јер су им рекли да ће сутра или прекосутра влаком отићи у Госпић и на Велебит, гдје ће радити у шуми, па му је потребна боља боља обућа и одјећа. Мој отац није реченог дана упућен у Госпић, као ни други који су били са њим, јер је тог дана био прекинут саобраћај на прузи између Горњих и Доњих Дубрава. Остао је жив захваљујући том (прим. аутора).
[23] Изјаву Стјепана Косовића од 10. августа 1981. године записао је Фрањо Здунић Лав. ХАК, кут. Јадовно.
[24] Изјаву Ивана Фајдића је записао Фрањо Здунић Лав. ХАК, кут. Јадовно.
[25] Бабац М. Павле, н.д., 19.
[26] АХ, ЗКРЗ ГУЗ 2141/46, кут. 89.
[27] Записник Окружне комисије за ратне злочине Задар, грој 778, од 20. марта 1945. и Изјава Стевана Пољака од 22. марта 1945. године.
[28] АХ, ЗКРЗ ГУЗ 2141/46, кут. 89.
[29] Серђо је погинуо као партизан у борби против усташа 1942. године.
[30] Бабац М. Павле, н.д., 25-26.
Преузмите књигу у PDF формату:
Затезало Ђуро, Јадовно – Комплекс усташких логора 1941. Књига I
Затезало Ђуро, Јадовно – Зборник докумената. Књига II
Преузето са: Јадовно
