ДР МИХАИЛО МИШО РУНДО ОТИШАО У ВЈЕЧНОСТ: Остали смо без умног родољуба и великог хуманитарног радника

Напустио нас је ерудита и интелектуалац старог кова, енциклопедијског образовања, борац за слободу, др Михаило-Мишо Рундо.

Др Михаило П. Рундо је рођен у Билећи 7. септембра 1934. године од оца Петра и мајке Љубице, рођене Дежуловић из Херцег Новог. Завршио је Медицински факултет 1961. године у Београду.

У Франкфурту је завршио специјализацију и радио као анестезиолог у најстаријој градској клиници, али и поред успјешне радне каријере (примаријус) оставио је трага и на Медицинском факултету у Франкфурту гдје је водио, по жељи надлежних, стручне семинаре студентима медицине.

И поред преданог рада и успјеха на професионалном плану, др Рундо није штедио ни вријеме ни средства да буде од користи и помоћи свом народу у тешким временима које смо преживјели. Међу многобројним дужностима и обавезама којих се прихватао и којим се несебично предавао, поменућемо да је био један од оснивача Удружења југословенских љекара (1980.) које је окупљало преко 300 чланова. У управи Удружења обављао је разне дужности, а двије године је био предсједник.

Читаву деценију је стајао на челу Српског хуманитарног фонда., (1991-2001) без сумње најуспјешније српске хуманитарне организације у Европи.

Био је повјереник њујоршке фондације „Никола Тесла“, у којој обавља дужност секретара те фондације за европски континент.

Кад год се прикупљала каква помоћ, за неку институцију или појединца, први је завлачио руку у сопствени џеп. Није запамћена нека акција (Црква, путеви, болнице, зајмови…) да јој Мишо није дао свој лични печат. Говорио је да лични примјер најбоље покреће масе.

Подсјетимо, током традиционалног Петровданског сабора на Цетињу, блаженопочивши Митрополит Амфилохије је одликовао др Миша Рунда орденом Светог Саве „за вјерност Цркви Божијој и своме светосавском народу“, а иницијатива за одликовање др Рунда је потекла од портала ИН4С.

Први је био у дужностима, обавезама, први на раду, први по храбрости да иступи и поведе у акцију, на демонстрације подршке својој матици, а последњи у тражењу неких привилегија, права за себе, било у виду части или какве власти.

Предсједник Републике Српске Мирко Шаровић одликовао је др Рунда „Крстом милосрђа“, Свјетска српска заједница из Женеве прогласила га је за „Витеза српског народа“ 1995. године, Братство манастира Крка, у знак захвалности за пружену помоћ, наручило је у Београду израду посебног дара „Прстена захвалности“ од сребра, на којем је угравиран грб манастира Крка.

Несебично, континуирано и предано давао је Српској Православној Цркви, о чему су  најбоље могли да посвједоче непосредни свједоци тих дјела, блаженопочивши Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије и архијерејски намјесник Которски, протојереј ставрофор Момчило Кривокапић.

Само Бог зна колико је невољника осјетило његову помоћ, изнад оне на коју га Хипократова заклетва обавезује.

Др Рундо је увијек био човјек који је држао до дате ријечи, чувао и своје и достојанство заједнице коју је представљао. Осјетљив на неправду није избјегавао прејаку ријеч, полемику, па и конфликте са људима који су по правди то заслуживали, макар се налазили у близини и милости разних државних надлештва.

Иако је презирао сваки криминал, имао је и према њима однос хришћанског сажаљевања.

ИСПОВИЈЕСТ ДОКТОРА РУНДА – Књига др Драгана Ковача и у београдским књижарама

Међу франкфуртским Србима и данас се препричава епизода када се тамо упокојио један веома контраверзан човјек, рано пензионисани сарадник полицијских служби, актер бројних афера. Мишо Рундо је дао највећи прилог за достојну сахрану и то међу првима. Србе зачуђене тим чином је подсјетио на мисао владике Николаја да „мртав човјек није никоме противник, а камоли непријатељ“.

У времену које свједочи о општем посрнућу људског рода, ерозији етичности, о недостатку Божјег дара братољубља, као и свих других универзалних вриједности људске цивилизације, сваки примјер човјечности показује да Господ још није изгубио вјеру у људе, јер нам пројављује како човјек може бити човјеком и у оваквим теретним приликама.

Захваљујући таквим примјерима, можемо да се надамо и да наш народ још није и неће изгубити вјеру у Бога. Као и увијек у историји људског рода, када се бурна времена стишају и валови сталоже, муљ заузме дно, а онда у бистрини и јасноћи видика који се пружа, све заузме своје мјесто које му припада.

Др Михаило-Мишо Рундо, били сте један од примјера којим се наш род може дичити пред свијетом, показали сте пут многима!

Слава Вам!

ИН4С