ДР РАДОМИР ПАВЛОВИЋ: Сребреница издани град
По писању бошњачких извора и живих свједока догађаја у енклави Сребреница и објављених књига Ибрана Мустафића,Фахрудина Алића и пуковника Хусе Салиховића од којих је први био политичар, други полицајац а трећи пуковник у армије БиХ, затим по изјавама Хакије Мехољића начелника ЦЈБ Сребреница и актера у филму „Сребреница издани град“ у Норвешкој продукцији из 2011. године Ола Флума довољно говори о наслову овог текста.
Ибран Мустафић је аутор књиге „Планирани хаос“,Фахрудин Алић је аутор књиге „Иза затворених врата“ док је Хусо Салиховић аутор књиге „Сребреница, зашто смо доживјели геноцид“. Сва тројица аутора ових књига су боравили у енклави Сребреница као и Хакија Мехољић који је био начелник полиције у рату. Њихове књиге и њихова свједочења говоре шта се то дешавало у енклави Сребреница. Ибран описује злочине над локалним Србима који су остали у граду и убијени на најсвирепији начин попут судије Слободана Илића и медицинске сестре Раде Милановић као и убијање старих и болесних сребренчана попут Иве, Слободана Зекића, породице Стјепановић и других. Хусо Салиховић у својиј књизи највише описује пљачке у енклави Сребреница које је вршила Насерова банда као и спискове људи за одстрел који су требали проћи од Сребренице до Тузле о њиховим убиствима да би се свједоци за ове пљачке у енклави Сребреница елиминисали.
О издаји Сребренице од стране Алије Изетбеговића више пута у медијима је свједочио Хакија Мехољић начелник ЦЈБ Сребреница и учесник у филму „Сребреница издани град“. Мехољић је био у делегацији Сребренчана који су ишли крајем 1994. године код Алије у Сарајево у зграду Предсједништва на преговоре када им је Алија рекао да се у Сребреници мора побити 5000 муслимана да би Бил Клинтон бомбардовао српске положаје око Сребренице и да је то дио плана и договора Изетбеговића и Клинтона. О убиствима у енклави неподобних муслимана од стране Насерове банде свједочи Ибран Мустафић у својој књизи „Планирани хаос“. Убиства се односе на његовог брата Саду на предратног начелника ЦЈБ Сребреница Хамеда Салиховића на Хамеда Ефендића предсједника СДА Сребренице и на њега лично када је рањен и једва остао жив након антентата на њега на Капетановиј ћуприји на улазу у Солоћушу.
Живот у енклави Сребреница, ту немаштину, криминал и пљачку сопственог народа од стране Насерове банде најбоље је описао у својој књизи пуковник Хусо Салиховић. Шта на крају рећи о Сребреници историјском пројекту кога су осмислили други а кривци постали Срби најбоље се може видјети из књига Ибрана,Фахре и Хусе.
Већ са појавом вишестраначја и формирањем СДА у Сребреници долази до првих озбиљније подијела унутар муслиманског корпуса. Тзв. чаршијски блок на челу са Маликом Мехољићем подржан од Хасана Бећировића из Сућеске поражен је у унутрастраначкој борби од поточарске тројке појачане скеланском Ахмо Тихић и Бесим Ибишевић. Избијањем рата на простору Сребренице главну улогу код муслимана предузима Насер Орић и Зулфо Турсуновић. Избором Насера за команданта ТО а Акифа Устића за замјеника Насеровог направљен је велики и никада превазиђен јаз у чаршијској струји између Хакије Мехољића и Акифа Устића. Долазак Нурифа Ризвановића са својих 500 добро наоружаних људи изазива негодовање код Насера и екипе уз познату Насерову поруку да се неће нико китити његовим перјем. Насер са Зулфом Турсуном одлази у К.Поље да ухспси Нурифа. Слиједи батињање и злостављање Нурифа и привођење у Сребреницу. Хамед Адемовић Хамћо свједочи да су Нурифа натјерали да себи ископа гроб, па су га тукли све док није подлегао и жива су га загрнули у ископану јаму.
Кад је 18 априла 1983. француски генерал Морион прогласио демилитаризацију Сребренице, Сребреница је била пренатрпана људима из Церске Каменице и К.Поља…
Људи блиски Насеру спроводе самовољу, отимају храну од сусједа, уцјењују дјевојке и жене. Долази до премлаћевања затвореника, убистава комшија. Насеру је циљ расподјела хуманитарне помоћи за новац. Насер се за све питао за брашно, шећер, со.Највећи проблем цивилног становништва након демилитаризације била је исхрана становништва. Долази до продаје хуманитарне помоћи на пијаци преко Насерових дилера. За кг соли плаћало се 100дм. Роба се плаћала и златом а лијепе жене и младе удовице сехуалним услугама. Живот у немогућим условима без струје хране и воде
У мају 1993. године у Сребреници је око 40.000 људи. Наставља се продају хуманитарне помоћи на пијаци на црно. Со, шећер, брашно, обућа, одјећа. Шверцује се роба са Братунцом преко линије разграничења. У Сребреници се отварају кафане – продаје се док из хуманитсрне помоћи а за брашно и шећер се куповала разлика. Пуном паром ради Ахмина и Герина кафана. Подводе се младе жене и удовице у Унпрофор. Од јула а до децембра 1993. Насер и екипа свако вече негде окрећу ражањ. Организују се пијанке и тервенке. Забављачи су Муто и Чарка. Новац из иностранства долази у Тузлу а одатле до Сребренице уз провизију од 50% до Сребренице. Шверцују се велике количина нафте из ратних резерви. Почетком априла 1995. Насер и Смајо и Рамиз Бећировић одлазе за Тузлу. Кад је кренуо пробој ка Тузли из Шушњара Ејуб Голић је рекао ако пређе многи ће га запамтити али чим је прешао ови су га убили. Ибро Дудић прича Хуси Салиховићу како је за њега задужен Хазим а за тебе је задужен Муња Хабибовић. То је Насер нсредио Мрком Манђи. Он је задужен да нађе убице а Насер му је дао списак људи и нисмо ми били сами него је шири списак за ликвидацију пише у својој књизи пуковник Хусо Салиховић „Зашто се у Сребреници десио геноцид“. Сличне примјере злоупотребе хуманитарне помоћи у Сребреници описује и Фахрудин Алић у својој књизи Иза затворених врата који каже“Много је оваквих и сличних примјера који илустративно говоре о незакоњу у Сребреници које је немогуће ставити у једну књигу“…
Др Радомир Павловић
Извор: Искра
Jovan+Grkinić
/
Profesor Gideon Grajf, izraelski istoričar i predsednik Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji u periodu 1992-1995, rekao je u intervjuu za RTRS da se u Srebrenici nije dogodio genocid i da broj bošnjačkih žrtava ne prelazi 3.714.
недеља, 09. април 2023.“Ja sam Jevrejin i znam šta genocid znači. Pripadam starom narodu nad kojim je izvršen genocid, najveći genocid u istoriji čovečanstva. Meni niko ne treba objašnjavati šta je genocid. Navedeni događaji nisu genocid, ni na koji način. I mi smo to dokazali, dakle, ne to nije naše mišljenje, mi smo to dokazali. Nije se radilo o genocidu, to se ne može nazvati genocid, ako neko koristi taj termin, treba ga izbrisati iz istorije. To je važno zato što u optužbe o počinjenom genocidu veoma ozbiljne, zato što odluka o činjenju genocida predstavlja težak zločin, a u ovom slučaju to delo ne postoji”, istakao je izraelski istoričar.
On ne spori da je u Srebrenici počinjen zločin, ali se taj zločin uopšte ne može nazivati genocidom.
Grajf je pojasnio značenje pojma “genocid”, navodeći da je to termin koji je istoričar jevrejsko-poljskog porekla Rafael Lemkin uveo 1945. godine, a odnosi se na nameru jedne grupe da potpuno uništi drugi narod.
On je naglasio da Srbi nikada nisu imali takav plan, ni u Srebrenici niti na bilo kom drugom mestu. Nasuprot tome, dodao je on, kada pogledate tzv. Nezavisnu Državu Hrvatsku, postojao je plan da trećina Srba bude ubijena, trećina proterana, a trećina pokrštena, tj. da promeni veru.
“Da ponovim – genocid je zločin koji znači potpuno uništenje, brisanje sa lica zemlje određene grupe ljudi zbog drugačije veroispovesti, nacionalnosti, mentaliteta ili jednostavno zato što vam se ta grupa ne sviđa”, naveo je Grajf
“Neprijateljstva i napadi na mnoga srpska sela počeli su još 1992. godine, možda i ranije, napadani su mnogi srpski civili. Umesto da se srpska strana optužuje za agresiju, treba optužiti drugu stranu. Dakle, nešto se desilo u međuvremenu – agresor je postao žrtva, a žrtva je postala agresor. Mi smo ispravili to nerazumevanje i taj izvrnuti prikaz istorije. U velikom broju navrata, napadnuti su bili upravo Srbi, Srbi su bili žrtve, a ne agresori. Znate, istorija nije knjiga legendi, to je nauka, baš kao biologija, hemija, fizika, a činjenice treba da budu jedini faktor kada opisujemo istorijske događaje. Ništa drugo”, naglasio je on.
Grajf je istakao da su u tom periodu stradale hiljade Srba, te da se termin “genocid” može koristiti kada se govori o stradanju srpskog naroda.
“Kada smo uzeli u obzir broj godina tokom kojih su vršeni napadi na Srbe, došli smo do nekoliko hiljada žrtava. Napadnuto je nekoliko stotina sela, stradali su civili, ne samo civili, ali uglavnom civili. Dakle, ako se termin “genocid” uopšte može koristiti, onda ga treba koristiti kada se govori o stradanju srpskog naroda, a ne obrnuto. Postojali su planovi u tzv. Nezavisnoj Državi Hrvatskoj da se srpski narod uništi i to mnogim metodima, to nam je poznato. Ja sam se lično bavio istraživanjem na tu temu, o zločinačkom režimu u Hrvatskoj u periodu od 1941. do 1945. Ako je genocid uopšte počinjen, onda su ga počinile hrvatske ustaše. Te se nikada ne sme zaboraviti”, rekao je on.
Jovan+Grkinić
/
На велики хришћански празник Божић 7. јануара 1993. године муслиманске јединице из Сребренице започеле су опсежан напад на српска села у општини Братунац, посебно циљајући село Кравицу, и села која гравитирају мјесној заједници Кравица (Јежестица, Кајић, Шиљковић, Оправдићи, Поповићи, Мандићи, Бањевићи, Оћеновићи, Русићи, Долови и Јасиковача). Према процјенама напад је изводило између три и четири хиљаде муслиманских војника, док је у одбрани било свега неколико стотина мјештана Кравице и сусједних села. Том приликом прогнан је сав српски живаљ, док су села била разрушена, попаљена и опљачкана. У нападу је убијен 51 цивил и припадник сеоских стража. Један дио Срба је заробљен и одведен у Сребреницу. У истом налету и у склопу велике офанзиве која се изводила према општини Братунац, муслиманске снаге су 16. јануара 1993. године извршиле напад на Скелане. Српско цивилно становништво на овом подручју било је у окружењу са три стране, те је под притиском протјерано у Србију, прецизније у правцу Бајине Баште, јединим путем, преко моста на ријеци Дрини, који се налазио под константном снајперском ватром муслиманских снага. Они који нису могли да пређу мосту, покушали су да препливају ријеку. У нападу је убијено 57 цивила и припадника сеоских стража, док су најмлађе жртве били петогодишњи Александар Димитријевић и његов дванаестогодишњи брат Радисав Димитријевић, који су страдали од снајперске ватре. Нападом на Скелане од стране муслиманских снага са сједиштем у Сребреници чије су акције биле координисане од стране војног и политичког врха из Сарајева, заокружена је територија муслиманске енклаве Сребреница, етнички најчистијег подручја у ратној Босни и Херцеговини. У овом периоду енклава је доживјела и свој највећи обим од око 900 км2 , те је обухватала дијелове пет општина (Сребреница, Братунац, Власеница, Зворник, Милићи). До овог периода муслиманске јединице су на читавом простору средњег Подриња и сребреничке регије извршиле комплетно етничко чишћење у којем је убијено нешто мање од 2.000 цивила, војника и припадника сеоских стража српске националности, а више од 150 различитих насеља је уништено. Муслиманске оружане снаге (АРБиХ) су на овом подручју очигледно починиле бруталне и систематске злочине за које је њихова Врховна команда у Сарајеву знала. Након напада на Кравицу, а посебно на Скелане, и ситематског масакра и уништења српског цивилног становништва у средњем Подрињу, Војска Републике Српске покренула је велику контраофанзиву према муслиманским јединицама са сједиштем у Сребреници.
недеља, 09. април 2023.