Гајо Радмиловић из Жегара, последњи гуслар из свог краја

„Ја сам Гајо Радмиловић из села Жегара, последњи гуслар из свог краја. То ми је садашња титула.“ Тим речима описује себе један од млађих људи жегарског краја који, заједно са својом породицом, настоји да наставља традицију и да живи некадашњим животом својих предака.

Иако већ читаву деценију живи у селу Рашковић надомак Книна, Гајо Радмиловић свакодневно је у мислима са својим родним крајем. Кроз песму, игре, обичаје, здравице, народне гусле и ношњу својих предака, оживљава оно што је, за многе, временом пало у заборав. Животни пут и љубав довели су га у Рашковић, због жене и њеног посла одлучио се на живот ван Жегара. Ту је стекао породицу, добио две ћеркице и сада, како каже, има с ким да настави оно што је сам започео.

– Судбина ме довела у овај крај. Своју садашњу супругу упознао сам на сајму, за Преображење, баш као што се то раније радило, када су се момци и цуре сретали и обећавали једни другима на сајмовима. Једно време смо се забављали и одмах одлучили да се узмемо. Ја сам до тада живео скромно, у својој кући и на имању које имам у Жегару. Тешко је било време, радило се мало, дневнице мале, а она је овде већ имала посао. Тако смо одлучили да дођемо у овај крај и овде оснујемо породицу – присећа се Гајо једне од важнијих одлука у досадашњем животу.

Баш као и женидба, све остало везивало се за обичаје и традицију некадашњих времена. Наставио је одлазити на сајмове, певао, држао здравице, гуслио када му се за то укаже прилика. Оно што воли постало му је начин живота.

Након што је добио наследнице, добио је и појачање, имао је са ким употпунити сваки свој наступ међу људима који су га све чешће звали. Упознао их је са својим Жегаром, Стојаном Јанковићем и сви оним са чим се свакодневно поноси.

– Оне су од рођења навикле да слушају изворну музику, ојкалице. Слушале су и сада саме читају народне песме које могу разумети. Ако их ја као родитељ томе не научим, знам да нико други неће. Њихови јунаци нису Пепа прасе ни Паја патак, већ Стојан Јанковић и Милунка Савић. Тако је мене мој деда научио, облачећи ме у народну ношњу, водећи на славе или док смо чували овце, тако и ја учим своју децу – изричит је Гајо.

Са гуслама од детињства

Иако је то, како каже, многима необично или чудно, он са мишљењима других нема проблем, поштује туђе, а воли и чува своје. Но, ипак су бројнији они који га разумеју и подржавају његове изборе. Баш због њих и своје деце, недавно је са пријатељем и побратимом Златком Пераком, Хрватом из Лађевца надомак Скрадина, регистровао КУД „Доситеј Обрадовић“ кроз који желе да децу и одрасле подучавају традиционалним вредностима и некадашњим обичајима.

– Првенствено смо то замислили као радионицу за децу, али наравно да су добродошли и одрасли који то желе, где учимо те старинске напеве из Буковице, здравице, обичаје. Све чешће нас људи зову на наступе и заиста се трудимо да им ово што радимо приближимо, да упознају сво то нематеријално благо које имамо. Недавно смо учествовали на Међународном дечијем фестивалу у Шибенику, били смо на овогодишњем Сијелу Тромеђе, затим свим јубилејима који су прослављени у нашој Епархији, крајем месеца идемо за Београд, а могли би и даље само да је финансија више. Све се ово ради искључиво из љубави, а како људи раде и имају неке друге обавезе, није увек лако организовати ни наступ ни путовање – искрено ће Гајо.

Последњи гуслар из свога краја

Оно што је на самом почетку разговора прво истакао јесте да је „Последњи гуслар из свога краја“, па се логично намеће и питање откуд та љубав и наклоност ка инструменту који, бар за ове новије генерације, није толико интересантан и привлачан. Да смо га питали за било који други, вероватно би много мање тога имао рећи, но када су гусле у питању, могао би ту причати и надугачко и нашироко. Гусле му, каже, нису само инструмент већ начин живота.

– Ја за гусле знам од када знам за себе, а биле су део мог живота и пре него сам тога био свестан. Од кума сам их, као дар, добио одмах по рођењу. Са дедом сам се учио гуслити, затим са старим кумовима. Као дете сам ишао на прела и села, слушао и учио од старијих. Тако сам наследио ту оставштину својих предака. Жегарчани су били познати и гуслари и јунаци – присећа се Гајо, истичући како то није увек ни лако, узевши у обзир глобално наметање истих вредности где многи губе своју посебност.

Млади људи данас живе у виртуелном и најчешће лажном, измишљеном свету, каже Гајо, усвајајући искључиво општеприхватљиве вредности. Баш због његове посебности јављали су му се људи са различитих страна света и са њима, истиче, увек радо размењује искустава.

– Недавно сам имао прилику да комуницирам са човеком из Еквадора, који такође свира гусле. Изразио је жељу да посети ове крајеве, а ја сам га позвао да буде наш гост када буде у прилици. Та комуникација са људима сличних ставова и размишљања је увек драгоцена – каже Гајо.

Но нису му се јављали само због гусала, већ и да питају за појмове које су кроз његове песме чули. Толико је пута, каже, опевао реку Зрмању, да му је најмилије када људи пожеле да се из исте воде напију.

– Када ме неко пита шта је то Зрмања, ја му одговорим да је то оно што је Богом дано, где дођеш и напијеш се воде за коју нису потребни никакви филтери.

Једина жеља повратак вредностима које су их одржале

Гусле нису само комад дрвета ни само инструмент, већ и средство путем којег се преносила историја, живот, битке и јунаци, све оно што човек није увек био у стању да запише, а о чему би Гајо сатима причати могао.

Нематеријална оставштина и музичка традиција Срба у Далмацији за Гају су немерљиви. Почевши од славе, преко ношњи, напева и различитих обичаја, до знаменитих личности које спомиње у свакој прилици.

– Када у данашње време то причаш пред људима многи ће те гледати и сматрати сељаком. Ја немам проблем с тим да будем окарактерисан тако, јер се водим тиме да није битно шта се каже већ ко ти то каже. Када човек није у ситуацији да живи како жели, а ту мислим на посао, онда си приморан да радиш оно што мораш. Једнога дана планирам да се вратим у своје село, да живим макар делимично неоптерећено као што су моји преци живели. Да вечери прводимо уз живу реч и букару вина, да се зна ко ти је пријатељ, а ко кум, али и ко то није. Народ више то не уме, многи су се одродили од најрођенијих, па како неће од цркве, вере, свога народа – уверен је Гајо.

Оно што је њему највећа сатисфакција јесте да га његове ћерке у стопу прате, да је своју љубав према наслеђу пренео и на њих и да увече, када легне спавати, заспи задовољан и захвалан на свему што има, јер богатство никада није мерио материјалним стварима. Када се загледа у будућност жеља му је, поред здраве и праве породице, једна ипак најдоминантнија.

– Да никада не будемо оно што нисмо, већ да се истински вратимо правим вредностима које су нас одржале. Да сачувамо од заборава мог Жегарчанина Стојана Јанковића чија је кућа у Жегару, а коме смо мој пријатељ Злајо и ја недавно поставили и спомен плочу.

Иако их је мало таквих, који истински живе оно што воле, што приповедају и другима преносе, увек је лепо знати да има још неки Гајо, код Книна или у Жегару сасвим је свеједно, који ће наставити да чува од заборава све оно што је дубоко укорењено у богатој традицији једног народа, српског, далматинског, изворног буковачког.

Вест преузета са: srbi.hr

Нема коментара

Напишите коментар