Галијашевић: Алија Изетбеговић као национални херој Ердоганове Турске

Турска серија о Алији Изетбеговићу је дошла на вријеме и са праве, њему и његовим насљедницима, примјерене, политичке и цивилизацијске адресе.

Аутор: Џевад Галијашевић

1. ТУРСКА СЕРИЈА О АЛИЈИ – ПРАЊЕ БИОГРАФИЈЕ РАДИКАЛНОМ ИСЛАМИСТИ

Алија Изетбеговић, као историјска појава и непогода, припада цивилизацијском и политичком хабитусу Ердоганове Турске па је и коректно да та, наводно европска земља која тежи уласку у Европску унију док хапси стотине хиљада новинара, учитеља, умјетника, војника и полицајаца, направи причу о своме “националном јунаку”, своме МУСИ КЕСЕЏИЈИ, при чему је презиме најбољи еквивалент менталног склопа ситног сељачког политичара и великог лопова, који само вјерује у “своју кесу” и од народа украдене паре, немилосрдно трпа у њу. Кесеџија новога доба: примитиван, радикалан и глуп, своју савршену пљачку народа могао је извршити само у условима великог рата и страдања, када питање новца и није било толико битно. Никоме осим њему и његовим.

Дан након смрти Алије Изетбеговића, тадашњи портпарол Хашког трибунала Флоренс Артман у службеној изјави у име Трибунала истиче да је Изетбеговић био на листи особа које је Трибунал осумњичио за ратне злочине током рата у БиХ.

“Алија Изетбеговић је био један од осумњичених и против њега је била у току истрага. Због његове смрти, истрага је обустављена“, рекла је тада Артманова на конференцији за новинаре у Хашком трибуналу. Том приликом није прецизирала за шта је Изетбеговић био осумњичен и рекла је да не може открити појединости из истраге. Овако важна информација и активност Хашког трибунала, пословично наклоњеног муслиманској страни у Сарајеву, сигурно неће бити објављена ни протумачена у турској серији о Алији.

Његова улога у разбијању Југославије, довођењу муџахедина, терориста и убица из Авганистана, Сирије, Саудијске Арабије, Египта, Јордана, Турске…систематском убијању Срба и Хрвата на Озрену и Средњој Босни те терористичке акције у земљи и жртвовање Сребренице и цијелог Подриња, као и многе важне чињенице које могу користити у тумачењу феномена Алије Изетбеговића у “Турској серијади” или “серади” о њему, сигурно ће бити прешућене. Његов исламизам и план формирања Исламске државе из Исламске декларације је међутим колико неукусно – толико и немогуће прешутјети.

У суштини, “Исламска декларација” је исламистички докуменат, и изјава и програм, у основи урађен у предратној Босни и Херцеговини прије више од тридесет година. Аутор тих основних поставки је Алија Изетбеговић, али је у њу уграђено и мноштво филозофских и политичких ставова познатих исламских мислилаца (прије свега Мухамеда Кутба и мисли изложених у дјелу “Дилеме око ислама”), уз оцјене и мишљења тадашње политичке емиграције босанских муслимана (Теуфик Велагић, Смаил Балић и др). Докуменат са којим је јавност упозната 1990. године, путем Мале муслиманске библиотеке, није дакле првобитна ауторска верзија, него коначни, финални програмски облик.

Истина, ни филозофски, ни политички домети ове плагиране Декларације нису велики и нису значајни – она добија на значају као уџбеник новог морала или приручник и путоказ једне касте несвјесне властите цивилизацијске и националне припадности. Један конфузан папир, (Н)И ПРОГРАМ – (Н)И ДЕКЛАРАЦИЈА, (н)и вјерска (н)и политичка литература, ванвременска и ванпросторна наглабања без европске боје, окуса и мириса, била су основ судског прогона и кажњавања групе окупљене око Алије Изетбеговића.

У самој оптужници Изетбеговићевој групи, због јединственог програма исламизације друштва и сарадње са страним обавјештајним службама, се наводи:

– да су опсједнути идејом исламског препорода и пан-исламизма,
– да су тражили исламизацију дјеце и омладине преко имама и мајки,
– да мјешовите бракове третирају као идеолошки атак на традиционалну муслиманску породицу,
– да је захтијевао да се дјеца и војници не силе да једу свињско месо,
– да је тражио (аутор или неки од њих) да се муслиманима дају исламска имена и да се одјевају по исламским прописима,
– да је тврдио да је ислам: религија, економија, политика, наука, морал, култура и вјерска револуција,
-да је истицао да је Ислам, најузвишенија вјера…

Наравно, идеолошке перјанице “босанског комунизма” уопште нису покушали схватити циљеве и идеју “Исламске декларације”, али су схватали да је све оно што није у духу комунизма и што не долази од њих (као аутентичних тумача народног става) директно уперено против њих и њихове власти. Наравно, док год је “Исламска декларација” остајала на нивоу слободног мишљења и личног става, а њени аутори били прогоњени и злостављани због тога, нити је било упутно, нити поштено расправљати о њој или њеној идејној суштини. Данас су се околности промјениле и “Исламска декларација” представља државни програм нове духовне обнове Бошњака, критериј правовјерности и извор вјерске и политичке искључивости и бескрупулозности. Програм активне исламизације и тероризма, који се из политичке сјенке покушава спровести у дјело, тачније програм вјерске мржње који је са позиције личног става, давно прешао на терен политичке реализације.

Што јој уосталом и јесте била намјена: да дефинише тренутак у коме су муслиманске политичке снаге довољно јаке да силом сруше неисламски и успоставе исламски поредак. То је онај тренутак у коме муслимани представљају надполовичну већину становништва у државној заједници и у коме су (уз обавезну помоћ саудијских вехабија, Муслиманске браће, па чак и традиционалног непријатеља “ехли сунета” – шиитског Ирана, као персонификација исламске републике и друштва) спремни да ријечи замијене силом.

Иако у самој Исламској декларацији (у даљем тексту ИД) не постоји прецизно лоцирање мјеста на коме ће се успоставити исламска власт (или постоји али сувише неозбиљно одређено – више од пола земаљске кугле), јасно је да се у том контексту налази, и да тамо припада Босна и Херцеговина, са својим муслиманима и свим другим народима.

ИД је, дакле, једна аутентична, екстремна и ригидна интерпретација политичке мисли и воље, исламског свијета. Она је израз политичке свијести која алиби за своју безобзирност тражи копајући по маргини цивилизацијских тековина вјере – свијести, која не тражи мир у вјери и спас у Богу, него позивом на Божји ауторитет ствара простор властитом месијанству.

Сви који знају и схватају суштину ислама, уочиће и чињеницу да Исламска декларација аутора Алије Изетбеговића није ни ИСЛАМСКА ни ДЕКЛАРАЦИЈА, него ПОЛИТИЧКИ ПРОГРАМ, који нема истинских, додирних тачака са исламом. У њој се дискутабилне и противрјечне политичке оцјене и визије покушавају аргументовати пуким позивањем на Кур’ан и то у 33 случаја.

То скривање политичких намјера иза ауторитета Кур’ана, Алија Изетбеговић ради доста површно, чинећи мноштво грешака у цитирању појединих ајета. Има ту, вјероватно, и штампарских грешака почињених у журби коју диктира и актуелни политички тренутак. Тако се нпр. цитирају ајети Кур’ана: 2/266 (страна 32 – ИД) а треба 2/256; затим 278/279 (страна 29 – ИД) а треба 2/278/279; па 26/34-35 (страна 37 – ИД) а треба 41/34-35; те 39/7 (страна 12 – ИД) а треба 59/7, итд.

Има ту и грешака друге природе, па се цитира један ајет, 34 у 49. поглављу (сури) /49/34/ (страна 28 – ИД), премда цитирано поглавље има свега 18 ајета.

На страни 29 у ИД, истиче аутор да “признавање апсолутне власти Аллаха значи апсолутно непризнавање сваке друге власти”, па се цитира Кур’анска одредба 7/3, мада је предмет цитирања одредба 7/2, други ајет седмог поглавља.

Када говори о односима са другим вјерским заједницама, као један од принципа тог односа (поштивање преузетих обавеза) потврђује се позивањем на одредбе 9/4 и 9/6.

Цитиране одредбе, међутим, не говоре о поштивању преузетих обавеза, осим ако аутор као преузету обавезу не схвата један немилосрдан, ратнички однос према иновјерцима:

“Када прођу свети мјесеци, убијајте идолопоклонике гдје год их нађете, заробљавајте их, опсједајте их и постављајте им сваковрсне засједе! Ако се покају па буду клањали намаз и дијелили зекат, пустите их на миру. Заиста Бог опрашта и милостив је”. (Кур’ан 9/6 стр. 247 – превод Панџа – Чаушевић.)

На темељу оваквих конструкција и прљаве политизације Божјег духа у Објави, друге вјерске заједнице граде представу о исламу. Исламизација оних који другачије мисле и осјећају – мачем и голом силом – као циљ и идеал свих муслимана свијета (па и у БиХ) данас је најбоље политичко оправдање злочину и страхотама кроз које прођоше муслимани – тај став аутора, да једна идеја не губи ништа од вриједности макар се и силом проводила, обезвређује ужас кроз који пролазе народи и умањује жртву. Да је глас Кур’анске истине у сваком муслиману јачи од овог “политичког апела“ јасно је сваком муслиману – али припадницима других религија сигурно није, нити може бити: “У ВЈЕРИ НЕМА ПРИСИЉАВАЊА“ (Кур’ан 2/256 стр.61–превод Панџа–Чаушевић); и не само то, него и: “…ПРАВИ ПУТ СЕ РАСПОЗНАЈЕ ОД СТРАНПУТИЦЕ“ (Кур’ан 2/256 стр. 61 – превод Панџа – Чаушевић).

Када говори о односима мушкарца и жене (страна 36 – ИД), Алија Изетбеговић се позива на Кур’ански ајет 33/55, мада овај ајет уопште нема тај смисао, јер положај жене у заједници углавном регулише четврта Сура, Ан-Ниса (Жене) али и неки други ајети: 2/223 стр. 52; 2/228 стр. 53; 4/34 стр. 109 – (превод Панџа – Чаушевић).

Сврха, разлог и задати циљ Исламске декларације је стварање јединственог исламског поретка. Поред указивања на тренутак у коме је то једино могуће учинити, ИД указује и на средства и начин на који се то може остварити – као и на снаге које су то дужне учинити. Упориште и легитимитет овој тежњи аутор ИД види у ајету 10 у поглављу 49-ом: “МУСЛИМАНИ СУ БРАЋА“”– (Куран 49/10 стр. 684).

Цјелокупна политичка конструкција Исламске декларације полази од овог ајета, видјевши у њему и основу и обавезу свих муслимана да живе у једној политичкој заједници. Није Кур’ан само један ајет и хвала Богу да је то тако – да је аутор декларације прочитао још само три ајета, он би схватио да је “муслиманско братство“ само дио и посљедица свеопштег људског братства. Зато Кур’ан истиче: “СВИ СУ ЉУДИ БРАЋА” и тај позив није упућен само муслиманима:

“О људи! Заиста смо вас ми створили од мушка и женска (оца и матере) и учинили смо вас народима и племенима да бисте се међусобно познавали…” (Кур’ан 49/13 стр. 685 – превод Панџа – Чаушевић).
Сви су људи један народ. Дјељење људи на племена и народе није никаква сметња њиховом братству – јер се братство свих људи не заснива на племенским и народним темељима него на свјести о Божјој правди и једнакости свих људи пред Богом. Ни у једном зарезу – поготово ајету, Кур’ан не поставља “муслиманско братство“ као нужност постојећег антагонизма исламског и неисламског духа. Пред Богом нема такве конфронтације свијести чије би заоштравање оправдала институција вјерског братства.

“И расправљајте с припадницима књиге (Теврата и Инџила) само на најљепши начин, осим с њиховим насилницима. И реците: “Ми вјерујемо оно што је објављено нама и што је објављено вама. И наш Бог и ваш Бог је један, и ми смо му покорни” (Кур’ан 29/46 стр. 533 – превод Панџа – Чаушевић).

Јасно је да полазиште о “нужности муслиманског братства” као саможивог, изолованог братства, нема ослонца у Кур’ану тако да и исходиште ИД о потреби да се то братство институционализира и потврди као држава, као и формална, техничка организација тог пројекта – немају никакве везе са исламом. Зато у декларацији нема ниједног цитата и ниједног позива на било који темељни принцип вјере (која покреће милијарду душа и усмјерава њихов живот), а сва позивања на Кур’ан су у ствари скривања иза мноштва двосмислених ајета, чије значење без осврта на оне јасне и недвосмислене, који означавају суштину ислама, бива искривљено и погрешно интерпретирано.

За Алију Изетбеговића у ИД: “Онај чија слика свијета не само допушта, него и тражи да једна поред друге стоје и богомоља и творница, ко сматра да треба не само одгајати људе него и олакшавати и унапређивати њихов живот на земљи, и да не постоје никакви разлози да се ова два циља жртвују – тај припада Исламу!”

Али, припада и комунизму и свакој другој реалној идеологији која много више обећава него што даје док узима оно најскупље – душу човјека. Све су то излизане флоскуле и фразе којекаквих идеолошких месија, које не значе ништа – али за аутора декларације: “Уз вјеру у Бога, у овоме је садржана главна порука Кур’ана и у њој је читав ислам” (ИД, страна 22, пасус други).

Како је то површно и произвољно тумачење поруке Кур’ана и како је то погрешно схватање Ислама. То није главна порука Кур’ана – и то није Ислам! То није ни један мали дио ислама а поготово није САВ ИСЛАМ! Све заблуде на које наилазимо – све криве интерпретације са којима се суочавамо читајући Исламску декларацију, полазе од овог кривог схватања суштине ислама. Ријеч је о искривљеној слици и погрешном увјерењу које ислам упорно гура у изолацију и представља га извором насиља у свијету.

По Алији Изетбеговићу, дакле самом аутору, Исламска декларација представља “један програм исламизације муслимана и муслиманских народа”, а као задати циљ одређује &лаqуо;исламизацију муслимана, уз девизу вјеровати и борити се“.

У први мах чини се да аутор на погрешан начин обиљежава муслимане вјернике великим словом “М” (муслимани), што даје тадашњој власти у БиХ оправдање за закључак да је ова декларација намјењена муслиманима “СР БиХ” и да је предмет духовних и државно-политичких промјена које ИД заговара, тадашња “СР БиХ“. Анализирајући цијелу ИД, може се закључити да није била ријеч о граматичким грешкама него о јасној политичкој намјери да се национални дух једног народа преобрази по сваку цијену по азијском моделу тадашњих теократских држава (Пакистан, Иран, Саудијска Арабија&хеллип;).
По своме имену, Исламска декларација представља некакву исламску изјаву, али по суштини и самој вољи аутора, који је у поднаслову назива “програмом“, очито није ријеч ни о каквој изјави него историјском аргументу да муслимани имају своје планове, старе неколико деценија, и то планове према којима је идеја Исламске државе коју заступа Абу Бекр ал Багдади, површна копија и рефлексија Изетбеговићевих начела.

Наравно. Ако је Исламска Декларација програм, а јесте, онда није декларација.

Кад се говори о исламу, онда је ту на првом мјесту ријеч о потпуној преданости и вјери у Аллаха. Ко вјерује у Бога, једног јединог, његове мелеке, његове објаве, његове посланике, судњи дан и Божју свемоћ у одређивању свега што се догађа – ко свакодневно очитује и свједочи своју припадност исламу, клања намазе, пости рамазан, даје зекат, чини добра дјела и намјерава отићи на хаџџ – тај је онда муслиман и он припада исламу. Такве људе и вјернике не треба исламизирати.

Код босанских муслимана ова чињеница има посебан значај – ако не припадају исламу, онда нема посебног идентитета. Истина, ислам није засебан извор идентитета – он је извор разлике – он је оно што муслимане БиХ одваја од њихових православних и католичких комшија и пријатеља. Све је то исплетено и замршено – један историјски пут народа обогаћен је различитим окупаторима свијести који собом донијеше ислам, али не као културну него као политичку чињеницу, која је извор сталне нетрпељивости и умножавања нечијих дугова некоме. Очито, излаз из овог зачараног круга мржње није у сталном враћању нечијих дугова некоме, нити у забораву, него у рационалности која, умјесто пребрајања мртвих и година рата пребраја живе и њихову перспективу живљења без сталних подсјећања на прошлост пуну заједничке цивилизацијске незрелости.

Коме онда треба и чему служи прокламовани циљ исламизације муслимана?!

Муслимане не треба исламизирати – исламизација уопште није циљ ислама: сваки муслиман има право избора властитог пута, са исламом, са преданошћу, до Аллаха, као највећег и коначног циља сваког муслимана (Кур’ан 2/157, страна 35 – пријевод Панџа – Чаушевић). Одбацимо могућност да аутор декларацијом жели исламизирати Србе и Хрвате, то би ипак било сумануто, али ако то није намјењено њима онда аутор проблематизује искреност вјерника у преданости исламу, не само у БиХ него и цијелој земаљској кугл и мјеша се у Божије послове.

Он жели да укаже како треба да мисли сваки муслиман, шта да осјећа – за шта да се залаже – он објашњава ко је гдје &лаqуо;добар&раqуо; а ко је &лаqуо;лош&раqуо;, он упућује на политичке закључке о капитализму и комунизму, о небу и земљи, прошлости и будућности, државама и државницима, о праву и моралу, о економији и политици – стварајући слику изопачене пројекције једног комунизмом унесрећеног духа, који се утапа у мору исламске филозофије, док је ослобађа дубине и мисаоности а кити политиком, и само политиком. Цецус соле иудицат! Аутор ИД жели свим посрнулим (а сви су муслимани посрнули) да покаже пут – он зна прави пут – и он га показује заблудјелима.

“Није твоје да их упутиш на прави пут, него Аллах упућује на прави пут кога хоће&хеллип;“ (Куран 2/272, страна 66 – превод Панџа – Чаушевић).

Позив на промјену психологије цијелог једног народа је, у ствари, позив на пут несреће и страдања. Прави пут може спознати само Аллах и право да на њему упути човјека, или цијели народ, припада искључиво Њему:

“Да је Бог хтио, сакупио би их на правом путу, па не буди од оних који то не знају“! Кур’ан 6/35, страна 168 – превод Панџа – Чаушевић).

И много других Кур’анских ајета говори како Аллах оставља у заблуди кога хоће и на прави пут упућује кога хоће (6/39, страна 169) а затим да &лаqуо;већина људи нису вјерници&раqуо; макар то и Мухамед желио (12/103 – страна 322) о чему говоре и ајети 10/99 – страна 288 и 10/100 – превод Панџа – Чаушевић).

“Ко је већи насилник, од онога који каже&хеллип;: ја ћу објавити исто онако као што је Аллах објавио“ (Кур’ан 6/93, страна 180).

Та заблуда аутора ИД да Кур’ан треба појашњавати, и да ИД треба да буде књига из које ће муслимани извлачити консеквенце, на што их припадност Исламу обавезује (стр. 1 – 2. пасус, ИД), указује на неразумијевање мјеста и улоге Кур’ана у животу и свијести муслимана.

“ОВО СУ АЈЕТИ ЈАСНЕ КЊИГЕ“ ( Куран 12/1, страна 308) написано је на неколико мјеста и десетине ајета, подвлачећи значај објаве за онога који вјерује: “Кур’ан је путоказ богобојазнима“ ( Куран. 2/2, страна 5).
Нема другог путоказа – нема савршеније Објаве из које би муслиман могао јасније извући консеквенце о властитој припадности и обавези на коју та припадност обавезује: обавези моралног става и свијести о себи пред бескрајем који само Бог може обухватити, заједно са вјерницима којима намијени намјесничку улогу на земљи а који, заједно са земљом, остављени на цједилу, бивају изгубљени у бескрају простора, времена и властитих људских ограничења.

Занимљив је и начин на који своју суморну визију безизлаза, личне трагике и умора, Алија излаже у ИД, стр. 12 и 13: “Ми смо поробљени… ми смо непросвијећени…ми смо сиромашни… ми смо подијељени а као муслимани не можемо бити подјармљени, непросвијећени, завађени. Ми то можемо бити само као отпадници од ислама“.

Та погрешна политичка диоптрија којом Алија Изетбеговић посматра “свијет ислама” и “свијет не-ислама” као међусобно, вјечно, супротстављене и сукобљене свјетове упућује на само један закључак: болесном човјеку се чини да је читав свијет болестан – он га таквим види у личној неспособности да сагледа себе.

Од времена кад је Исламска декларација написана до данас, стање у муслиманском свијету није се промијенило набоље, конфронтације су постале веће и чешће, међусобни ратови стравичнији и погибељнији, међусобна мржња трајнија. Данас у Либану ратују умјерени муслимани сунити против Хезболлаха; у Афганистану ратују Паштуни против Талибана; у Палестини ратују Хамас и Фатах, у Ираку ратују шиити, Курди и сунити, у Сирији и Либији тзв. Нусра фронт и Исламска држава уништавају мир и све што подсјећа на државу…

Није томе крив однос према исламу, него однос према политици и према интересу владајуће олигархије. Одговорност тог полуписменог живља што још живи у прошлом вијеку је неспоррна али има ту доста одговорности и свјетске заједнице у којој главну ријеч воде империјалне силе попут САД, Израела, Њемачке, Француске и В. Британије.

Будући да су муслимански народи (о којима говори ИД) вјековима били подјармљени и колонизирани, њихова свијест и способност да се носе са компликованим сукобом глобалних интереса условљена је објективним историјским околностима и врло ограничена. Пројекат “новог духа” и “нове исламизације” није оно што би овај популус извукло из духовне биједе и даљег заостајања, из стања у коме је уништавање и расипање природних добара инструмент подјармљивања народног разума лагодном животу и личном стандарду.

Живот лишен одговорности може да стоји као епитаф једној унакаженој филозофији и култури.

Аутор ИД види излаз у духовној револуцији унутар муслиманског човјека. То је за њега само први корак који “хомо муслиманицус” треба да учини на путу личног и општег напретка. А круну тог напретка аутор види у стварању јединственог исламског поретка. То и јесте задатак Исламске декларације – да укаже на циљеве и облик тог поретка као и начин на који се до њега долази.

2. ТУРСКА СЕРИЈА О АЛИЈИ – ПРАЊЕ БИОГРАФИЈЕ РАДИКАЛНОМ ИСЛАМИСТИ

Право на стварање исламског поретка Алија Изетбеговић у ИД тумачи обавезом коју открива чепркајући по мање важним порукама појединих Кур’анских ајета, желећи увјерити читаоце ИД да је његова Исламска декларација само елаборирање хиљадугодишње тежње муслимана за јединственом државом и јединственим поретком – те да то од муслимана не само очекује, него и захтијева Аллах који се муслиманима обратио кроз Кур’ан. Политичко трагање за оваквом визијом новог поретка аутор наставља износећи погледе на нека општа и нимало спорна питања. На тај начин, баш у своме стилу, долази до закључка да муслимани нису баш ни за капитализам – ни за социјализам, ни за – ни против тржишта, него онако, све нешто између, ни лијево ни десно, ни горе ни доле…

Говорећи о исламском поретку, аутор га види као јединство вјере и закона, одгоја и силе, идеала и интереса, духовне заједнице и државе, добровољности и присиле. Наравно да некакав однос између ових јасних али опречних, дијаметрално супротних појмова мора постојати, али је илузија да се може остварити јединство крајности.

Одређени однос између екстрема јесте могућ, али јединство – није. Између ових јалових компарација, тешко је открити прави облик тог новог поретка.

Зато је пуно јаснија слиједећа теза: “Полажући право да сам уређује свој свијет, ислам искључује право и могућност дјеловања било које стране идеологије на своме подручју. Нема дакле, лаичког принципа а држава треба да буде израз и да подржава моралне концепте религије“ (ИД – стр. 22, 3. пасус).

То је само још једна у низу заблуда Алије Изетбеговића: он у исламу види идеологију и средство владања државом и свијешћу народа. Ислам није идеологија, ислам је вјера („Код Бога је права вјера само Ислам“ (Кур’ан 3/19. стр. 73. Панџа–Чаушевић).

Ставови из Исламске декларације нису ни нови ни једини – они су израз мишљења да је, у судару са временом, исламска порука постала застарјела и склеротична и да је то главни разлог свеопштег муслиманског заостајања, зато та порука тражи ревидирање. Редефинисање исламских циљева тумачи ислам као идеологију, даје исламу облик прагматске политичке линије и негира оно најплеменитије што је ислам дао човјечанству.

Којој цивилизацији и којој идеологији, уосталом, припада идеја по којој „са џамије и телевизијског торња не смију долазити опречне поруке“ (ИД, стр. 32 – 2. пасус) – односно ако тако изгледа тај „тотални ислам“, сам за себе и сам против свега – ко ће гласати за тај пут?! Из ставова турског јунака Алије Изетбеговића произилази да ту неће бити баш превише гласања ни слободног опредјељивања:

СИЛА прије успостављања и СИЛА након успостављања Исламског поретка. Формула за буђење „успаваног“ муслиманског народа је јасна: “Народ који спава може се пробудити само ударцима“ (Исламска Декларација, стр. 35. трећи пасус). Историја ће дати одговор је ли рат требао бити тај ударац – тај начин буђења и кажњавања успаваног и залуталог народа, односно је ли и то био план, жеља или могућност?!

Теза из ИД да су муслимани непросвијећени је тачна, али није тачно да су непросвијећени зато што су добри или лоши муслимани. Цијела Азија, Африка – цијели Балкан, живе у том добу племенске свијести, која каткад и није непросвијећеност али је увијек нецивилизираност. Она је чињеница и данас, као што је била и 1970. године, али њени коријени нису у нашем односу према било којој религији, чак ни у нашем односу према раду. Много је међународних околности и збивања на које не утичу муслимани, у којима не учествују и који од њих не зависе. Много је политичких игара и утицаја глобалних сила – много је планова по којима муслимани представљају само бројку, неважну за статистику свјетског интереса, модерних колонијалних сила. Има ту и пословичне инертности, вјековима старе, која муслимане спријечава да науче како у Европи живјети и дјеловати европски а како на земаљској кугли живјети животом грађанина свијета. Дефинитивно: „Пут рада, борбе и жртве! „ (ИД, стр. 60 – 4. пасус) може бити пут напретка – једино без жртава.

Тотални ислам – ислам као сила и духовност – ислам као насиље над човјеком – то је у ствари визија исламског поретка Алије Изетбеговића. „Он треба да се оствари у земљама у којима муслимани представљају већину становништва“ ИД, стр. 37 – 3. пасус) и то тако да се успостави „исламско друштво и исламска власт“ (ИД, стр. 19).

Трагајући за исламским препородом, исламским друштвом и исламском влашћу у земљама у којима су муслимани само већина и поред себе имају и друге, бројне државотворне народе који не желе тај поредак, понуђена је формула остварења те идеје, а она је слиједећа:

„Најављујући препород, ми не најављујемо раздобље сигурности и спокоја, него раздобље немира и искушења. Сувише је много ствари које моле за својим рушиоцима“ ( ИД, стр. 35). Порука Алије Изетбеговића је јасна:

„Морамо, дакле, бити прво проповједници а затим војници“! (ИД, стр. 4)

Визија бољег живота, новог поретка и новог духа не може се реализовати без симбиозе нужности проповиједања и ратовања. А да би се за војничку улогу народа окривио неко други, буди се осјећај угрожености, подстичу и распаљују националне и вјерске страсти – распламсава мржња; фабрикују се којекакви памфлети и декларације, иритирају старе ране – а на крају је крив опет неко други: “Ми то нисмо хтјели – нама је то наметнуто!?“

За све идеологе таквог поретка, попут Алије Изетбеговића, највећу опасност представља критичка мисао хуманистичке интелигенције. Зато ће Алија у ИД муслиманску интелигенцију (тзв. напредњаке) назвати „правом несрећом за народ“.

„Те, тзв. напредњаке, западњаке, модернисте, и како се све не зову, препознат ћете по томе што се обично поносе оним чега би требало да се стиде, а стиде се онога чиме би требало да се поносе“ (Исламска декларација, стр. 7. први пасус).

„Сви ти силни муслимански реформатори нанесоше само штету муслиманским народима, преузимајући од запада само штетни, загушљиви, нуспродукт једног цивилизацијског процеса“ ( ИД, стр. 7 други пасус).

ИД посебно апострофира Кемал-пашу Ататурка, Хабиба Бургибу и Ахмеда Сукарна.

По Алији Изетбеговићу, Турска је класичан примјер напуштања стазе правог ислама. Турска реформа коју је спроводио Кемал-паша представља издајство самог себе – закључиће у ИД – да би послије двије деценије, као „предсједник“ квази државе настале распадом Југославије, велики дио међународне активности и политике усмјерио према Турској – шаљући свакодневно емисаре и полтроне – одлазећи и сам – да камчи војну и финансијску милостињу – садаку, не због свог народа, него због своје власти.

„Турска као исламска земља владала је свијетом, Турска као еуропски плагијат представља трећеразредну земљу, каквих има још стотине на свијету“. (ИД. стр. 4 први пасус).

Та несвакидашња огорченост аутора ИД турским реформама највидљивија је у нападу на Кемал-пашу, „који је очито већи војсковођа него реформатор“ (Исламска Декларације, стр. 8) те је нужно „да се заслуге Кемал-паше за Турску сведу на праву мјеру“, нарочито због тога што је једним својим декретом забранио ношење феса у Турској. То површно поимање врло значајног периода турске историје свједочи о непознавању улогеи Кемал-паше, и не само њега, већ и у ИД апострофираних и анатемисаних Ахмеда Сукарна и Хабиба Бургибе. Тврдња да упркос увођењу латинице Турци имају више од пола становништва неписмених и да је узрок напуштање арапског писма као званичног писма, те да би од тога „…требали и слијепци прогледати“ (ИД, стр. 8 и 9) – занемарује чињеницу опште неписмености муслимана, нарочито у земљама гдје латиница никада није ни уведена. Промјена писма у Турској управо је била мотивисана великом неписменошћу, показало се да је то ипак успио покушај да се она побиједи. Уз то, увођење латинице није значило укидање арапског писма – ко је хтио бити писмен, могао се описменити и по вјерском моделу, унутар вјерских институција, у којима нико никада није покушао оспорити светост арапског писма у оквиру Објаве, вјерског промишљања и дјеловања. Само злонамјерни тумачи, у свим овим хуманистичким покушајима откривања нових путева напретка и слободе, могу у томе видјети „ново добровољно поробљавање“ (ИД, стр. 10 – 2., 3. и 4. пасус).

Исламска декларација не омаловажава само муслимане другачијег моралног и политичког светоназора – она прелази границе толеранције и политичког укуса, олако процјењујући улогу цркве, која се „у свом повијесном живљењу стално клатила између Кристове науке и инквизиције“ ( ИД, стр. 53 први пасус), откривајући висок степен недостатка толеранције и осјећаја одговорности за људе који су изабрали други пут – у другој вјери или мимо икакве вјере, једнак степену неразумијевања за другачије путеве у Исламу. Условно речено, занимљива је сукобљеност аутора ИД са самим собом док говори о фактору поробљености муслиманског свијета. С једне стране ИД дискредитује и омаловажава највеће муслиманске борце за слободу, са друге стране оптужује и политички запад и политички исток, због вјековног поробљавања и експлоатације муслиманских народа и земаља:

«Ми смо поробљени, у једном тренутку 1919. године није постојала ни једна независна муслиманска земља, стање које није забиљежено никада ни прије ни послије тога» ( ИД, стр. 12 – трећи пасус).

Тај жал за старом Турском као оличењем исламске моћи и ламент над општом поробљеношћу, која се доказује искључиво 1919. годином, погрешна је конструкција на којој стоји велики дио концепта ИД. Јер, занимљива је чињеница да је тај несретни муслимански свијет много више био поробљен прије 1919. године, само што аутор ИД турску окупацију тих земаља доживљава као њихово ослобађање. Друго, нетачан је податак да 1919. године није било независне муслиманске земље. Заблуда свих заблуда и темељ цјелој конструкцији, не само декларације него и схватања по коме је нужно јединство духовног и државног поретка наћи у исламу, је у незнању и пропаганди, створено мишљење, по коме:

„Све што је у повијести муслиманског народа велико и вриједно спомена, створено је под знамењем ислама!“ ( ИД, стр. 3. четврти пасус).

За Алију је само оно што је створено у рату и ратом вриједно, зато пропагира силу:

„Наша средства су особни примјер, књига ријеч. Када ће се овим средствима придружити и сила? Избор овог тренутка увијек је конкретно питање и зависи о низу фактора. Ипак се може поставити једно опће правило: исламски покрет треба и може прићи преузимању власти чим је морално и бројно толико снажан да може не само срушити постојећу неисламску, него и изградити нову исламску власт. Ово разликовање је важно, јер рушење и грађење не захтјева подједнак ступањ психолошке и материјалне припремљености. Преуранити овдје је једнако опасно као и закаснити“ (ИД, – Исламска власт 3/2).

Кључни извор оваквом приступу и радикалној исламистичкој свијести је у животу аутора Исламске декларације, његова издвојеност ван друштва у коме живи – његово незадовољство тим друштвом, државом, својим народом и свијетом у цјелини. Зато он говори у Исламској декларацији са мржњом о комунизму и капитализму, о кршћанству и жидовству, о Турској и Тунису, о небу и земљи. Само зато, седамдесетих година, он у својим чланцима објављеним у Таквиму под псеудонимом Л.С.Б. инсистира на рушењу као услову рађања и стварања нове вриједности – «Сувише је много ствари, које вапе за својим рушитељима» пише у Таквиму, па то исто и у истој форми у Исламској декларацији. Само због тога расправа са аутором Исламске декларације и са идејама те декларације, са позиција хуманистичког ислама, за не-муслимана је бесмислена и непотребна. «Нема хуманог ислама» рећи ће сваки немуслиман коме је намијењена улога «кафира» и непожељног државног елемента.

„Исламски поредак – што значи ова ријеч преведена на језик којим мисли, говори и осјећа наша генерација? Најкраћа дефиниција исламског поретка дефинира га као јединство вјере и закона, одгоја и силе, идеала и интереса, духовне заједнице и државе, добровољности и присиле. Као синтеза ових компоненти исламски поредак има двије темељне претпоставке: исламско друштво и исламску власт. Прва је садржина а друга форма исламског поретка“ ( ИД – Алија Изетбеговић).

За творца Исламске декларације исламско друштво представља организовану заједницу вјерника а основна јединица тог друштва је џемаат. У Исламској декларацији манифестована је ригидна спознаја само једног (од мноштва) друштвено-хисторијских конфликата. У визији аутора постоји вјечни и најважнији сукоб ислама са самим собом и са цијелим свијетом – идентификован са невјером. У настојању да докаже неопходност успоставе новог поретка аутор ИД потеже час вјерску, час политичку аргументацију. Само вјера је извор утицаја на појединачну свијест, која мора прихватити неразумно и неправедно „јер иза тога стоји божански ауторитет“. Политичка аргументација не познаје личност, она је упућена народима, и она не слиједи Објаву у лоцирању одговорности на појединца – личност, него се бави искључиво одговорношћу колективитета.

Како би изгледала та нова заједница: муслиман – џемаат – исламско друштво – исламска власт. Све заједно представља исламски поредак. Ријеч је дакле о држави као највишем стадију морално-правног поретка. У промишљању државе европска цивилизација почиње од појединца: појединац има право само у систему објективног морала, јер услови за стварањем различитих облика заједнице настају на нивоу објективног морала.

Први степен објективног морала је породица – мноштво породица чини грађанско друштво а највиши стадиј (баш у складу са Хегеловим учењем објективног морала и заједнице) је држава. По Хегелу, та три стадија самокретања објективног морала обухватају све што се обично назива друштвени живот.

У поимању исламског поретка мјесто породице заузима џемаат, у коме по логици ствари и нема мјеста за друге вјерске заједнице, које остају изван љествице објективног морала, осуђени на стварање изоловане заједнице без политичког значаја.

Коме у ствари припадају босански муслимани: изгледа никоме – вјерска матица им је далеко од ока, у Турској или у арапским земљама, а цивилизацијска матица Европа им је далеко од срца, иако њој и припадају: ето контекста у коме улогу свога народа промишљају радикали блиски Алији Изетбеговићу. Тај умишљени сукоб унутар подвојене личности муслимана на овим просторима вуче коријене из Другог свјетског рата.

Покрет коме властиту припадност са поносом истиче Алија Изетбеговић основан је 1941. године. Из књиге Дервиша Сушића „Парергон“ може се видјети да је тај покрет наступио са „радикалном, фашисоидном, панисламистичком идеологијом“.

Књига истиче да „…они шире образовање, првенствено у познавању ислама. Прихватају окупацију земље са радошћу… Међутим, усташка власт у почетку одбија да одобри правила Младих муслимана јер сматра да је и муслиманској омладини мјесто искључиво у усташкој младежи… У прољеће 1942. године долази до споразума… Крај рата руководство Младих муслимана дочекује прилично поцијепано. Ипак, остала је једна сложна језгра илегалне руководне групе. Назвала је саму себе „Група А“. На илегалним састанцима жустро расправљају шта све да се учини да се спријечи утицај КП и СКОЈ-а на муслиманску омладину. Године 1949. имају у Босни и Херцеговини неколико стотина чланова… У једном слагалишту већ имају и тешки митраљез, 2 аутомата, 6 пушака, динамит…ЦИЉ ОСТАЈЕ ИСТИ: ПРИКЉУЧЕЊЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ БУДУЋОЈ ПАНИСЛАМСКОЈ ДРЖАВИ И С Л А М И С Т А Н.“

Тако је то видио Дервиш Сушић, у вријеме када су фундаменталисти имали само један митраљез и када је то представљало стилску фигуру или метафору више него објективну стварност. У рату је ситуација била много гора: армија, полиција и школе постале су мјеста нове радикалне подуке. Из Армије БиХ су уклањани, смјењивани и кажњавани команданти који су ношени визијом секуларне Босне и Херцеговине, којом неће управљати сусједне земље али ни хоџе и хаџије, ушли у тешку борбу за опстанак и слободу. Политичко образовање и оспособљавање након смјене првог команданта (генерала Сефера Халиловића) је у војсци идентификовано са молитвом и учењем о вјери.

„У питању односа према кршћанству, ми разликујемо Кристову науку од цркве. У првој гледамо Божју објаву, у извјесним тачкама деформирану, а у другој, организацију која је својом неизбјежном хијерархијом, политиком, богатством и интересима, постала нешто не само неисламско, него и антикристовско…“ (ИД).

Овакве оцјене, паушалне и пуне мржње, изазивају код немуслимана осјећај који је познати канадски исламист W.C. Smith назвао „осјећајем повијесне нелагоде“.

Пишући о теократској држави проф. Џемал Соколовић је описује као негацију Бога и божанске концепције човјека: „Држава у којој би владали људи на сасвим божански начин, теократски, апсолутно, није ништа друго него довођење у питање Бога и успостављање човјека као Бога“.

То је оно што програм успостављања новог исламског поретка и чини програмом свеопштег ропства – не само ропства за немуслимане али за њих поготово, и због чега немуслиман уопште не поставља питања мјеста и територије на коме би се успостављао тај поредак. То уопште није битно, јер у сваком дијелу свијета (а поготово у БиХ) исламски поредак је увијек и само исламски поредак – а то значи апсолутно непожељан. Не постоји ни питање: какав исламски поредак? Јер ниједан није добар и није прихватљив за онога ко није муслиман и ко има услове да га одбије. Можда се из те урођене аверзије и развила мисао да исламски поредак не треба ни проучавати, што је апсолутно погрешно: приступ по коме се одређеним проблемом треба бавити онда када то и постане стварни проблем и дио свакодневне „главобоље“ може бити промашен и неозбиљан – може, у ствари, дати простора развоју једне негативне друштвено-историјске и политичке свијести, са несагледивим посљедицама. Јер и у Европи, од 01.03.1991. године, након уводника у листу «Препород», све чешће су се јављали памфлети који попут Алије величају идеју остварења јединственог исламског поретка:

„Муслимански свијет све више постаје свјестан да му је будућност у поновном оживљавању власти утемељене на Аллаховој ријечи а не у секуларизованим друштвено-политичким системима…“ (Лист ИВЗ БиХ, «Препород», страна 1).

Деведесетих година био је то стидљивиј почетак (у добу пада комунизма) и Исламска декларација, као и укупна филозофија активног исламизма, нису били тако агресивни. Било је то класично испитивање прага друштвене толеранције према таквим идејама. Алегорије и пјесничке метафоре, симболике и рурална филозофија религије представљали су само прву фазу у неопходном помјерању муслимана БиХ ка радикалном и ратничком поимању властите вјере. Зато је потцјењивачки став како Исламска декларација представља неку благу варијанту покушаја да се муслимани доведу до потпуног препорода те да промијену свој укупни однос према вјери, науци, држави и друштву.

Њен циљ је да искораче у „муслимански повијесни круг“ , како је то формулисано у програму Странке демократске акције, да напусте властиту традицију и начин живота, и да своју мржњу усмјере према свему што није исламско, на овај начин схваћено.

„…Најављујући препород, ми не најављујемо раздобље сигурности и спокоја, него раздобље немира и искушења. Сувише је много ствари које моле за својим рушиоцима. Зато то неће бити дани благостања него дани достојанства. Народ који спава може се пробудити само ударцима. Тко жели добро нашој заједници, не треба да је поштеђује напрезања, опасности и недаћа. Напротив, он треба учинити све да та заједница што прије употријеби своје силе, да стави на испит све своје могућности, да преузме ризик, једном ријечју – да не спава него да живи. Само будна и активна, може она наћи себе и свој пут“ (ИД, Рад и Борба, 2.3. – 13).

Многи муслимани не прихватају учење по коме је „право“ и „држава“ основни смисао исламске вјере која је таквим схватањем оријентисана и лоцирана на „овоземаљски“ свијет, утемељена као политичка идеологија, те нема дубљег смисла. Још мање је прихваћено тумачење по коме је дужност џихада важнија од цјелокупног Имана и Дина тј. цјелокупног вјеровања и свих прописаних исламских дужности.

У суштини, ако би се изводио некакав, коначан закључак о књижици претенциозно названој Исламска декларација, онда је неоспорно да је та писанија програм вјерске обнове и изградње Исламске државе. И више од тога: она је још један промашени покушај националне идентификације у неким општим, понеком вјерском и многим контрадикторним стајалиштима. Без сумње и најрадикалнији покушај дефинисања националног интереса кроз програм једне, за ове просторе нове вјерске обнове. Наравно, овдје појам вјере не значи ништа више од једног искривљеног погледа на ислам, приказан у декларацији. С правом се може рећи да су тих седамдесетих година муслимани Босне и Херцеговине тражили себе путујући историјским лавиринтом националног препознавања. Желећи да одреде свој статус, да дефинишу своје разлике у односу на друге јужнославенске народе, муслимански квази теоретичари, затровани блиским додиром историје пуне мржње, градили су од вјере тврђаву националне самобитности.

Рађено је то на погрешан начин, вршене су криве и неаргументоване идентификације, али све се то у том времену могло оправдати потрагом за властитим субјективитетом. И тај субјективитет тражен је на погрешном мјесту у синтагми „муслимански народ“, а муслимански народ не постоји никако другачије осим као вјерска творевина.

Очито је бесмислено искуство Исламске Републике Иран, или Пакистан (на коју се ослања теорија ИД) пресликавати на другачији историјски простор и на неке друге народе. Предрасуда о постојању једне униформне исламске културе и свијести подразумијева: или да се сав исламски свијет, у било којој држави, на било којој страни земаљске кугле, налази на истом степену правног, економског, политичког и културног схватања, или да тај степен није битан и да је ислам, тј. вјера, оно најбитније што одређује сваки народ.

Ипак, сигурно постоје увјерљивији и важнији разлози турског ангажмана око прикривања злочиначке и криминалне улоге коју је Алија Изетбеговић имао у протеклих четврт вијека.

Колико је новца династије Изетбеговић депоновано у Турској и каква је улога Ердогана у томе те штра је сатисфакција диктаторском и исламистичком режиму изван идеолошких постулата и блиских друштвених вриједности, показаће вријеме које је пред нама. Нешто што припада свим грађанима БиХ, било да је ријеч о БХ Телекому или електро-енергетским постројењима и дистрибутивној мрежи – већ је кренуло на свој лоповски, приватизацијски пут према Ердогану и његовим интересима.

Бошњаци ће наставити плаћати скупу цијену слијепог покоравања једном безобразном и бескрупулозном фанатику и његовом политичком и биолошком наслијеђу. Истина, раније је то плаћано људским животима а у будуће ће имовином и будућношћу.

Босну и Херцеговину и саме Бошњаке ће тек да кошта Ердоганов политички загрљај.

У стварности, можда Бошњаци вјерују да ће овакви, заједно са Ердогановом Турском ући у Европску унију и бити дио европске породице народа и држава.

Преузето са: РТРС

Нема коментара

Напишите коментар