АКТУЕЛНО:

Где су данас краљеви колонисти, Милош Мељанац у „Српском свијету“

Милош Мељанац, политиколог и председник Удружења „Од стећака до крајпуташа“ говори о судбини колониста из Далмације после Великог рата и аграрне реформе регента Александра Карађорђевића, двадесетих година прошлог века. На просторима са којих су пошли, данас представљају “статистичку грешку” – каже Мељанац у емисији „Српски свијет“ ауторке и водитељке Гордане Јанићијевић.

Према неким проценама, између два Светска рата из Далмације на просторе данашње Северне Македоније пресељено је између 35 и 40.000 душа, највише Срба, а на просторе Косова и Метохије око 65.000 грађана тадашње Краљевине СХС, махом Црногораца и Херцеговаца. Повод за покретање оволиког броја људи била је лоша материјална ситуација народа, поготову у Далмацији, Херцеговини и Црној Гори. Кренуло се са Аграрном реформом да се беземљашима додели земља како би лакше прехрањивали породице, да се укину феудални поседи, да се окончају кметовско — чивчијски односи у Босни, Херцеговини, Старој Србији и Македонији. У Далмацији то је колонатски односи. И управо из тих крајева, истиче Мељанац, који и сам потиче из Далмације, каже да је највише колониста било. Из далматинске Загоре, Отишића и Буковице у колонисте је кренуло више стотина горштака.

У већини случајева, колонисти су били из породичних задруга, у којима је живело више генерација, али и више породица под једним кровом. Беше то време када су у овим кршевитим пределима завладале и две „гладне“ године, које су само убрзале одлуку Далматинаца да крену у „обећани живот“. Колонизирали су их у Македонију, највише у Прилепско поље. Краљевина је доводећи далматинске Србе желела и да поправи националну структуру, да ојача граничне појасе и у Банату, Бачкој, као и у Старој Србији и Македонији. Пошто је мало шта било припремљено за њихов долазак, сачекали су их веома тешки услови за живот. Од земљишта које је било мочварно, подложно честим поплава, до објеката за живот. Куће у којима су живели, колонисти су на почетку импровизовали кроз изградњу земуница, кућа од бусења, каже политиколог Мељанац, што се одразило и на здравље придошлица. Иначе, колонизација се одвијала у таласима. Од 1922. до 24.године и највећи број колониста населио је Прилепско поље.

Тврди да су првих 15.година биле паклене, да је велики број деце умирао због животних услова, да је проблем био и у узгајању стоке, па је на крају дошло до протеста. Тражили су да их изместе у неки други крај Краљевине, ако треба и у инострантсво. Побуна је уродила плодом, па је већини додељено боље пољопривредно земљиште. Тада је владала фама како су колонисти „заменили бегове у Македонији“, како им је добро било, и колико су бии фаворизовани, истиче Мељанац. А истина је била потпуно другачија. Најбогатији и најимућнији су били староседеоци. Међутим, колонизовани Срби су били вредни људи, који су се прочули по квалитетном месу, млеку и млечним прерађевинама, чиме су снабдевали Прилеп. За тих 20-ак година начињен је велики искорак, како у пољупривреди, тако и у условима живота. Тако Милош Мељанац подсећа да је краљ у Демир Капији основао велико газдинство, да је на тим просторима посадио прве багремове које је народ називао „краљићи“, да су се појавила прва говеда сименталске расе, живина… Било је и оних који су се вратили у Далмацију, појединачних случајева, и наводи случај Кузмана Мељанца.

Голгота колонизованих Срба из Далмације наставила се избијањем Другог светског рата када трпе терор бугарског окупатора, како их он назива „бугарашка руља“. Првих ратних дана сви жандарми затечени у Прилепу су побијени, а народ је остављен на милост и немолист пљачкашима, физичком злостављању. Мељанац каже да су „бугараши“ правили спискове за пребијање. На крају су их оптужили за учешће у устанку у Прилепу и 1942. протерали у Војводину, њих око хиљаду. Ту су дочекали ослобођење, надајући се повратку на огњишта, али од тога није било ништа.

Као и на Косову и Метохији, и у Македонију је био забрањен повратак протераних, па су их распоредили по Војводини. Али пошто су били, како су их звали „краљеви колонисти“, добијали су најлошије швапске куће и имања. Титови колонисти, истиче Мељанац, били су привилеговани, а краљевим су приписивали и разне надимке, као што је Ђујићеви колонисти. Тврди да их комунистичка власт није смештала у једно или два села, као друге колонисте, него су разасути широм Покрајине, а највише их је у Банату.

А у Прилепу сада има, колико је њему познато, 171 Србин, који су у доброј мери и даље препуштени сами себи и на удару су асимилације. Немају ни удружење које би их окупљало, док на другој страни, наводи пример Мељанац, бугарска удружења ничу као „печурке после кише“. Када је Далмација у питању, Цетињска крајина – „Срби су статистичка грешка“ – каже Мељанац. Од некадашњих средина са неколико хиљада становника до 1990.године, остало је по тридесетак стараца. Тако је у Дрнишком крају и Врничкој Крајини. Каже да су и оно мало Срба које је остало, изложени процесу католичења. Навео је пример породице Сладоје, као и Шкрбића који се изјашњавају сада као срби-католици. Све га то у многоме подсећа на описе Симе Матавуља. 

 

Преузето са: ИН4С

Нема коментара

Напишите коментар