“Глас Српске” на Банији са мјештанима Мајских Пољана: Бог нас је сачувао, Загреб заборавио

Пословица “Дрво се на дрво наслања, а човјек на човјека” најбоље описује живот мјештана у Мајским Пољанама, у Глини, који ће и ову зиму презимити у лименим контејнерима. У разорном земљотресу прије годину дана остали су под ведрим небом, али невоља није у њима убила љубав, вјеру и наду. Напротив, пробудила је хуманост и пркос да остану и опстану на својим огњиштима све док кап банијске крви тече њиховим венама.

Када се на 6,3 степена по Рихтеру крајем децембра 2020. године заљуљало тло у Петрињи, тресла се цијела Хрватска, али и регион. Мајске Пољане, село најљепшег имена, названо по рјечици Маји, притоци знамените Глине, тога дана бројало је највише жртава. Живот је изгубило пет мјештана. Годину касније у Глини, која је прије рата имала више запослених него данас становника, рушевине на све стране, као да је земљотрес био јуче. Обновљено је само онолико колико су дали хумани људи са свих страна. Хрватска држава није учинила ништа. Малобројни Срби који су се вратили на пријератна огњишта дијеле исту судбину као и њихове комшије Хрвати, јер природа не пита за име и презиме, вјеру ни нацију. Домаћинства су уништена и једнима и другима, а помоћ стиже изван граница њихове земље.

На адреси Мајске Пољане број 24 некада је била породична кућа Бакића. На томе мјесту годину након земљотреса попуцали зидови, цигла, блато. На темељима некадашње куће коју је срушио земљотрес ниче нова, захваљујући Влади Аутономне Покрајине Војводине. Док чекају топли дом, тројица Бакића преживљавају у контејнеру. Глава породице Ђуро Бакић прича да су му у земљотресу настрадали сви објекти. И док показује на кућу и окућницу, очи му се испунише сузама. Све би он то некако пребродио, јер жива глава саградиће нови дом, да неколико дана прије нашег доласка није изгубио животну сапутницу, своју Марију. Опака болест била је јача. Док му сузе квасе наборало лице, показује смртовницу.

– Умрла је. Остали смо нас тројица, син, унук и ја. Живимо од пољопривреде – казао је Ђуро. Захвалан је народу цијеле Хрватске који је у невољи прискочио у помоћ, али замјеници градоначелника Глине Бранки Бакшић Митић највише. Она, каже, доноси наду у свако домаћинство. Она је, сагласни су и други мјештани, око и уво свих њих.

Проблеми нису заобишли ни породицу Мајкић. Насмијана домаћица Бранка дочекује нас у дворишту као да смо јој најрођенији и поносно казује да јој је супруг из Подгрмеча. Драго јој јер су дошли новинари баш из Бањалуке, и њене су кћерке тамо.

– Супруг и ја живимо од 1.200 куна пензије. Били смо у кући кад је задрмало. Потрпало нас је, греда која је пала разбила ми је главу, али живи смо и то је најважније – прича Мајкићева, показујући на кућу чији зидови сваког часа могу да се сруше.

Кућа је добила црвену наљепницу и треба да буде срушена како би поправили темеље и захваљујући донацији из Србије добили нову, али ни годину након потреса надлежна служба у Хрватској свој дио посла није урадила. Док чекају, она и њен супруг живе у контејнеру без санитарног чвора. Како им је, само они знају. С једне стране контејнера је “тои тои” тоалет, излазе и по киши и када се жива спусти испод нуле, избора немају. На другој страни веш-машина. И док показује воду поред машине која се заледила на минусу какав је био ноћ прије, слијеже раменима јер ни сама не зна више шта да каже. Оно основно за живот немају.

– Уз сву вољу и залагање наше Бранке, ништа се није промијенило. Још једну зиму и празнике чекамо у хладном контејнеру. Немогуће је загријати. Ако укључим двије гријалице, искачу осигурачи – прича Мајкићева. Већ пет пута подносили су захтјев за уклањање рушевине и да фирма из Хрватске дође направити темеље, али узалуд.

Упркос испуцалим зидовима, уништеном намјештају и невољама које једна другу сустижу, насмијана је, јер то је једино што јој је остало, да кроз живот иде храбро. На растанку нам је пожељела срећан пут и казала да јој поздравимо Бањалуку.

Возећи се даље кроз Мајске Пољане на сваком краку улице идентичан призор, уништене куће и помоћни објекти, дворишта затрпана разноразним материјалом и контејнери који су замијенили топле домове мјештанима овог краја.

Док се паркирамо пред једном дрвеном кућицом, срећемо баку Драгињу Бјелајац (81), коју у овом крају сви зову “мала баба”, зато што је мала, али са осмијехом на лицу и сунчаним наочарама. Иако уморна од борбе за опстанак, расположена је да своју причу подијели с нама.

– Стара сам и памћење ме слабо служи. У земљотресу сам све изгубила. Ујутро устајем у четири сата да наложим ватру. Док гори, вруће је у тој лименој кутији, чим се загаси, студен у кости улази – казује “мала баба”, која живи од породичне пензије. Земљотрес ју је прије годину затекао у кући. Каже, све се заљуљало, зид од шпајза је почео да се руши, суђе да пада на све стране и тада је успјела некако да изађе напоље.

– Штала је већ била порушена. Данас само кокоши имам – казала је старица и наставила даље ка свом дому. Такав је какав је, други нема.

Њену и судбине других Банијаца дијели и једна надасве посебна породица. У свега неколико квадрата привремене дрвене кућице испуњене љубављу и топлином, једна другу бодре да никада не посустану Стана Бјелајац, њена снаха Данијела и унуке Лаура и Барбара. Стана је у овом домаћинству све, и отац и мајка, и дјед и бака. Нема посла који не зна да заврши са својих десет прстију. Јака воља, али и тежак живот су је на то натјерали. И мушке и женске послове обавља беспријекорно. Таква је и за воланом трактора, јер нема ко други.

– Снаха ми је као ћерка. Све што имам за подијелити с њом дијелим, и добро и лоше, и радост и сузе – прича Стана. У разговор се укључује петогодишња Лаура. Знатижељног погледа прича нам да иде у вртић и да је научила енглески језик.

Добри људи који су притекли у помоћ након земљотреса дошли су код њих по препоруци свештеника и одлучили да им направе скромни дом. Прије него што су стигли Стана је дане и ноћи проводила под шатором. На срећу, Данијела и дјевојчице у вријеме земљотреса нису биле ту. Биле су у Костајници.

– Дјевојчице су обично у кући од 12 до 14 часова. На срећу, тога дана нису биле, иначе не знам шта би се догодило, ормари су пали на кревете. Бог нас је сачувао – кроз сузе прича Стана. Послије потреса, казује, живјела је само да њих три загрли. Ове храбре жене гледају напријед упркос свему, јер избора немају. Прије земљотреса бавиле су се узгојем свиња. Од тога преживљавају и данас, али су им свиње у комшијским шталама, јер су њихови помоћни објекти уништени. Прије рата Месна индустрија “Гавриловић” откупљивала је стоку од вриједних домаћина са Баније, међутим, све се промијенило и ни сигурног откупа више нема.

– Некада су божићне печенице биле резервисане још у октобру, а сада је све другачије – казује Данијела. Струју имају, али им осигурачи стално искачу. Вода је бунарска. Најважније им је да остану здраве и да имају једна другу. Надају се да ће ускоро и кућу добити, а маленој Лаури највећа је жеља да она и сестра добију своју собу. У претпразничко вријеме тешко је да не помисле на најмилије који више нису с њима. Дрхтавим гласом, док нам показује фотографију супруга Ђуре који је преминуо од тешке болести, Данијела каже да живот није праведан, али да живјети мора. Са мјеста на којем је природа показала сву своју суровост, испраћени смо с великом љубављу и вјером у боље сутра. И док весело маше поред јелке која је окићена испред дрвене кућице, петогодишња Лаура каже нам да се идући пут видимо у њеној новој кући.

Помоћ

Да се пријатељи познају у муци и овога пута показао је град Београд, који ће у Глини и Мајским Пољанама обновити 34 куће порушене у земљотресу. То је договорено на састанку замјеника градоначелника Београда и Глине, Зорана Весића и Бранке Бакшић Митић. Некима ће подићи нове куће, некима поправити кровове, у зависности од оштећења. Београд је одмах након земљотреса уплатио 100.000 евра Српској православној цркви,  од тог новца куповани су контејнери, а потом је посредством компанија осигурано додатних 100.000 евра. У помоћ су притекле и владе Републике Српске, Србије и Аутономне Покрајине Војводине.

Преузето са: glassrpske.com