Говор Дејана Јовића на комеморацији у Банском Грабовцу: Неоусташтво је стварна пријетња

Као и увијек крајем јула, обиљежавамо на овом мјесту, у Банском Грабовцу, трагичну судбину 1285 жртава – Срба из овог краја – који су у ово вријеме 1941. страдали као жртве усташке Независне Државе Хрватске. Већ и сам број страдалих, као и чињеница да су били Срби – дакле: одређени својом националношћу и идентитетом – чини ову трагедију једним од доказа и симбола геноцидне природе НДХ. Начин на који су убијени, као и број жртава, доказују оно што данас многи желе негирати или “заборавити”, а још горе: прикрити – да је НДХ у свему била хрватска верзија нацизма и фашизма. Усташтво није настало тек тако, одједном, на брзину (тиме што је Анте Павелић дошао на камиону са стотињак својих усташа из емиграције), него је саставни дио злочиначке идеологије фашизма, која је у Европи имала већ дубоке коријене (у расизму, у империјализму, у непоштивању мањинских права, у допуштању и преферирању политике насиља), а од 1933. је у Њемачкој била и на власти. Немојмо се заваравати да је усташтво тек тако “слетјело” (попут падобрана) у наш простор, нити да је било само наметнуто извана. Не, оно је имало своје коријене у националистичким идеологијама које су се развијале и код нас, а не само другдје у средњој Европи. Те исте идеологије нису ни до данас, нажалост, нестале – нити ће икада нестати, без обзира на хисторијске поразе које су у прошлости доживјеле. Идеологије не умиру, оне се само понекад успавају и претварају се да су “мртве”, а тиме и само ствар прошлости, али лако оживе кад се створе услови за то. Зато је важно да стално, из године у годину, анализирамо гдје се налазимо у односу према таквим опасностима, а комеморације су добра прилика за то.

Обично се окупљамо под слоганом “антифашизма”. И наши противници нас тако називају, данас већ користећи ријеч “антифашизам” као увреду. Али, било би корисније када бисмо јасно рекли на који то фашизам мислимо. Чије су жртве ових 1285 Срба који су овдје сахрањени? Тко су, у овом конкретном случају и многим другима, били ти фашисти? То су биле усташе. То треба јасно рећи. Умјесто да говоримо генерализирајући и пребацујући фокус на неки имагинарни и далеки фашизам, требали бисмо се концентрирати на конкретан, усташки фашизам, који је имао све оне карактеристике које повезујемо с фашизмом и нацизмом, али је уз то имао и још неке додатне. Те додатне карактеристике усташтва су управо оне које су преживјеле слом осталих облика фашизма и нацизма, и с којима се данас суочавамо. Притом прије свега мислим на антисрпски и антијугославенски карактер усташтва. Ни једно ни друго није било нужан дио те идеологије, чак ни у оквиру фашистичког и нацистичког оквира. То да су усташе били антисемити, да су били против Жидова и Рома, то их одређује као заговорнике нацистичке идеологије. Али та идеологија сама по себи не би нужно резултирала геноцидом над Србима и масовним убијањима свих који су били југославенски оријентирани да усташтво у себи није имало и тај специфичан, домаћи додатак. Усташтво је специфично по томе што је устало на своје судржављане, мирне сусједе који су говорили исти језик, који су били кршћани, од којих су се многи заједно борили у истој војсци у Првом свјетском рату, а који нису дали никаква повода за оно што им се догодило. У НДХ су домаћи фашисти – усташе – отварали логоре за домаће становништво. У том је смислу њихов злочин још и тежи, а наша одговорност да правилно интерпретирамо карактер усташтва још већа. У другим земљама су домаћи издајници, као и многи пасивни проматрачи злочина, имали барем неку могућност да за све окриве њемачки нацизам, и да тиме покушају умањити властиту одговорност, коју у моралном смислу није могуће обрисати. Али, у случају усташтва, не може се све свести на страну окупацију, нити на неку страну идеологију. Морамо се суочити с изворима тог зла, јер је оно настало барем једнако толико овдје, колико и због околности на које наши људи нису могли утјецати, него су за њих били криви странци.

Посебно је трагична, дакле, а за Србе у Хрватској погубна, била чињеница да је по свом карактеру усташтво било не само антисемитско него и антисрпско и антијугославенско. Реакција на њега се стога не може – као што данас неки покушавају – свести “само” на осуду холокауста, ако под тим појмом сматрамо геноцидни карактер њемачког нацизма. Усташтво је било саставни дио пројекта холокауста, али је у себи садржавало и додатну димензију: димензију мржње и насиља, екстремизма и геноцидности према Србима и Ромима, као и према Југославенима, категорији становништва која се у задњих 30 година више не спомиње, иако је увијек била бројна, посебно у Хрватској.

Данас ће чак и најтврђи рехабилитатори усташтва бити спремни, барем донекле, осудити холокауст – што због тога јер знају како би у свијету одјекнуло негирање холокауста, а што због тога што мисле да за холокауст могу окривити неког другог – прије свега нацисте, пребацујући тако терет одговорности на извањске актере, а не на домаће људе и код куће узгајане идеологије. Али, неће никада осудити антисрпску и антијугославенску димензију усташтва.

Због међународних околности, антисемитски карактер филоусташтва потиснут је у други план, јер је сувише опасан за саме неоусташе да га истичу, иако га нису напустили. Али, на валу стигматизације комунизма, Југославије и Срба опћенито, која је интензивирана у 1990-има (не без заслуге самих Срба, да будемо потпуно јасни), наставља се антисрпство и антијугославенство, а антифашизам се покушава одвојити и од српства и од “комунизма”, чак и код неких који за себе говоре да су антифашисти. Говори се, стога, о “хрватском антифашизму”, али се прескаче огроман допринос Срба из Хрватске том антифашизму. Умањује се српска компонента и кад се говори о жртвама и кад се говори о побједи над фашизмом. Игнорира се југославенски карактер антифашистичке борбе партизана у Другом свјетском рату. Скрива се да су Хрвати и Срби, као и многи други Југославени, били дио заједничке, југославенске партизанске борбе.

Чак и десница у Хрватској покушава присвојити антифашизам, тврдећи да су, рецимо, прави вође антифашизма у Хрватској клерици, а не партизани. Антикомунизам, који је поткопао идеју антифашистичког консензуса у цијелој Еуропи – због чега данас и имамо сличне трендове ревизионизма и рехабилитације разних “лигхт фашизама” у низу земаља на истоку и западу тог континента – отвара широм врата тези о “контроверзности” догађаја из Другог свјетског рата. Нема тог догађаја у вези с партизанима који није данас постао “контроверзан”. Обиљежавање устанка и комеморирање жртава – нпр. у Србу – као и постојање Дана антифашистичке борбе у Хрватској – данас је редовито означено управо том ријечју.

Циљ је “замутити воду” како би се у њој “ловило у мутном”: како би усташе испливали у најмању руку као “једнаки” партизанима, а у стварности – како би били рехабилитирани као жртве, а партизани проглашени злочинцима. На том валу сурфа и данашња ревизионистичка идеологија рехабилитације усташтва. Данас је не само постало нормално усташе и партизане смјестити – и то скоро увијек – у исту реченицу, него и тврдити да су највеће жртве Другог свјетског рата заправо блајбуршке жртве, а не невин народ, прије свега Роми, Жидови и Срби, а потом и други Југославени, које су усташе масовно и од првог дана убијали. Чим су “усташе” и “партизани” у истој реченици (нпр. “доста је било више бављења усташама и партизанима”, или у оквиру синтагме о “два тоталитаризма: фашистичком и комунистичком”), усташе се уздижу а партизани понизују. Усташе и партизани нису исто и никада не могу постати исто. Њима није мјесто у истој реченици, ни у некој – у Хладном рату скованој и од стране САД-а пропагираној – тези о “два тоталитаризма”. Темељ антифашистичке Еуропе – док је она била таква – саграђен је на јасном означавању фашизма и нацизма, као и свих његових локалних верзија и варијанти, као јединственог зла, зла без преседана и паралеле, без успоредбе с другим злима која су настала у Европи. Ни империјализам ни екстензивни државотворни национализам, ни комунизам па чак ни стаљинизам – колико год били насилни и злочиначки према појединим својим становницима, расама и класама, као и према другима изван граница политичких јединица које су контролирали – нису, стога, били уз бок фашизму и нацизму. Волио бих видјети што би се догодило некоме тко би 1945. рекао да су нацисти и британски војници исто, или да су совјетски војници исто што и фашисти. Што би се чак и данас у Њемачкој догодило онима који би рекли да су они ријетки антифашисти који су пружали отпор Хитлеру исто што и Хитлер? Недавно је њемачка премијерка, Ангела Меркел, рекла да је савезничка операција у Нормандији (започета на Дан Д) била почетак ослобођења Њемачке. Али, нека данас то нетко каже у Хрватској за прве пуцње у Србу и у Банском Грабовцу – и бит ће проглашен у најмању руку “контроверзним”. Тако је то у земљи чији је главни град промијенио назив своје улице 8. маја 1945., и до данас га није вратио.

Почетак хисторијског ревизионизма који је био политички утемељен треба тражити већ у хладноратовским данима. Идеја градње нове Еуропе на темељима антифашизма и заједничког отпора људи различитих увјерења, вјера и невјера, језика и култура том највећем злу, доспјела је већ тада у сјену политичких манипулација које су некадашње савезнике у борби против фашизма покушавале оцрнити тако да су га проглашавале “фашистима” или “комунистима”. То се догађало истовремено и на Западу и на Истоку. С крајем Хладног рата, обновљена је идеја о уједињеној и слободној, антифашистичкој Европи, али је и она убрзо засјењена идеолошким биткама које су “комунизам” проглашавале само тоталитарном идеологијом и праксом, не водећи рачуна о његовој прогресивној и антифашистичкој димензији, барем кад се радило о Другом свјетском рату. Националисти у пост-хладноратовској источној Европи, укључујући и у Хрватској, предњаче у томе. Они скоро свугдје рехабилитирају поражене снаге, третирајући их прије свега као антикомунисте. Али од тога па до рехабилитације самог Хитлера је само корак: јер, и он би се сутра могао наћи на “праведној страни”, јер је, уосталом, и он био антикомунист.

Ако игдје, онда на овом мјесту и на другим сличним мјестима у близини (примјерице у Глини) треба јасно и гласно рећи да је свака таква рехабилитација, сваки покушај релативизирања овог апсолутног и ужасног зла, изравна пријетња потомцима жртава усташког режима. Она је пријетња Србима, као што је и пријетња Ромима и Жидовима, свим мањинама, свима који се сматрају не-националистима, који су Европљани, глобалисти, који себе дефинирају као људе без посебног националног идентитета или са два или више идентитета – другим ријечима: прије свега као противнике свега онога што је чинило бит усташтва. Данашње неоусташтво напада једнаким жаром те друге – мањине и појединце – као што је и оно раније, класично усташтво, чинило прије и за вријеме Другог свјетског рата. На тој мржњи према другоме, на идеји да за другога нема мјеста ни у политичком ни у јавном простору, обнавља се идеја усташтва. Стога је не смијемо игнорирати: не само ми који смо директна мета те обнове, него ни хрватско друштво у цјелини. Јер, у мјери у којој се обнавља усташтво, укида се слобода, сигурност и мир – као што је био случај и у оном каотичном времену Другог свјетског рата у којему је кориштено масовно насиље, које је довело до трагедија као што је ова коју данас комеморирамо у Грабовцу Банском.

У том контексту, допустите да се само кратко осврнем на двије тезе које данас развијају ревизионисти, они којима је циљ представити усташе као борце за слободу, а људе попут Васиља Гаћеше и Николе Демоње, храбре банијске партизане, као терористе – сасвим у стилу изјава Андрије Артуковића на његову суђењу у Загребу 1986. године. Обје сасвим добро илустрирају ове трендове о којима сам управо нешто рекао. Обје настоје показати усташе као жртве, а партизане, Србе, Југославене, Жидове и друге као злочинце, како би тиме прикриле прави карактер усташтва и потом га оправдале.

Прва теза односи се на то да су насиље започели устаници, а не усташе. У ноћи између 23. и 24. јула 1941. група Банијаца, предвођена Васиљем Гаћешом, напала је жандармеријску станицу и жељезничку станицу овдје, у Банском Грабовцу, те је тада погинуло неколико службеника НДХ, односно усташа. То се узима као оправдање за репресалије које су услиједиле. Ревизионисти тврде да је масовни геноцидни злочин који је овдје – и у сусједној Глини – почињен у јулу 1941., био заправо оправдани и једини могући одговор на насиље које су започеле устаничке јединице, предвођене Гаћешом.

Међутим, притом се “заборављају” двије околности. Прво, није точно да прије тога није било насиља према Србима, Жидовима и другима. Насиље у НДХ почиње већ у травњу 1941: у Госпићу већ 10. травња ухапшено је 20 мушкараца Срба, а у Новој Градишци 11. травња – њих 57. То се наставља свакодневно у априлу и мају и јуну 1941. Логор Даница у Копривници отворен је већ 15. априла. У Старом Петровом Селу већ 17. априла усташе нападају српска села, и убијају 25 људи. Да не набрајам даље, треба се сјетити само логора у Керестинцу који је отворен већ у априлу, и у Јадовну – у мају те године. Према томе, тврдња да су људи Васиља Гаћеше били први насилници у НДХ је лажна. У својој бити је усташки покрет био насилан, па је стога и користио насиље већ од самог почетка. Банија није била на Марсу, него је била саставни дио тада усташке државе – у којој су већ у априлу проглашени расни закони, у којој је забрањена ћирилица, у којој је одузимана имовина а људи насилно расељавани из својих домова.

А и да јесу, да су доиста они били први који су користили насиље, ничиме се не може оправдати одмазда која је услиједила. За убојство тројице људи, не може бити одговорно њих 1285. Тако масивна одмазда могућа је само ако се на Србе примијени правило колективне кривице, као што је био случај у оквиру усташког поретка.

Друга ревизионистичка теза односи се на оправдавање таквог насиља над цијелим српским народом и над Југославенима тиме што је наводно цијела међуратна Југославија била једна врста “тамнице” за хрватски народ. Теза отприлике гласи овако: усташка одмазда над Србима и Југославенима била је оправдана зато што су они чинили насиље над Хрватима у Краљевини Југославији, у којој се проводио покушај уништења хрватског идентитета. Унитаристички карактер међуратне Југославије био је, по тој тези, мотив, повод и разлог за насиље у НДХ. Срби и Југославени су, дакле, добили што су тражили – а НДХ је била само реакција на унитаризам.

Та је теза, такођер, лажна. Прије свега, Краљевина СХС, односно Краљевина Југославија, није негирала хрватски идентитет – или барем, да будем потпуно прецизан, није га негирала или покушала ограничити више од српског идентитета или више од словенског. Штовише, већ је по њеном самом имену јасно да је она уважавала тај идентитет (и била прва држава која се називала и хрватским именом у модерној повијести), а од 1939. да га је и институционализирала у оквиру Бановине Хрватске. Југославија – ни прва ни друга – није проводила никакав геноцид над Хрватима, тако да је теза о НДХ као о “изразу жеље хрватског народа за слободом” од неке стране окупације – лажна.

Друго, посебно је лажна теза о наводном покушају Срба из Хрватске да доминирају над Хрватима, или о њиховом повлаштеном статусу. Довољно је погледати уоколо, па видјети какве су то “привилегије” имали банијски, лички, кордунашки и други крајеви у којима је живио велик број Срба. То су били најнеразвијенији и најсиромашнији крајеви – и такви су остали у Југославији и још више након Југославије. Теза о свемоћним Србима који управљају Хрватском иста је као и теза о свемоћним Жидовима који управљају свијетом, а тиме и сваком поједином националном државом. То је типична антисемитска лаж, која се у новим околностима више не понавља (иако се и даље шири у подземлју) у односу према Жидовима, али се редовито понавља у односу према Србима и Југославенима. Довољно је само читати што данашњи заговорници усташтва говоре о “моћним Србима и Југославенима”, или о “мањинама” опћенито, које наводно и данас управљају Хрватском: постављају и руше владе како хоће, владају из сјене и управљају свиме. Чујемо данас и да је потребно већину заштитити од мањине, како је на првом мјесту остваривање права већине, а не мањина – и како је већина угрожена од постојања и “моћи” мањина. Циљ таквих теза је у новом маргинализирању или потпуном уништавању мањинских група.

Ове двије тезе – о Васиљу Гаћеши као човјеку који је изазвао насиље те о карактеру југославенске државе који га је оправдавао – данас су главни ступови ревизионистичке интерпретације масовних убојстава почињених овдје, у Банском Грабовцу и околним мјестима 1941. године.

Стога и ми овдје, на овоме мјесту, морамо рећи да их најоштрије и без остатка одбацујемо.

Одбацујемо их зато што покушавају релативизирати, или чак и оправдати, дубину и тежину страдања Срба у јулу 1941. Ничиме се не може оправдати такво насиље: ни наводним карактером Краљевине Југославије, ни – можда непромишљеним – акцијама Васиља Гаћеше. Устати против усташког режима, који је до 23. јула 1941. већ показао своје злочиначко лице на многим мјестима у непосредној близини Баније, била је вјеројатно тактички непромишљена и недовољно добро проведена, али часна одлука. Васиљ Гаћеша стога заслужује наше поштовање као борац за слободу, устаник који се први – или међу првима – супротставио усташком злу, и који је за собом повео многе.

Одбацујемо ревизионистичке тезе и зато што оне имају сасвим директне посљедице за садашњост. Стари ратови често служе као припрема за нове, а њихове интерпретације – посебно оне које тврде да они нису завршени, или нису завршени како треба – постају темељ за идеју освете, а тиме и као припрема за нови рат. Није Славко Голдстеин случајно назвао своју књигу о почетку Другог свјетског рата, а тиме и о злочинима усташа: “1941: година која се враћа”. Не тврдим, наравно, да је рат неизбјежан или да ће се сигурно догодити. Али и крајем 1980-их смо вјеровали да се рат никада не може догодити, па се ипак догодио. Да би се рат догодио, потребно је да се стекну претпоставке за њега – а оне, срећом, не овисе само о нама овдје, него о чврстоћи међународног поретка. И 1941. и 1991. биле су могуће зато што се распао међународни поредак, па је наступило доба каоса и анархије у којем су наши домаћи насилници преузели власт и провели – уз оно што су од њих тражили страни господари, и оно што су сами хтјели и за што су се спремали. Они су – како и сами кажу – увијек спремни, али да ли ће из фазе “спремности” ући у фазу геноцида, то зависи, срећом, не само од њих – него и од нас.

Али, не треба се ни заваравати о томе што би неки од њих учинили и данас, кад би то само могли. Ови који оправдавају злочине на Банији посебно.

На нама је, међутим, да не игнорирамо постојање ревизионизма и да га не схваћамо олако. Он је не само увреда жртвама које овдје комеморирамо, него је и пријетња садашњим и будућим генерацијама.

Нема коментара

Напишите коментар