На Конференцији за штампу Удружења „Суза“ судбина несталих лица била је централна тема
АКО НЕМА ПОСМРТНИХ ОСТАТАКА,
НЕМА НИ ЗЛОЧИНА
„Хрватска је једина земља у региону која има позната, регистрована гробна мјеста, а на многима од њих, због зуба времена, нема више ни ознака. Потпуно је јасно да нема добре воље да се питање несталих ријеши, а јасно је и зашто нема. Нема посмртних остатака, нема имена, нема ни злочина, а ако се уз то жртве и починиоци злочина не спомињу, онда се стиче утисак да жртава није ни било, а самим тим ни оних који су починили злочине. Процес ексхумација и идентификација у Републици Хрватској је веома успорен јер се политизује. Већ 24 године породице несталих из „Олује“ носе терет неизвјесности, чекајући да се пронађу и достојно човјека сахране посмртни остаци њихових несталих“, истакла је, у уводној ријечи, Драгана Ђукић, предсједница Удружења породица несталих и погинулих лица „Суза“ Београд, на конференцији за медије која је ове године названа „Неизбрисиви трагови страдања“ .
Велики број медија присуствује Конференцији
ДРАГАНА ЂУКИЋ: БОРИЋЕМО СЕ И ДАЉЕ ЗА ПРАВА НЕСТАЛИХ И ПОГИНУЛИХ
„Као и сваке године, ово Удружење, 2. августа, уочи годишњице страдања и прогона српског народа из Хрватске, у акцији хрватске војске названој „Олуја“, организује Конференцију за медије“, рекла је Драгана Ђукић, и захвалила се на подршци Комесаријату за избјеглице и миграције Републике Србије и Комисији за нестала лица Владе Републике Србије.
Драгана Ђукић, предсједница Удружења породица несталих и погинулих „Суза“ Београд
Драгана Ђукић, у свом излагању, је нагласила да се у сусретима српских и хрватских званичника судбина несталих истиче као приоритет, да се дају обећања која пробуде наду код породица, али су крајњи резултати мршави и само продужавају агонију.
„У Хрватској годинама стоје похрањени посмртни остаци 911 тела, за која до данас није извршена идентификација. Увијек се нађу неки изговори зашто не долази до поклапања узорака ДНК анализе. Такве изговоре породице не могу да прихвате и нема оправдања за њих. Хрватска је једина земља у региону која има позната, регистрована гробна мјеста, а на многима од њих, због зуба времена, нема више ни ознака. Потпуно је јасно да нема добре воље да се питање несталих ријеши, а јасно је и зашто нема. Нема посмртних остатака, нема имена, нема ни злочина“, истакла је Драгана Ђукић.
Детаљ са Конференције за медије
Ђукићева је споменула са каквим се све проблемима сусрећу породице које су ушле у судске процесе са Републиком Хрватском. Такође, наводи да те породице нису заштићене, плаћају високе таксе, губе спорове и ако не плате судске трошкове прети им се одузимањем имовине.
„Удружење породица „Суза“, без обзира на све, залагаће се да реализује постављене циљеве и испуни своју мисију. Његоваћемо културу сјећања на жртве из ратова деведесетих и борити се да списак несталих буде што краћи. Борићемо се за права породица несталих и погинулих“, истакла је Драгана Ђукић, додајући да упркос томе што породице несталих често осуђују да још живе у деведесетим, оне остају при свом ставу, јер тешко ко може разумјети да су ускраћени за истину и душевни мир, као и начин на који то могу превазићи.
ЉИЉАНА КРСТИЋ: ИСТРАЖИВАЋЕ СЕ И НОВЕ ЛОКАЦИЈЕ
Начелница Одељења Комисије за нестала лица Владе Републике Србије, Љиљана Крстић, рекла је, да се према подацима Међународног комитета Црвеног крста 10 179 лица, на овим просторима, воде као нестали.
„Према службеној евиденцији Комисије за нестала лица, у Хрватској се трага за 1 686 особа, од тога 366 држављана Србије, 632 Срба, држављана Хрватске, чије породице су избјегле, док српска комисија тражи и 688 лица која нису евидентирана према критеријумима Црвеног крста“, навела је Крстић, и додала, да се сваке године број ексхумираних смањује. Истакла је да је током 2018. и у првој половини 2019. године, ексхумирано 24 лица српске националности на подручју Хрватске који су страдали у „Олуји“ и „Бљеску“, док је у истом периоду, 40 лица идентификовано и предато породицама.
Представници породица, медија и МКЦК и ЦК Србије
Од 2001. до 2019. године, према подацима Комисије, укупно је ексхумирано 1 400 жртава српске националности и од овог броја је око 980 лица идентификовано и предато породицама, рекла је начелница Одељења Комисије за нестала лица Владе Републике Србије, и најавила да ће се у наредном периоду истраживати локације у Хрватској код Петриње и Двора, а у Србији код Богојева и Смедерева.
НАДА БОДИРОГА: ЗЛОЧИНИ СУ НАСТАВЉЕНИ И ПОСЛИЈЕ ОЛУЈЕ
О томе да злочини нису трајали само током Олује, већ настављени и касније, кад српских снага више није било у Крајини, свједочила је чланица Удружења „Суза“ Нада Бодирога, нажалост, на свом властитом примјеру. Њени отац и мајка, Теодор и Даница Самарџија, како је рекла, нестали си у пламену властите куће, 07. августа 1995. године, у Славском Пољу на Кордуну.
„Једина кривица мојих родитеља била је што су Срби и што су повјеровали тадашњем предсједнику хрватске државе Туђману, да слободно остану код својих кућа и да им се гарантује свака сигурност. Од тада је прошло 24 године и до данашњег дана није извршена идентификација посмртних остатака пронађених на згаришту куће. Наводно, ти посмртни остаци извађени из пепела су, прво за надлежне из Хрватске, били неподобни за ДНК вјештачење, да би ми касније саопштили да су остаци животињског поријекла. Ту се завршава прича за надлежне из Хрватске“, тешко је изговарала ове чињенице Нада Бодирога, која се због посљедица оваквог злочиначког чина и сама разбољела.
Конференцији су присуствовали и представници других удружења
„За злочин над мојим родитељима, као и за многе почињене злочине, над недужним српским народом, нико до данашњег дана није одговарао. Нећу и не желим да ико буде заборављен, јер ако се жртве и злочини не спомињу, онда их није ни било. А сваки злочин је вјечан и не смије се заборавити, нити оправдати, без трунка мржње, без позива на освету, без жеље за било чим другим, осим за истином и правдом. Не желим освету, али не желим ни да се забораве моји родитељи и многе друге невине жртве за које нико никада није одговарао. Живим са тим и тражим комадић правде на коју имам право. Док живим, нећу се сложити да је то унапријед изгубљена битка, борићу се као што се борим са мојом болешћу, мултипла склерозом, коју сам добила као посљедицу стреса, од вијести како су ми настрадали родитељи. Борићу се за истину мојих родитеља и свих мајки, очева, синова и сестара“, потврдила је, своју истрајност за истином, Нада Бодирога, додајући да ово говори и понавља, неуморно, пуне 24 године, како се почињени злочини не би заборавили и како би њихова патња утицала да се они никада више и нигдје не понове.
МИОДРАГ ЛИНТА: ПРЕДУЗЕТИ СВЕ ДА ПОРОДИЦЕ ДОБИЈУ И НА ХРИШЋАНСКИ НАЧИН САХРАНЕ ПОСМРТНЕ ОСТАТКЕ НАЈБЛИЖИХ
Предсједник Одбора за дијаспору и Србе у региону Скупштине Србије Миодраг Линта, истакао је да је у хрватској злочиначкој акцији „ Олуја“ протјерано преко 250 000 Срба из Републике Српске Крајине, али да се заборавља број оних који су раније морали напустити своје куће и станове у већим хрватским градовима. Тај број, по њему, премашује ову бројку и Линта сматра да је преко 500 хиљада људи, деведесетих година, напустило своје домове. Да се заборављају многи масакри учињени над Србима, а такође и етничко чишћење Срба, прије свега, на почетку рата у акцији „Откос“ у Западној Славонији.
„Са простора бивше Југославије, деведесетих година прошлога вијека, протјерано је преко милион и двјеста хиљада Срба, преко пола милиона са подручја данашње Хрватске, преко пола милиона са подручја данашње БиХ и преко 200 хиљада Срба и других неалбанаца, са подручја Косова и Метохије. Ми морамо активно да радимо на његовању културе сјећања, а меморијални центар српских жртава деведесетих година био би један од начина да то чинимо. То би био изложбени простор гдје би наши ученици и грађани долазили и видјели кроз коју је голготу прошао српски народ деведесетих година, а музеј би обухватао све страдалнике од Словеније до Косова и Метохије“, истакао је Линта, додајући да се српски народ разним методама и начинима мора борити да ове чињенице допру и до свјетске и европске јавности, наводећи конкретне примјере.
На крају, Линта је изразио саучешће породицама свих жртава, додајући да је на његову иницијативу Одбор за дијаспору и Србе у региону Скупштине Србије, на чијем челу се налази, одржао сједницу на тему несталих лица.
Са сједнице Одбора за дијаспору и Србе у региону Скупштине Србије посвећене несталим лицима
То је покушај и жеља нашег одбора да дамо један скроман допринос да питање несталих лица, као најважније хуманитарно питање. коначно буде ријешено у разумном временском року. Чињеница је да посљедњих година заиста имамо застој у рјешавању питања несталих, прије свега, српске националности. То није добро и зато је важно да заједнички и Србија и Републиа Српска виде које све могућности још имамо и које мјере можемо да предузмемо да се питање несталих лица покрене и да породице наших жртава коначно добију посмртне остатке својих најмилијих, како би их сахранили у складу са хришћанским обичајима“, закључио је Линта.
Пред крај конференције Драгана Ђукић је навела да ће породице наставити борбу за своја права, а оно што им се не може одузети су чињенице, као што је она приказана током трајања конфренције везана за нестанак Милорада Милосављевића, о чему је на аудио запису, представницима „ Сузе“ говорила његова мајка Даринка.
ТЕКСТ И ФОТОГРАФИЈЕ: Жељко ЂЕКИЋ
МИЛОРАД МИЛОСАВЉЕВИЋ ЈЕ БИО ЖИВ НАКОН ЗАРОБЉАВАЊА ШТО ЈЕ ЗАБИЉЕЖИЛА И ХТВ
Током конференције за медије, приказан је аудио запис који је удружење „Суза“ снимило приликом посјете Даринки Милосављевић. Даринка 24 године ништа не зна о судбини сина Милорада који се предао хрватској полицији приликом операције „Бљесак“.
Даринка Милосављевић, приликом посјете делегације Удружења „Суза“
Иако о томе има видео запис емитован на Хрватској телевизији 1995. године, у емисији „Сликом на слику“, гдје је емитована његова изјава у којој он говори због чега се предао. Након тога се губи сваки његов траг. Ово је конкретан примјер како ни од чега нису презали представници хрватских власти, али и немоћ, или помањкање жеље, српске стране, да овај случај истражи до краја. Сви аргументи су на српској страни и координисаном акцијом би се коначно могло разрјешити шта се са Милорадом десило након давања те изјаве. Чињеница је да није био убијен у борби.
