Гробови српске дјеце, убијене у НДХ, без имена: „Новости“ на загребачком Мирогоју

Јурица Керблер – Од сталног дописника Новости ЗАГРЕБ

ПАРЦЕЛА 142 на загребачком Мирогоју страшно и туробно место где почивају кости малишана, жртава стравичног терора усташког режима из времена НДХ. Ти гробови и дан-данас су без имена и презимена. Српску нејач усташе су одвеле у смрт, а да дечица нису заправо ни живела. Место је ово сећања на страхоте које су се догађале, од Козаре до Јасеновца, када су злочинци редом узимали мајкама и очевима децу и одводили их право у смрт.

На Мирогоју, с времена на време, тек понеко остави дечју играчку, а на табли у камену пише „овде је сахрањено неколико стотина деце са Козаре“. Не само да се не знају имена, не зна се ни број убијених и овде покопаних. Не зна се чак ни место где су деца скончала, где су убијена, где су издахнула. Неки малишани страдали су у дечјем логору у Сиску, неки у загребачким болницама, неки у злогласном Јасеновцу. Многе је покосила глад, тифус, малтретирање…, а за усташе су били само број, откривају досупни документи:

– У болницама је умрло готово 800 деце, а ту су била довођена из Сиска и Јасеновца. У страшном стању. Чак стотинак њих је у кратком временском периоду дошло из Јасеновца, али су претходно отета родитељима и на крају су у страшним мукама умрла.

Хладна порука на камену на Мирогоју „да ту почива неколико стотина деце“, најбоље показује однос према страдању најмлађих у зверским условима НДХ. Још је горе што се и данас негирају страхоте, па и ови злочини почињени над недужним малим бићима.

Званични подаци са којима се барата у Хрватској кажу да је у Јасеновцу умрло 20.000 деце. Многи историчари тврде да је та бројка знатно већа. Указујући да је лицитирати са животима деце бесмислено, наводи се и да су многа деца покопана на подручју Јасеновца, али да су посмртни остаци великог броја њих и на Мирогоју:

– Свака дечја жртва је страшна, свака дечја судбина болно је сведочанство о најокрутнијем режиму и усташким злочинцима.

Међу овдашњим историчарима који су истраживали судбину деце из Јасеновца, као и судбину козарачке деце је и Наташа Матаушић. На неким снимцима који су остали у тужној картотеци, како наводи, јесу деца у ужасном стању. Јасеновачки логораши који су преживели пакао логора касније су на неким од тих снимака препознали децу која су била у Јасеновцу.

 

Данас су остала сећања тек понеког преживелог, који су као деца сведочили ужасима Јасеновцу. Једва да су се сећали мајки које су платиле животом покушај да спасу своју децу. Једно од тих сведочанства је и оно Радета Бановића:

„Памтим само слике које ми пролазе кроз сећања и мајку, која ме је захваљући храбрости спасла од злих људи, од сигурне смрти. Тада сам имао десет, једанаест година, сићушан и мален сам био и изгледало је као да имам три године мање. То ме је, на крају, и одржало у животу. Дане проведене у Јасеновцу памтим цео живот, те дане пуне страве, ужаса.“

Историјски подаци говоре да је отимање српске деце почело у Старој Градишци и да су усташки крвници Вјекослав Макс Лубурић, Љубо Милош и Ивица Матковић мирно посматрали како мајке плачу и запомажу, уз зверско батињање усташа:

– Дамјани Звечевац узет је син Михајло, стар осамнаест месеци којег више никад није видела. Стево Лончар грозничаво је желео да остане уз мајку Босиљку, а деца су викала, „мајко, не дај ме“. Усташе су слагале отету децу као векне хлеба, деца су лежала на поду, а нека су већ била мртва. Био је то почетак драме која ће се понављати у Јасеновцу и осталим стратиштима и страдања Срба, Јевреја и свих других које су усташе доводиле у логор – забележено је, поред осталог у књизи „Деца у логорима смрти“.

Васпитавали „у усташком духу“
ДЕЦИ, која су пуком срећом преживела, усташки злочинци стављали су цедуље око главе са најосновнијим подацима. Усташе су мајке српских малишана оптуживали „да су немајке и да њихова деца морају да буду одгојена у усташком духу“.

Страшне су речи и Јелке Лукић – Бјеговић, која је сведочила да су деци „испадала црева и да многа нису могла ни да стоје од исцрпљености“. Нажалост, за већину уморене деце, судбина се не зна. Зна се да су скончала у најстрашнијим мукама, зна се да су деца масовно умирала, зна се и да је Диана Будисављевић настојала да спасе што више малишана… Нека деца су тако избављена из усташких канџи и логора, али за огроман број то није био и пут у слободу, већ у смрт.

А ко је све на Мирогоју од тих малишана покопан, остаће, чини се – вечна тајна.

Преузето са: Новости.рс