И држава је одговорна за уништавање кућа након „Олује“
На захтјев Илије Тривановића, Уставни суд је крајем студенога укинуо пресуде Жупанијског и Опћинског суда у Сиску о штети за привремено одузету кућу у Сиску и вратио његов предмет на првоступањско одлучивање. Тривановић је 2003. године тужио Републику Хрватску и Град Сисак тражећи исплату накнаде штете због немогућности кориштења своје куће у Сиску, чији је сувласник с Маром Тривановић.
Проблем је био у томе што је држава 1996. године, темељем Закона о привременом преузимању и управљању одређеном имовином, и одлуке сисачке Комисије њихову кућу дала на кориштење Здравку Ишеку. Три године касније Тривановићи су поднијели захтјев за поврат имовине која им је 2003. и враћена након чега туже државу тражећи накнаду за некориштење и исплату материјалне штете.
Сисачки Опћински суд је 2008. дјеломично усвојио тужбу, наложивши држави исплату износа од 335,59 куна за пет мјесеци 2003. године, док је Град Сисак ослобођен одговорности, а одбијен је и Тривановићев захтјев за накнаду материјалне штете. Другоступањски суд је двије године касније дијелом потврдио ту пресуду и тужитељима додијелио још по 336,59 куна за просинац и студени 2002. године.
Тривановићи су се жалили на Врховни суд који је потврдио пресуде нижих судова, након чега су поднијели тужбу Уставном суду коју је овај прихватио 2017, констатирајући да „судови нису оцијенили је ли подноситељима због дуљине раздобља у коме су били онемогућени у посједу своје некретнине наметнут прекомјеран терет у односу на легитиман циљ због којег је њихова некретнина дана на кориштење привременом кориснику“.
У поновљеном поступку првоступањски суд је одлучио да држава Тривановићима мора исплатити 42.000 куна на име накнаде због немогућности кориштења некретнине, док су захтјеви за Град Сисак и накнаду материјалне штете одбијени. Другоступањски суд ту је пресуду дјеломично преиначио у дијелу везаном уз ток законских затезних камата. Утврдио је такођер да није доказано незаконито поступање Града Сиска, као и да није утврђено да би штете на кући и покретнинама биле у узрочној вези с неправилним и незаконитим поступањем државних тијела, те би за такве штете које прелазе редовну упорабу ствари требао одговарати привремени корисник који је дужан имовином управљати пажњом доброг господара, при чему у заштити те имовине према трећим особама има све овласти које припадају власнику имовине.
“Треба закључно додати да нити једном законском одредбом није прописана одговорност Републике Хрватске за штету коју почине корисници имовине на имовини коју су добили на кориштење (одговорност за другога)“, стоји у пресуди Жупанијског суда.
Међутим, Друго вијеће Уставног суда, на челу с Ингрид Античевић Мариновић, закључило је да Устав штити право власништва тако да пријечи тијелима државне власти његово ограничавање или одузимање на неприхватљив начин. „У конкретном случају Уставни суд сматра потребним одговорити на питање може ли се Република Хрватска ослободити од одговорности за накнаду штете у случају кад је мијешање у нечије право власништва привремено извршено на темељу закона, неовисно о чињеници што је непосредни штетник особа која је на темељу закона и одговарајућег појединачног акта овлаштена на кориштење ствари”, стоји у пресуди да би се одговор пронашао у пресуди Еуропског суда за људска права од 18. ожујка 2021. у предмету Дабић против Хрватске (бр. 49001/14) када је утврђено да држава има обвезу осигурати довољну разину заштите имовинских права, као и учинковита правна средства за оштећенике.
„У случају кад држава, без приволе власника, његову имовину даје на привремену упорабу трећој особи а која је ту имовну оштетила, ЕСЉП сматра да се та штета не може одвојити од претходног мијешања државе која је подноситељу привремено одузела његово власништво. Када власти одузму имовину те њоме располажу на начин да ју дају другом кориснику, оне такођер преузимају дужност бриге за очување те имовине и одговорне су за штету која из њиховог пропуста произлази. ЕСЉП закључује да домаће власти морају предвидјети могућност покретања поступка против државе ради накнаде штете настале услијед њезиног пропуста одржавања такве имовине у добром стању“, каже се у пресуди ЕСЉП-а на темељу које и Уставни суд закључује да се одговорност за штету не може одвојити од мијешања државе у приватно власништво појединца.
„Када се државне власти привремено мијешају у власништво морају предвидјети заштитне механизме који власницима омогућавају покретање поступака ради очувања њихових имовинских интереса, укључиво и против државе ради накнаде штете настале услијед пропуста одржавања такве имовине у добром стању“, недвосмислен је став Уставног суда који је утврдио да је нижеступањским пресудама повријеђено уставно јамство права власништва због чега у поновљеном поступку требају процијенити постоји ли одговорност Републике Хрватске накнадити штету подноситељу, јер није водила контролу о преузетој имовини.
