И Вуковарски Срби желе да се њихов егзодус и страдање из 1991. обележава у Србији на државном нивоу
„Ко и зашто прећуткује наше жртве, ко скрива да су прве жртве у Вуковару били Срби? Коме не одговара истина да је први егзодус Срба започео још у мају 1991. године када је почело етничко чишћење Источне Славоније а 20 000 Срба и нехрвата је остало без крова над главом? Зашто се само говори о догађајима са самог краја рата, док се злочини над Србима из 1991. године вешто скривају? И Вуковарски Срби требају да обележавају своје страдање, свој егзодус, своју патњу на државном нивоу уз присуство највиших представника власти Републике Србије баш као што обележавају и наши сународници прогнани током злочиначке Олује“ – са правом се већ годинама питају и констатују Срби из Вуковара и Источне Славоније. Они су данас расути по свуда свету – од Италије, Немачке, Француске, преко Скандинавије па све до Канаде, Америке и далеке Аустралије. Неки су се вратили у свој родни Вуковар где и данас живе у обновљеним и необновљеним кућама. Ипак, позамашан број прогнаних Славонаца пронашао је нови дом у Срему и Бачкој – Шиду, Апатину, Бачу, Сремским Карловцима и другим местима на северу Србије. Вуковарски Срби не желе да верују да је инсистирање само на страдања Срба током 1995. године као и истовремено игнорисање масовног страдања нашег народа током 1991. године, заправо договор између власти Србије и Хрватске како се често спекулише.
Никоме није јасно зашто се ћути о Вуковару, Осијеку, Винковцима и паклу који је задесио овдашње српско становништво. Свака квалитетна анализа и дискурс, логично је, увек почињу од почетка. Па тако и причу о страдању Срба у Хрватској треба почети од самог почетка а то је 1991. година! Иако су убиства Срба регистрована још током 1990. године, прави удар на темеље Југославије започео је баш у Вуковару и Источној Славонији а српски народ поднео је највећи терет хрватске жеље за одцепљењем и стварањем „чисте државе“.
Вуковарски Срби сматрају да омладина и у Србији и у Хрватској има право да зна како су прве жртве крвавог грађанског рата управо били Срби, и како је рат, егзодус и пакао започео још у пролеће 1991. године а да се у августу 1995. само завршила целокупна фаза етничког чишћења коју је започео и реализовао Туђманов режим. Младе генерације Хрвата и данас верују да је рат у Вуковару почео 18. новембра 1991. али то не треба да нас чуди будући да се хрватској деци још у најранијем периоду детињства путем образовних институција презентују такви нетачни и непотпуни нормативи чиме се етнички јаз још више шири. Младима се уместо чињеница и истине сервирају лажи и пропаганда те не треба чудити што су у Хрватској данас главни актери инцидената и злочина из мржње усмерених према националним мањинама управо – млади !
Млади Хрвати (а нажалост и Срби) немају прилике чути од својих професора и наставника да је пре 18. новембра 1991. побијено преко две стотине српских цивила, од тек рођене деце до старица у десетој деценији живота. Они не знају да је пре уласка припадника ЈНА у Вуковар, шест ипо месеци вршен ужасан терор над грађанима српске националности, да су постојали логори, да су вршена силовања, масовне егзекуције и ликвидације. Немају прилике сазнати како је само у пролеће и лето 1991. пре почетка било каквих ратних операција ликвидирано 43-оје ненаоружаних српских цивила који су бацани у Дунав, те пребијани до смрти.
Знају млади у Хрватској за страдање хрватских војника на Овчари али не знају за побијене српске породице Чечавац и Павловић који су ликвидирани у својим кућама ватреним и хладним оружјем у Улици Николе Демоње у Боровом Насељу. Не знају за имена једногодишњег Горана Чечавца, десетогодишњег Бранимира Милошевића, те петнаестогодшње Зорице и њеног годину дана старијег брата Зорана Павловића које су припадници хрватске војске мучки поубијали у њиховим кућама са родитељима само зато што су били Срби. Знају млади Хрвати за „заповедника Благу Задру“ и друге хрватске војнике изгинуле по рововима и у борбама, али не знају за имена заробљених па масакрираних српских цивила у вртићу у Боровом Насељу или за десеторо покланих стараца у Козарачкој улици. Знају за имена разних Хрватица које су пуцале из снајпера те су награђене ордењем, али не знају за име Ане Лукић Маљевац, Хрватице из Вуковара коју су вишеструко силовали па стрељали хрватски војници зато што је била удата за Србина. Сви знају и за име Томислава Мерчепа којег велики број Хрвата слави као хероја иако је осуђен за најтеже ратне злочине над српским цивилима. Са друге стране, не зна се за име Синише и Дарка Фота, браће из Вуковара, који су иако Хрвати по националности, стали у одбрану комшија Срба, штитили цивиле због чега су трпели притиске, па чак и логорска мучења а Синиша је и убијен од хрватске војске.
Веома је важно подићи свест о потреби сећања на стравичне злочине у Вуковару где су људи, цивили – жене, старци и деца одвођени из својих кућа – мучени, злостављани, силовани и стрељани само зато што су били другачије верске и националне припадности.
Рат у Вуковару започео је 1. маја 1991. када је Хрват Мијо Геленичар, из националистичких побуда са неколико хитаца усмртио старца Стевана Инића (65) који је са југословенском заставом пошао да прослави 1. мај – велики југословенски празник. Већ наредног група наоружаних хрватских полицајаца, напала је Борово Село са циљем да изазову сукобе и заплаше српско цивилно становништво.
Прва жртва у самом граду био је цивил Јован Јаковљевић који је са неколико хитаца убијен пред својом кућом и пред породицом само зато што је био Србин. Реч је о цивилу, врло угледном и поштеном човеку. Тада почињу масовна убиства, ликвидације и злостављања. Само у пролеће и лето 1991. убијено је 43-оје српских цивила, рањено и злостављано више од две стотине лица а насилно прогнано 20 000 лица српске, мађарске, русинске, украјинске националности као и лица из мешаних бракова. Минирано је више десетина локала под власништвом Срба, као и стотине српских кућа. Колективни центри у Шиду и Апатину били су премали да приме толики број изгладених прогнаника. У истом периоду, дакле све до почетка оружаног сукоба у Вуковару (до 25. августа 1991) није убијен ниједан цивил хрватске националности, није оштећена ни запаљена ниједна кућа или објекат под власништвом Хрвата.
Током ратне 1991. на подручју Вуковара је убијено и нестало око 400 грађана српске националности, међу којима и велики број жена, стараца и деце. На подручју читаве Источне Славоније убијено је око 2200 Срба, од чега су више од половине били цивили: жене, стари, немоћни, деца…Најмлађа регистрована жртва је имала годину ипо дана, док је најстарија имала 93 године. Посмртни остаци многих цивила до данас нису пронађени. Због истине, правде и будућности дужни смо подићи спомен обележје убијеним Вуковарским Србима! Ако тај споменик није могуће подићи у Вуковару, онда је тако нешто неопходно учинити у Шиду или неком другом граду у Србији. Управо пред тим меморијалом требало би се сваке године (можда баш у мају месецу када је започео егзодус) државном комеморацијом и уз присуство највиших представника власти и обичних грађана обележавати страдање и егзодус Срба из Вуковара и Источне Славоније, догађај којим је и почео распад бивше СФРЈ. Догађај којим је режим Фрање Туђмана насилно протерао хиљаде људи из њихових домова, те донео тако смрт, патњу и разарање. Ти догађаји су имали далекосежне последице а режим Фрање Туђмана донео је на тај начин зло и властитом народу.
Требају млади Срби учити своју историју и знати за имена свих српских жртава – од Стевана Инића и Јована Јаковљевића – првих жртава у граду, до Анђе Акик (86), Голуба Марчете (83) и његове супруге Милице Марчете (64) који су стрељани па запаљени у Боровом Насељу. Требају памтити име Младена Мркића који је киднапован након изласка из самопослуге, те инвалида Бранка Сучевића који је убијен у лето 1991. у својој кући, као и имена Бошка Богдановића, Обрада Драче, Зорана Филиповића, Славка Миодрага, Бранка Мирјанића, Здравка Дадића, Љубомира Николића, Стеве Рокнића, Слободана Вучковића, Милорада Ђекића, Жељка Паића који су након мучења убијени па бачени у Дунав. Требамо сви на тај начин достојанствено одати почаст брачним паровима Милосаву и Илинки Булајић, Илији и Евгенији Вуковић који су убијени током ликвидација у Козарачкој улици, и са пијететом спомињати породицу Павловић – Наду, Милојку, Зорана (17), Зорицу (15), Радиславу и његову мајке Савку Павић, те Милана Траваша и Теодора Тошковића који су убијени, углавном секиром и хладним оружјем у Улици Николе Демоње. Као што памтимо страдање деце на Петровачкој цести, требамо са истим пијететом помињати и Мирослава Чечавца (25), његову супругу Слађану (20) и сина им Горана, старог годину дана, који су убијени у својој породичној кући само јер су били Срби заједно са комшијама Илинком Милошевић, њеним сином Бранимиром (10) и Аном Новаковић. Не треба заборавити ни имена учитељице Драгице Оковачки убијене у Бршадину, трогодишњег Александра Јагодића из Бача, Симе Сирете убијеног у окриљу ноћи, Даринке Грујић – активисткиње Црвеног крста која је мучена и убијена у логору а чији посмртни остаци још нису пронађени, затим Милене Инић, Ратка Инића, и његовог малолетног шеснаестогодишњег сина Марка, који је био дијабетичар и душевни болесник. У нашим сећањима требају остати упамћена и имена пензионерке Милице Врачарић, иначе мајке прослављеног југословенског одбојкашког репрезентативца Живојина Врачарића која је стрељана на железничкој станици, затим брачног пара Виде и Томислава Јаковљевића који су мучени па убијени, супружника Мирка (78) и Милке Орешчанин (80) који су убијени у склоништу у Олајници, Стеве Малецког, Ивана Јагића, Јове Пантића, Илије и Јелице Воркапић, Стојана и Вукосаве Лалић, Вуке и Иве Орушића, Николе и Данице Манојловић, Милана Жегарца – новинара „Вечерњих Новости“, Предрага Ћирића, Саве Дамјановића, Јасминке Докић, Стевке Новаковић, Наде Самарџије, дечака Борислава Кнежевића, Радојке Лукић, Ђуре Мутића – убијеног српског повратника, Симе Поњевића, Саве Бингулца, Боје Перић, Весне Радеке, Душана Ђурића, Предрага Ракића, истакнутог доктора Адама Сеферагића, Гроздане Урсић, Богдана Ступара и других.
На страдање Срба у Вуковару већ дуги низ година кроз удружење чији је активан члан, подсећа и Слободан Јаковљевић, син прве жртве убијене у граду. Његов отац Слобода убијен је као цивил 29. јуна 1991. само зато што је био православни Србин. Других грехова није имао. – Мој отац је убијен само зато што је био Србин и при томе Србин који је у Вуковару нешто значио с обзиром на то да је био пословођа на спортском одељку Велепромета, па је био познат у фудбалским и ловачким круговима и то не само у Вуковару него на подручју целе Југославије. Никоме није правио проблеме нити је он имао до тада било каквих проблема, а на крају су му пресудили наши суседи. Његово убиство било је порука Србима да немају више шта да траже у Вуковару, али је послужило и као начин да се ствари у нашем граду додатно закувају. Мој отац Јован Јаковљевић је убијен 29. јуна у својој рођеној кући и прва је жртва српске националности у Вуковару. Да је он био једини убијени, разумео бих да се појединачан случај могао десити, али то је било правило у лето 1991. године па све до пада града Вуковара 18. новембра 1991. године. Срби су у то време систематски убијани, а још нико од представника званичне политике никада није споменуо српске жртве у Вуковару нити је показао разумевање за патњу коју су и Срби у овом граду проживели, истакао је Јаковљевић пре неколико година у изјави за медије.
– Прича о Вуковару 1991. године, све ове године се приказује на једностран и субјективан начин, из перспективе победника односно већинског народа, у којој Срба као страдалника нема. Не постоји политички нити било који други простор у којем би се о Србима говорило као о жртвама већ једино постоји простор да се о Србима говори као агресорима. Као представницима српске заједнице, често нам се приговара што не учествујемо у обележавању 18. новембра или неких других датума, а разлог је управо то што никада нисмо имали прилику да испричамо нашу причу, рекао је медијима Срђан Милаковић, заменик градоначелника Вуковара из редова српске заједнице.
Српске жртве нису жртве другог реда, те заслужују једнаку пажњу, пијетет и третман какав имају и хрватске жртве. Ако то већ није могуће урадити у Вуковару, онда би у Шиду као граду у којем је највећи број прогнаних Срба пронашао трајно пребивалиште, требало отворити спомен собу где би биле постављене фотографије свих наведених цивила и жртава рата.
Спомен собе представљају трајне меморијале и вечна сведочанства о херојству и постојању људи чији су животи брутално угашени током ратног вихора. Осим фотографија жртава, у тај музеј сећања било би пожељно поставити и фотографије порушених православних цркава, оштећених кућа и објеката, исповести логораша и жртава злостављања..све то би помогло да се од заборава отргне један страшан али и веома важан сегмент наше историје. На тај начин свако би могао да се упозна са правим чињеницама и узроцима рата а млађи нараштаји би учили зашто сукобе треба спречавати и решавати мирним путем. То би био идеалан корак ка мирнијој и сигурнијој будућности са поруком да се такви злочини више никада и никоме не понове.
Примера ради, у Републици Српској свака општина има своју спомен собу где су постављене фотографије недужних жртава рата. На тај начин се негује и чува сећање на све оне убијене цивиле али оне хероје који су положили властите животе за мир и слободу.
Култура сећања је важан део традације сваког народа јер онај народ који заборави своју прошлост нема право ни на будућност.
Преузето са: МОЈА ПОСАВИНА
