ИНТЕРВЈУ: Срна Субановић – спој памети, талента и љепоте
Да памет и љепота иду заједно увјерили смо се разговаравши са Срном Субановић, младом, вриједном и образованом дамом. Срна је завршила мастер на Природно-математичком факултету у Новом Саду оцјеном 10, наставница је вишеструко награђиваних ученика и млада предузетница. Рођена је 26.1.1989.у Вировитици. Као и многи млади Крајишници често је мијењала мјесто становања. Најдуже су живјели у Окучанима, одакле су 1995. године – 1. маја избјегли у Бањалуку, затим у Београд у војни хотел на Звездари.
– Ту сам кренула у предшколско, а затим и у први разред. У Београду сам завршила други разред, а затим се 1998. године поново селимо. Одлазимо у Стару Пазову, гдје смо купили кућу. Ту полазим у трећи разред. Завршавам школу Бошко Палковљевић Пинки, као носилац Вукове дипломе. Године 2004. уписујем Гимназију Бранко Радичевић у Старој Пазови и завршавам је као носилац Вукове дипломе.
Када се родила љубав према биологији?
– Иако је у мени постојала борба између умјетности и науке још у основној школи, наставила се и у гимназији, одлучујем уз наговор породице, да упишем „науку будућности“, молекуларну биологију. Уписујем овај смијер на Биолошком факултету у Београду, завршавам 2013. године са просјеком 8,67. Током студија сам завољела грану биологије – ембриологију. Откриће да тај мастер постоји на Природно математичком факултету у Новом Саду, ме је, мало је рећи одушевило. На мастер су примали само 15 студената и буџет није постојао. Уписујем и завршавам га као прва у класи са просјеком 10,0. Мој ментор, проф. др Артур Бјелица одушевљен мојим завршним радом одлучује да га објавимо. Рад – Процјена квалитета ембриона у поступку ин витро фертилизације је објављен у научном часопису Медицински преглед.
Сада би логичан слијед дешавања био да добијете посао. Којим смијером је Ваша каријера кренула послије мастера?
– Послије одбране рада почињем да волонтирам на Клиници за гинекологију и акушерство у Новом Саду, у лабораторији за вантјелесну оплодњу. Надала сам се запослењу обзиром на просјек и залагање током студија, али до тога, нажалост и 5 година послије није дошло.
Рекли сте нам да тренутно радите у школи?
– У међувремену сам радила као замјена наставника биологије у ОШ Симеон Араницки у Старој Пазови. Проглашена сам за наставника године, а моји ученици су се са сваког такмичења враћали са дипломама. На такимичењима из биологије, прве помоћи, су освајали нека од прва три мјеста на свим нивоима. На конкурсу тетрапак ЕКО пакет, освојили смо прво мјесто за групни рад ученика што је школи донијело 100 000 РСД. Тај новац смо искористили за куповину 2 школска свјетлосна микроскопа и одлазак на једнодневни излет на Фрушку гору. Прошле године, била сам ментор и пратилац ученици на Самиту младих лидера у Чикагу. Ученица Љубица Огњеновић је на овом Самиту била једини представник Србије и Балкана. Тренутно сам запослена у истој школи, до краја ове школске године, као замјена колегинице на боловању.
Како се осјећате што и поред великог труда, залагања и улагања у себе, немате прилику да покажете своје знање и на неки начин допринесете својој земљи?
– Жао ми је што у Србији труд није препознат онако како би требало. Умјесто да искористимо таленте и већ на студијама пратимо одличне студенте и потрудимо се да их задржимо у нашој земљи, дозвољавамо да нам потенцијали напусте државу. То је проблем о коме се већ нашироко прича. Али прича, требали бисмо нешто и да урадимо.
Да ли сте понекад помишљали да одете у иностранство, као велики број наших младих људи?
– Моји пријатељи већ по навици мене узимају као примјер једног таквог ђака, студента, особу. Одговорну, која се током цијелог свог образовања трудила и давала максимум и која сада не ради у својој струци. Искрено, мени је немали број пута одлазак у иностранатво падао на памет, али се на тај корак још увијек нисам одлучила. Уколико се одлучим на докторске студије, то ће вјероватно бити у иностранству.
Нисте чекали да добијете праву прилику за запослење, већ сте се окренули умјетности, за коју сте на почетку нашег разговора рекли да је Ваша прва љубав?
– Прво ми је другарица предложила да правим накит, што је у том тренутку било популарно. Отворила сам свој профил на фејсбуку, активирала сам се и кроз Канцеларију за младе у Старој Пазови и организовала неколико Сајмова рукотворина. Након тога сазнајем за курс Сликања на свили у Атељеу Милене Чворовић у Београду. Била сам трећа година факултета и умјетност ми је недостајала. Пријавила сам се на курс и била је то љубав на први потез четкицом.
Како сте успјели да се поред факултета, послије и мастера усавршавате и у изради марама?
– Током три мјесеца, колико је курс трајао стицала сам самопоздање, али да бих почела тиме као рукотворац да се бавим фалило је да свој производ понудим и неком ко нису моји укућани, пријатељи. Тада износим на један од сајмова рукотворина своје 4 мараме, поред накита којим се тада још увијек бавила. Продајем 2 мараме и добијам невјероватну енергију и потврду да наставим тиме да се бавим. Мислим да тада нисам ништа ни зарадила, али мени је било довољно да знам да се мој рад некоме допада. Постепено напуштам прављења накита и потпуно се посвећујем свили. То је била 2012. година и послије пар мјесеци тадашњи ПР општине Александра Арнолд, након што је видјела мој рад предлаже Центру за културу Стара Пазова организацију моје изложбе. Све мараме су се и продале, што ми даље даје подстријек да наставим.
Можеш ли нам нешто више рећи о самој техници сликања на свили?
– Има неколико техника сликања на свили, али све оне захтевају прецизност и стрпљење. За оног ко први пут ради јесте тешко, због природе боја за сликање на свили. Свила, чисто бијела, најприје мора да се опере како би се отклониле евентуалне нечистоће. Затим се затеже на рам. Жељени мотив може да се прво ослика контур пастама или врућим воском. Контур пасте су густе и као што им име каже, служе да осликате контуре жељеног мотива. Након што се осуше, можете да кренете са бојењем, при чему су боје за свилу мало гушће од воде, па се разливају у свом смијеру. Након сушења, свила се фиксира пеглањем на високим температурама, затим пере ручно у хладној води. Након сушења и пеглања марама је спремна за ношење. Напомињем да су све боје постојане и не испирају се.
Да ли осликавате само мараме?
– Осликавам свилене траке које се у комбинацији са сребром користе као наруквице, затим гумице, траке за косу, али и за мушкарце кравате, лептир машне и марамице за џеп. Од ове године у мојој радионице се праве и бандажне мараме за псе, од сатена.
Који су Вам омиљени мотиви?
– Најдраже ми је када добијем неки нови мотив за осликавање који мени представља изазов да успем да га остварим. Тако су ми тренутно најдраже мараме на којима сам осликала Белог Анђела, затим марама Цар Лазар и Царица Милица и марама Богородица као и све Климтове (Густав Климт, аустријски сликар) слике које сам на марамама радила.
Који су Вам даљи планови, или жеље? Да ли бисте радије радили у струци, остали у школи, или пак се у потпуности посветили сликању на свили?
– Трудићу се да пронађем баланс између науке и умјетности, јер ми се то цијелог живота преплиће. Не можемо бити искључиви и планирати већ користити прилике које нам живот даје.
Порука младим људима који се боре са проналаском посла, и остварењем својих жеља и снова?
– Не одустајте никада, радите оно што вас ћини срећнима и слиједите свој инстинкт. Не радите ништа под туђим утицајем, већ слушајте себе! Сваки савјет је добродошао, али најважнији нам је онај унутрашњи глас који нам говори шта је то што нас усрећује.
РАДОСНЕ ВИЈЕСТИ
Када смо завршили овај интервју, Срна нам је јавила да је добила посао у струци, након пет година чекања, у ГАК Народни фронт је добила посао у струци, у њиховој лабораторији. Ми јој овим путем желимо пуно успјеха!
Новинар Српског кола
Драгана Бокун
ФОТО: приватна архива
