ИСПОВИЈЕСТ ОФИЦИРА И ВОЈНИКА ИЗ БЈЕЛОВАРСКЕ КАСАРНЕ: Хрвати су тражили нашу крв, а политичарима је требала колатерална штета

Сутра 29. септембра, навршава се тужни јубилеј – 30 година од страдања војника и официра у гарнизону Бјеловар (касарна на Војновићу, објекат Сајмиште, издвојени објекат Беденик, чета Војин у селу Звијерци) када су их напале хрватске паравојне формације Зенге.

Овај злочин се у Бјеловару прославља као Дан града и његових бранитеља.

Капетан прве класе – замјеник команданта механизованог батаљона Милорад Томић и заставник Шпиро Матијевић, у разговору за Српско коло, откривају шта је претходило том догађају, како је изгледао напад на касарну и како су проводили дане у заробљеништву.

Томић је рођен 1953. у Куршумлијској Бањи основну и средњу школу завршио је у Прокупљу, а Војну академију у Београду. На прво службовање је отишао у Бјеловар и тамо био до 1991. године, односно до 9. новембра 1991. године када је са осталим старјешинама ЈНА замијењен у Босанском Шамцу.

Клали смо вас и клаћемо вас

Послије вишестраначких избора и доласком ХДЗ-а на власт осјетила се нетрпељивост према српском живљу и припадницима ЈНА.

– Хрвати су имали митинге у центру Бјеловара гдје је говорио Јуре Шимић предсједник Кризног штаба. Он је и најодговорнији за напад на касарну, иначе ријеч је о дипломираном ветеринару и у то вријеме предсједнику Извршног вијећа општине Бјеловар. На митингу се могла чути јасна порука упућена Србима: „Клали смо вас и клаћемо вас.” Када је Туђман наредио општу мобилизацију половином септембра искључили су нам струју, воду, била је тотална блокада касарне. Отварали су ватру на нас, када ми узвратимо они стану. Наглашавам да ми никада нисмо први отварали ватру на њих – присјећа се Томић.

Надређенима су скретали пажњу да би било најбоље да напусте касарну и оду према Грубишном Пољу гдје је српски живаљ и гдје ће имати позадинско обезбјеђење.

– Једном приликом у канцеларији код пуковника Рајка Ковачевића чуо сам како му покојни генерал-мајор и тадашњи командант 32. корпуса копнене војске у Вараждину Владо Трифуновић не дозвољава да напустимо касарну. Многи осуђују Ковачевића зашто није напустио касарну и повео војску када је видио да се у центру града копају ровови – каже Томић о додаје да је у том моменту у касарни било око 58 старјешина и грађанских лица и око 300 војника у касарни.

Сјећа се да је 17. августа пуковник Милан Челекетић отишао преко Великог Грђевца и Дарувара на линију раздвајања у Окучанима између српског и хрватског живља.

– Тада су нас у Грђевцу сачекали са ракетним бацачем, напријед је ишао тенк, носач моста. Због преговора Хрвати су имали наређење од Туђмана да не нападају. Међутим, догодио се инцидент. У селу Косовац су поставили противтенковску мину, заобишли смо је, у једном тренутку сам држао на нишану хрватске војнике, али ипак нисам пуцао из тенка.

Томић је у Окучанима био 10 дана, па су га вратили у Бјеловар. Пуковник Милан Челекетић је са војском остао у Окучанима до 1993. године када одлази у Бањалуку и постаје начелник штаба Српске војске Крајине.

Прва граната пада у 7.20

Прва граната је у 7.20 ујутро 29. 9. 1991. погодила команду. Војници који су до јуче били са њима у касарни, дезертирали су, придружили се „Зенгама” и сада су их нападали.

Томић се осврнуо на погибију хероја Стојадина Мирковића и Милана Тепића у селу Беденик.

– Мирковић није хтио да остави мајора, био је возач БВ, али и нишанџија. Погодио је бившег војника ЈНА који је прешао на хрватску страну, старијег водника Синишу Пауновића. И онда су Хрвати узвратили зољом на Мирковића. Када се чула та детониција Тепић је активирао експлозив и жртвовао свој живот да не би усташама пало у руке складиште са великом количином муниције и минско-експлозивним средствима, ради се о 175 тона ТНТ – присјећа се Томић и додаје да је неколико дана прије напада било примјетно да се врше припреме.

– Куће око касарне су исељене, копали су се ровови… Тог дана је пало преко 3.000 пројектила на касарну, од најмањег калибра до 120 мм. У нападу је учествовало 5.000 наоружаних Хрвата и њихових плаћеника. Пружили смо жесток отпор. Њима је око 14 часова стигла помоћ из Копривнице, Загреба и Осијека… Негдје око 1.000 људи, и тек су нас тада савладали. Добили смо наређење у 18 часова да предамо касарну. Мене су заробили у сумрак. Ишао сам до свог тенка, који су погодили и том приликом је лакше рањен нишанџија Николић – прича Томић који се сјећа да га је војник у маскирној униформи зауставио, а потом су сви заробљеници морали да се скину.

– Одвели су ме у собу гдје је било још заробљених. Нашли су ми пиштољ и хтјели да ме убију да један од Хрвата није рекао: „Немојте да га убијете, то је мој командир чете, добар човјек.” Вјероватно је био један од резервиста, нисам га препознао.

Пљували су, уринирали и шутирали убијене

Тада су три команданта стријељали, пуковника Рајка Ковачевића, капетана прве класе Драгишу Јовановића и потпуковника Миљка Васића.

– Рекли су им да изађу напоље и након тога су се чули рафали. Лично нисам видио сам чин стријељања, али су ми о томе причали људи који су то видјели – каже Томић.
Сљедећег дана су се Бјеловарци окупљали у касарни да виде како је прошла ЈНА, шутирали су преминуле пљували и уринирали на њих.

– Послије три дана заробљеништва су одвели шест људи. На фарми су их побили, преживио је само Саво Ковач. Прво вече смо преспавали у касарни. Сљедећи дан су нас водили у зграду МУП-а, нас око 50 старјешина. Војници су такође спавали прво вече у касарни, а послије су их одвели у дворану Основне школе Маршал Тито. Након неколико дана су војници враћени у касарну.

Томић наводи како су их једно вече постројили и рекли да је договорено са генералом Андријом Рашетом да се сви врате у касарну и добију лично наоружање. Они су такву понуду одбили претпостављајући да би их све побили.

– У заробљеништву смо провели 43 дана, 14 дана у ћелији од четири квадрата било је нас 14, послије су нас премјестили у салу полицијске станице гдје је било боље. Воду смо пили из чучавца, у љетној одјећи смо проводили дане на бетону. Тукли су нас, хрватски генерал Јосип Штимац нас је малтеритирао. Осамдесетих година је имао саобраћајни удес и давали смо крв за њега. Код свог пријатеља Србина је попио хектолитре вина, да би му послије минирао викендицу – рекао је Томић.

Размијењени су у Босанском Шамцу, када је Главаш дочекао 350 Хрвата заробљених на Мањачи и говорио: „Ви сте усташе немојте се тога стидити.”

Томићевој ташти су срушили кућу у Бјеловару, на Сретење 1992. године. У тенку му је остала торбица са Американ картицом, да би је неко од хрватских војника украо и у Загребу куповао гардеробу. Долазили су у стан код Томићеве жене са ножем у рукама.

– Дошао један дан, док сам био заробљен неки Хрват у мој стан, тамо су биле моја супруга и ташта и каже: „Дошао сам да вам кажем да сам био добар са вашим мужем, али ћу га ипак убити.” Ташти су убили оца и брата 1941. године када је око 180 Срба стријељано у селу Гудовац код Бјеловара.

Шпиро Матијевић: Сви су нас оставили на цједилу

Далматинац Шпиро Матијевић рођен је у селу Драгишићи општина Шибеник. Средњу војну школу је завршио у Бањалуци. У Бјеловар долази септембра 1969, и тамо је до пада касарне 1991.

– Бјеловар носим у лијепим успоменама, ако изузмемо ту 1991. годину. Био сам дугогодишњи спортиста, 22 године сам активно куглао у Бјеловару који ми је послије родног мјеста био један од најдражих боравишта. Нисам могао, па ни дан данас да замислим да људи са којима сам проводио сате и сате на тренинзима, утакмицама, у кафани преко ноћи постану непријатељи. Био сам у заробљеништву мјесец дана, а предсједништво Спортског куглашког савеза Бјеловар предлаже ме за спортисту 1991. године – присјећа се Матијевић.

Оно што га највише боли је чињеница да су их оставили на цједилу. Сматра да су војници жртвовани од стране политичког и војног врха, а њихови животи били представљени као најобичније цифре у закулисним надгорњавањима.

– Могли су да направе такву акцију и измјесте ту јединицу која је остала у гету, па не би били убијени ни командант, ни безбједњак, војници који су дошли из разних крајева и тог дана положили живот за ништа. Ако је могла Прва армија да иде на деблокаду касарне у Вуковару у којој је било мање људи и војника, тако се могло и код нас. На примјер ваздушни десант, спусти 15-20 хеликоптера покупи људе и сваког кући одвезе, онај ко хоће да остане у Хрватској, нека остане. Људски живот једног младог човјека је непроцјењив. Сви смо тада били млади, почевши од голобрадог војника од 19 година, до нас који смо имали око 40.

За чије идеале су жртвовани толики животи?

Када су дошли у Србију говорили су им да су хероји.

– Какви смо ми хероји, када смо за 12 сати остали без својих другова. За чије идеале су они погинули? Тепић је дао свој живот, а ко је послије мислио на његову породицу? Највише ме боли да послије свих тих тортура, заробљеништва дођеш тамо гдје мислиш да припадаш не постајеш више живо биће него предмет. Понижени смо по свим сферама – огорчено прича Матијевић.

Сјећа се да је дан уочи напада на касарну одржан састанак на коме је командант покојни Рајко Ковачевић тражио да се уговори састанак са политичким руководством и градским кризним штабом.

– Ја сам се јавио. Био сам увјерен да знам сигурно половину људи које ћу срести на првој хрватској барикади која је 300 метара од касарне. Тако је и било. Пустили су ме, отишао сам у град у Скупштину општине и уручио сам коверту за Стјепана Будинског који је тада био градоначелник. Он ме је пристојно примио, понудио пиће и наједном је ушао пуковник ЗНГ Мирослав Језерчић у ЈНА био начелник у 5. Армији обавјештајног сектора, који ме познаје и каже Будинском: „Шта ће ово ђубре ту? ” Када смо се враћали у касарну један човјек ми каже: Шпиро сутра ће бити напад. Ја дођем код Рајка Ковачевића и кажем шта сам сазнао.

Знајући да ће бити напад Матијевић је замолио возача да сврати до прве радње у којој је купио неколико векни хлеба и литара коњака. Након саопштења надређенима да ће бити напад, позвао је своју екипу да попију тај коњак, и ујутро у 7.20 пада прва граната у команду.

– Из зграде команде сам изишао негдје око 11.00, а нешто послије 10 сати је Тепић дигао барутану која је ваздушном линијом удаљена око 3–4 километра. Гранате падају на све стране, гори техничка радиона… Када смо изашли, сједимо у паркићу, а око нас гранате, како падне која, бориће избаце са коријеном. Након тога сам отишао у амбуланту. У тренутку предаје тамо сам се затекао. Пролазили су многи тада који су са мном куглали, и у пролазу пљуну у мом правцу – прича Матијевић. Он се добровољно јавио да вози рањенике у цивилну амбуланту.

Нисам прошао ни сто метара, заустави ме резервиста који је у међувремену прешао на страну Зенги. Истјерао ме из аута и одвео у стару команду. Тамо наилазимо на полицајца Стеву Крњака, који им је рекао да ме пусте да идем кући, али нису хтјели ни да чују за то. Одвели су меу стару зграду преко пута Старе команде ЈНА. Зграда је из дома Марије Терезије и тамо су ме одвели у неку подрумску просторију коју су називали рупа. Тамо је било око 50 Зенги. Ударили су ме кундаком у леђа и слетио сам низ степенице – прича Матијевић. Сјећа се да тог дана није ни јео ни пио и да је фиксирано посматрао једну тачку.

Присјећа се како је резервиста који га је заробио узео нож са пријетњом да ће му обријати табане да „хрватску земљу не носим у Србију“. Затим је хтио да му одсјече уво.

Тортуру је наставио тако што је извадио бомбу коју му је ставио у уста, репетирао пушку…

– Одједном се зачуло „Ко овога човјека такне имаће посла са мном“. Погледао сам у том правцу и видио човјека кога сам знао из виђења из градских кафића. Било како било, послије тога ми више нису прилазили. Увече је дошао потпуковник Јосип Томшић који је у међувремену постао командант одбране Бјеловара и одвео ме у ћелију у којој су била још четворица заробљеника. Јосипа Томшића сам добро познавао, спавали смо кревет до кревета он комадант, ја референт у батаљону. И за врага покојни Рајко Ковачевић ми 15. септембра 1991. наредио када су се Хрвати скидали и напуштали ЈНА, да га раздужим, разоружам, загrлили смо се плакао је… Тако смо се растали.

Матијевић каже да се трудио да унесе позитивну енергију у скученом простору у коме су сви подлегли депресији и истиче да му није жао ни изгубљеног стана ни аута, колико дијела живота који је ненадокнадив.

Матијевић и Томић каже да су првих дана поједине старјешине тукли и да  можда не би ни преживјели да их није било у евиденцији Међународног Црвеног крста.

Страдали у Бјеловару

Издвојени објекат Беденик
1. Погинуо војник Стојадин Мирковић
2. Погинуо мајор Милан Тепић
3. стријељан водник Ранко Стевановић

265. моторизована бригада (касарна на Војновићу)

1. стијељан пуковник Рајко Ковачевић
2. стријељан потпуковник Миљко Васић
3. стријељан Драгиша Јовановић
4. погинуо водник Љубиша Лазић
5. пграђанско лице у ЈНА Недељко Јоветић
6. погинуо војник Горан Радованвић
7. погинуо војник Шукри Кељани
8. погинуо војник Ејупи Бертоли
9. погинуо десетар Зоран Крстић
10. стрељан војни обвезник Радован Гредељевић
11. стријељан војни обвезник Иван Хосјак
12. стријељан војни обвезник Милорад Ђорђевић
13. стријељан војни обвезник Здравко Докман
14. тријељан војни обвезник Бошко Радоњић
15. Тријељан војни обвезник Радован Барберић

Истрага против Шимића покренута је тек 2010. године. Због оптужбе за ратни злочин против ратних заробљеника, Шимић је провео у притвору 11 дана, а затим је пуштен да се брани са слободе. Цио случај пребачен је у Жупанијски суд у Ријеци, гдје је посљедњи пут рочиште одржано у марту 2020. године.

Новинар Српског кола

Драгана Бокун