Иванишевић: Сребреница – српско стратиште
Сребреница је једно од значајних српских стратишта у 20. вијеку – у њој је усташке покоље преживјело десеторо Срба, а муслиманске деведесетих година ниједан, истакао је данас директор београдског Института за истраживање страдања српског народа у 20. вијеку Миливоје Иванишевић.
Он је указао да ту сурову, чињеничну истину, занемарују готово сви који се упуштају у тумачење случаја Сребренице, поготово од када су се Срби вратили у свој град „оружјем, као што су и истјерани“.
„Није ми познато да ли је тај стравичан злочин поменут у извештају међународне комисије о `геноциду` у Сребреници. Својим прећуткивањем да су у Сребреници поубијани сви Срби, ми смо продужили живот кругу лажи“, навео је Иванишевић у ауторском тексту за београдске „Вечерње новости“.
Иванишевић је рекао да је у Сребреницу ушао у зору на Петровдан /12. јула/ 1995. године са својим сином као гост бораца Братуначке бригаде и да су се убрзо по доласку увјерили да у граду нема живих Срба.
„Све мештане, претежно непокретне, старе и болесне особе и њихове рођаке или пријатеље који су били са њима да их негују, муслимани су поубијали“, подсјетио је Иванишевић.
Он је напоменуо да су поубијани и сви српски ратни заробљеници, као и сви затвореници похватани при освајању околних српских села, а иста судбина задесила је и српске затворенике спроведене у Сребреницу, 28. јануара са подручја Церске.
„Старицу Иву Мирковић, жену од око 90 година, нашао сам заклану и фотографисао у ходнику на улазу у неку стамбену зграду близу полицијске станице. Православна црква је разваљених врата и без крова“, навео Иванишевић.
Иванишевић је указао да се поставља питање – да ли заиста постоји човјек који може претпоставити да животи муслиманских ратних заробљеника вриједе више од живота српских ратних заробљеника?
„За многе наше ратне заробљенике не знају се ни гробови ни време страдања. Њихови имају неприродно здање у Републици Српској `Меморијални центар Сребреница – Поточари` подигнут на силу и српским парама, захваљујући њиховим НАTО покровитељима, високим представницима такозване међународне заједнице Волфгангу Петричу и Педију Ешдауну, претходницима Валентина Инцка или Кристијана Шмита“, констатовао је Иванишевић.
Он је напоменуо да се, послије свега што се догодило током посљедњег ратног раздобља од 1992. до 1995. године, Сребреница сврстала у ред познатих и значајних српских стратишта насталих у 20. вијеку.
„Попут Пребиловаца у Другом светском рату“, истакао је Иванишевић.
Преузето са: СРНА
Jovan+Grkinić
/
На велики хришћански празник Божић 7. јануара 1993. године муслиманске јединице из Сребренице започеле су опсежан напад на српска села у општини Братунац, посебно циљајући село Кравицу, и села која гравитирају мјесној заједници Кравица (Јежестица, Кајић, Шиљковић, Оправдићи, Поповићи, Мандићи, Бањевићи, Оћеновићи, Русићи, Долови и Јасиковача). Према процјенама напад је изводило између три и четири хиљаде муслиманских војника, док је у одбрани било свега неколико стотина мјештана Кравице и сусједних села. Том приликом прогнан је сав српски живаљ, док су села била разрушена, попаљена и опљачкана. У нападу је убијен 51 цивил и припадник сеоских стража. Један дио Срба је заробљен и одведен у Сребреницу. У истом налету и у склопу велике офанзиве која се изводила према општини Братунац, муслиманске снаге су 16. јануара 1993. године извршиле напад на Скелане. Српско цивилно становништво на овом подручју било је у окружењу са три стране, те је под притиском протјерано у Србију, прецизније у правцу Бајине Баште, јединим путем, преко моста на ријеци Дрини, који се налазио под константном снајперском ватром муслиманских снага. Они који нису могли да пређу мосту, покушали су да препливају ријеку. У нападу је убијено 57 цивила и припадника сеоских стража, док су најмлађе жртве били петогодишњи Александар Димитријевић и његов дванаестогодишњи брат Радисав Димитријевић, који су страдали од снајперске ватре. Нападом на Скелане од стране муслиманских снага са сједиштем у Сребреници чије су акције биле координисане од стране војног и политичког врха из Сарајева, заокружена је територија муслиманске енклаве Сребреница, етнички најчистијег подручја у ратној Босни и Херцеговини. У овом периоду енклава је доживјела и свој највећи обим од око 900 км2 , те је обухватала дијелове пет општина (Сребреница, Братунац, Власеница, Зворник, Милићи). До овог периода муслиманске јединице су на читавом простору средњег Подриња и сребреничке регије извршиле комплетно етничко чишћење у којем је убијено нешто мање од 2.000 цивила, војника и припадника сеоских стража српске националности, а више од 150 различитих насеља је уништено. Муслиманске оружане снаге (АРБиХ) су на овом подручју очигледно починиле бруталне и систематске злочине за које је њихова Врховна команда у Сарајеву знала. Након напада на Кравицу, а посебно на Скелане, и ситематског масакра и уништења српског цивилног становништва у средњем Подрињу, Војска Републике Српске покренула је велику контраофанзиву према муслиманским јединицама са сједиштем у Сребреници.
понедељак, 09. август 2021.