Једино се још рода враћа у Гређане

Некада прелијепо село између Старе Градишке и Окучана данас полако одумире. Од школе препуне ђака, данас је у цијелом селу само једно дијете. Омладина је отишла, остали су само стари

Живот у Гређанима, некада прелијепом селу између Старе Градишке и Окучана, као да је стао. Никога на цести која раздваја 230 кућа на лијеву и десну страну, само се пас гаров излежава на асфалту користећи пријатно децембарско сунце.

На средини села православна црква без крста, основна школа без стропа и крова, куће на осами. Као да тугују.

Гређани су прије рата имали око хиљаду становника, живјело се од изузетно плодне земље, многи су радили у Окучанима и три Градишке – Новој, Старој и Босанској. Осмогодишња школа је била препуна ђака, а данас је у цијелим Гређанима само једно дијете школског узраста.

Након кратког задржавања у центру села код цркве, упутили смо се неколико стотина метара на сјевер, до куће број 170. Крепка старица Софија Босанац и не знавши ко је пред капијом позва у кућу на кафу и ракију.

Колиње је, или свињокољ. Некада је овај догађај био празник у Славонији. Данас је све другачије. Поздрависмо се с баком Софијом и комшијама Чедомиром и Танасијем. Све троје су у поодмаклој животној доби. На столу кафа и ракија. Чека се унук Стево да дође из Градишке. Он је насљедник овога имања.

Самоћа је највећи непријатељ

Деведестогодишња бака Софија каже да не осјећа бреме година на плећима. Самоћа јој је најтежа. Домаћинство у коме живи сама је беспријекорно, све је на свом мјесту, вапи за дјечијом грајом и укућанима.

„Да ми није мојих сусједа Владимира, Танасија и Чедомира, не знам шта бих. Женскога друштва нема, немам се коме ни изјадати ни повјерити. Некада смо били велико село, пуно народа, пуно марве, било се богато. Данас нема ништа, све је пропало. Каква је некада радост била за колиње, данас се ради, ћути и уздише за животом“, прича Софија, Гређанка која је већ закорачила у десету деценију живота.

Чедомир Зјалић преузео је својеврсну улогу водича кроз село. У намјери да јавности покаже сав јад и чемер некада богатог села, везао је реченице једну за другом. А онда се упутисмо на сами крај села. До посљедње куће.

Уз пут прича да је мировину зарадио у новоградишком пољопривредном комбинату. Радио је у набавци, сачувао леђа, па је данас упркос годинама готово најокретнији у селу. Прича да је јуче у Нову Градишку офталмологу возио деведесетчетворогодишњу комшиницу Милку Раказ. Милка нас је примила са осмијехом.

„Тешко се живи. Немам ни повишеног тлака, ни шећера, али кољена ме боле. Комшија ме јуче возио доктору. Сама сам, дјеце имам свуда – од Њемачке до Аустралије. У Гређанима сам од 1947. године, родом сам из оближњих Доњих Рајића. Да сам расла у меду и шећеру досадило би, ево газим 94. годину, јуче ми медицинска сестра каже – бако, издржи до стоте. Уби ме једино самоћа, пензијицу разгодим, имам свега“, као да оправдава своју муку бака Милка, надајући се, како рече, да ће и ове године Бадњак проћи кроз Гређане.

Од школе пуне ђака до једног ученика у цијелом селу

Чедомир у пратњи Вукашина, Софијиног праунука, који је за колиње дошао из Градишке у Републици Српској, опет наставља своју причу.

Казује да је основна школа у Гређанима некада била пуна ђака, а данас је у цијелом селу само једно дијете. Ту је, према његовим ријечима, око 75 мјештана, сви су у поодмаклој животној доби.

„Споменик жртвама Другог свјетског рата и усташког терора је обновљен. Доста људи из села је страдало у ономе рату, у минулом рату двадесетак. Ево 26 година након рата овдје нема живота. И ово обновљених кућа је закључано. Гређанчани су се раселили, једни су у Босни у Градишци, или у Бања Луци, доста их је у Београду и Новом Саду, али има их доста и у Америци и Аустралији или Канади. Људи продају земљу, долазе газде из унутрашњости Хрватске и извана. И цркву да нам обнове, не вриједи, нема парохијана“, свјестан је Чедомир Зјалић.

Комплетно имање од осам јутара земљишта са кућом, штагљом и пратећим објектима води се на Софијиног унука Стеву Босанца. Стево је млад човјек, ветеринарске струке, свакодневно пређе на стотине километара лијечећи стоку по селима на десној обали Саве. Имање у Гређанима је беспријекорно, ту је и трактор са механизацијом. Али „мрка капа“ , како каже.

Села су остала без младих људи

Незадовољан је јер мора имати „ваљан разлог“ да посјети десетак километара удаљено имање. Жао му је што не може доћи и мајка Радмила да обиђе свекрву. Мјере због пандемије короне нису идентичне са обје стране границе. Хрвати у Градишку долазе са потврдом да су вакцинисани или са тестом, из Босне се у Хрватску поред тога мора имати и потврда о ваљаном разлогу.

„Нема овдје перспективе. И не само у Гређанима, него и у селима гдје није било рата. Млади немају гдје радити, а с хрватским личним документима без проблема одлазе у западноевропске уређене земље. Неважно је да ли је село било захваћено ратом или није, или да ли је српско, хрватско или мијешано. Једноставно, омладина је отишла, остали су само стари људи. Иста ствар се догађа и пријеко у Босни“, говори Стево Босанац, млад човјек, власник имања у Гређанима.

Колиње у дворишту Баке Софије никад тише. Праве се кобасице, одваја сланина за сушење, лијепо вријеме ће се искориститии за топљење масти. О пјесми која се некад орила Славонијом у дане колиња нема ни ријечи, нема ни смијеха ни шале.

Свако се позабавио собом, својим проблемом. Кажу да није рода случајно свила гнијездо на црквеном торњу, на мјесту гдје би требао стајати крст. Вјерују да ће се роде вратити на прољеће и најавити још једну тешку годину у Гређанима, прелијепом славонском селу које је сваким даном све празније.

И на крају док смо се поздрављали, бака Милка Раказ нас позва да их обиђемо поново.

„Немојте нас обилазити, сви нас иначе заобилазе, посјетите нас што чешће“, поручује нам старина Танасије Стојачковић.

Гређани су вјероватно добили име јер се налазе на благом узвишењу или греди. Земља је овдје, како кажу Славонци, јака и дубока и никад не изда људе. Али људи су издали Гређане.

Куће су све више зарасле у бршљан и коров, воћке обољеле, не чује се ни црквено звоно. А путеви из Гређана воде на све стране. Довољно је само неколико минута вожње до Окучана, или једне од три Градишке, Нове, Старе или Босанске. А до Загреба или Бања Луке само сат времена. Упркос близини, Гређани као да су све даљи од људи и живота.

Бошко Гргић; П-портал.нет

Преузето са: Банија онлајн

*Овај текст је настао у склопу пројекта „Живјети једни с другима, а не једни поред других“ који је подржао Фонд за потицање плурализма и разноврсности електроничких медија Агенције за електроничке медије.