Јован Мирић: Без коментара (четири слике из НДХ)

Не знају куд ће и шта ће са собом, без икога и без ичега, па моле Италијане да их приме: у ропство, или да их стрељају. Једно од то двоје биће за њих решење

Јасеновац, логор III – Циглана. Крај новембра или почетак децембра 1941. године. Унутар жице логораши, одрпани, мршави, гладни, болесни, вашљиви, са непрестаном дизентеријом, једва се вуку по земљи. Неки носе и ланце на ногама. Већ их је много помрло и побијено.

Погледују ка северу, где на неколико стотина метара пролази пруга Новска-Окучани. Наилази воз, у који упиру погледе чежње.

А на прозору једног купеа стоји нека особа и маше им руком.

2.

Смиља Тишма доспела је у логор у Сиску негде крајем лета 1942. године, заједно са мајком, двема сестрама и братом. Имала је седам година. Мајку су усташе одвојиле од деце једном жицом, али су сви, и мајке и деца, били су другој жици. Ево како о томе прича Смиља:

„Мајка је остала иза жице на једној страни, а ми смо деца били на другој страни и на неки начин смо били слободни јер се сећам да смо сестра и ја знале да се провучемо кроз жицу. Ту је недалеко била Купа. Била је већ јесен и ми уберемо необрану паприку и понеки црвени парадајз и носимо то у оним нашим хаљинама или шта смо већ имале на себи, не сећам се. Дођемо до те жице кроз коју смо се провукле, али са оне друге стране има пуно деце и она нам све отму, тако да ништа не стигне до брата и млађе сестре. Једног дана смо дошле чак до пијаце у Сиску. Али, пошто смо тако јадно изгледале, једна жена приђе и каже: ’Децо, јесте ли ви из логора?ʻ Ми кажемо да јесмо. ’Јој, децо, бежите, склањајте се да вас не убију или да вас поново не одведу.ʻ А ми изашле из логора.“

 

3.

Јаков Кабиљо се почетком августа месеца 1942. године налазио у логору Стара Градишка, када се прочуло да ће једна група логораша који немају занат бити одатле пребачена у логор III, у Јасеновац. Логораши су се одмах унервозили. Знали су шта је таква најава пуно пута значила за оне који ће бити одабрани: да ће негде успут сви бити побијени. Дешавало се то у протеклих скоро годину дана више пута, да неки буду одабрани (често старији и слабији) и одведени, на обећано боље место, а да се усташе врате сутрадан саме, крваве и пијане. Десиће се то више пута и касније. Али десило се, ето, да у Независној Држави Хрватској логор Јасеновац звучи као место наде и спаса.

Одабрана је група од 700 логораша. Неки усташки часник је пред полазак одржао говор и колона је поподне пешке кренула ка Окучанима. Напред је ишла десетина наоружаних спроводника, затим око 200 Јевреја, па нова десетина усташа, па око 500 Срба…

Неизвесност и зебња су се путем од неколико сати надметали са врелим августовским сунцем. Попустили су заједно так кад су, касно поподне, стигли на железничку станицу и укрцали се у вагоне: то је значило да ће стићи у јасеновачки логор, да неће негде успут бити побијени.

На станицу у Јасеновцу композиција је стигла око 8 сати ујутро следећег дана, али је на станици чекала још дуго, док поподне вагони са затвореницима нису довезени пругом до пред саму капију логора. Била је недеља, управника у логору није било. Дежурни официр се изненадио доласком групе из Старе Градишке, не само зато што није обавештен о доласку него и зато што, како је рекао, места није било. Ускоро је дошао и управник, такође изненађен. Ипак, убрзо су новопридошли логораши подељени на групе и распоређени по логору. И Јаков Кабиљо је нашао неко своје место.

Само једна група најстаријих и најслабијих није имала места. Ту групу, скоро половину новоприспелих, усташе су још исте ноћи одвели и побили.

4.

Кад је почео покољ српског народа у НДХ, многи су нашли спас код Италијана. Тако је било и у Косињу, у Лици, где је нарочито интензивно клање, убијање, бацање у јаме, спаљивање у кући… било почетком августа 1941. године. Они који су успели да побегну – из гомиле лешева, из колоне везаних, из запаљене куће – склањали су се у шуме и забачене пределе.

Једна група од пет жена и два мушкарца из Млакве, лутајући шумом, нашли су се пред питањем: куда и шта даље. Куће су им изгореле или опљачкане, без врата и прозора, без посуђа, стока разграбљена од комшија Хрвата, жито однето, кромпир још неизвађен из земље… Српска села празна, народ побијен, само се мање групице крију: овде мајка са четворо деце, тамо неколико комшија, онамо још неки људи, понегде само по једно, двоје… Кад случајно наиђу на друге избегле, удруже се, доспевши опет пред исто питање: куда и шта даље.

Седморо из Млакве реши се, најзад, да иде Италијанима у Перушић, где је од скоро постављена њихова команда. Италијанска војска је донела мере: забранила убијање Срба, натерала Хрвате чак и да врате отерану стоку преживелима.

Група долази у Перушић и стаје пред стражаром. Још не знају за мере које је обзнанила италијанска војска. Мане Грујичић обраћа се војнику у име групе, објашњава шта се десило и у какву су безизлазну ситуацију доспели. Не знају куд ће и шта ће са собом, без икога и без ичега, па Мане моли Италијане да их приме: у ропство, или да их стрељају.

Једно од то двоје биће за њих решење.

Извор: Стање ствари