ЈУБИЛЕЈ ДУБРОВАЧКИХ СРБА: 230 година од оснивања православне црквене општине

Српска православна општина у Дубровнику ове године слави два значајна јубилеја – 230 година од куповине имања са палатом од наследнице Саве Владиславића, на коме је подигнут храм и 220 година од освештања које је обавио мостарски митрополит Ананије.

У љубави према овом јединственом граду уграђени су безбројни напори толиких његових поклоника, који су припадали не малој поворци заљубљеника старог Дубровника.

Сваки од њих знао је готово све о знаменитостима Републике св. Влаха, мада су им интересовања била усредсређена на архитектуру, сликарство, књижевност, историју, храмове и самостане или стара дубровачка гробља. И поред многих хроника, студија, приручника који говоре о прошлости града-републике, остало је мало познато да се међу његовим знаменитим споменицима налазе и три православне цркве.

Иницијативе за подизање православних храмова на територији Републике потичу из средњовековних времена. Најранији подаци помињу 1434. годину, када је босанском војводи Сандаљу Хранићу обећана дозвола за градњу православне цркве и уточишта за немоћне унутар зидина града. По изненадној Сандаљевој смрти, његова удовица Јелена, ћерка кнеза Лазара, мислећи о својим последњим годинама намеравала је да у Дубровнику подигне малу цркву, у којој би била и сахрањена. Међутим, Дубровчани су и Сандаљеву удовицу одбили. Као разлог наведено је како је за овакве молбе потребно папино одобрење.

После великог земљотреса 1667. православни живаљ из градског залеђа (600 породица) понудио је 2.500 златника годишње да се населе на територији опустошене Републике. Уз понуду се помињу и посланице Стјепана Градића, библиотекара у Ватикану, које доказују да је Сенат водио договоре са херцеговачким Србима да населе Дубровник, а католички свештеник Брња Ђурђевић предлаже да се досељеницима дозволи и подизање православног храма. Сенат је одбио овај предлог бојећи се да католици “из удобности“, како о томе пише Коста Војновић, “не би одлазили у ту цркву, те на крају и коначно прешли у њу“.

Половином 18. века из Херцеговине се на територију Дубровачке републике доселила православна породица Владиславић, која је на Посату имала имање и кућу. Сава Владиславић, истакнути члан ове фамилије, дворски саветник руског цара Петра Великог, био је у прилици да Дубровчанима у Русији чини услуге. Владиславић је био дубровачки ђак, пријатељ многих угледних племића и сенатора, којем су се, по старом дубровачком обичају, и стиховима обраћали.

Као посланик руског цара, он је одлучио да затражи дозволу да на свом имању на Посату подигне гробницу и цркву, како би се у њој служило за мртве. При том, он је на адресу дубровачке владе донео личну цареву поруку у којој се захтева да се „свим његовим оправданим жељама и молбама учини задовољење„. Међутим, Сенат је и овог пута био одлучан да не дозволи подизање храмова друге вере сем католичке.

У току Руско-турског рата (1769-1775), Русија је Дубровачку републику прогласила непријатељем, а руски адмирал гроф Орлов почео је да заплењује дубровачке бродове а претио је и опсадом града. Став републичких власти се променио, па тутори српске православне општине 1790. купују имање са палатом од наследнице Саве Владиславића, на којем подижу храм посвећен великомученику Георгију. Црква је освештана 1800. од стране мостарског митрополита Ананија, а 1803. додат јој је и звоник. Она је постала први православни храм у Дубровнику.

У строгим правилима Дубровачке републике према припадницима других конфесија, крије се и специфичан изглед ове цркве. Као ни синагога која се налазила у самом средишту града, ни православна црква (као некатоличка богомоља) није смела имати препознатљива спољна обележја. Тако су у складу с тим изведене само основне преправке. Куповина куће Саве Владиславића и њено претварање у цркву, као резултат вишегодишњих настојања за слободом култа, била је толико важна да се од те године (1790) рачуна оснивање Српске православне црквене општине у Дубровнику.

Следећи период када се јављају иницијативе око подизања новог православног храма, одвија се током прве три деценије 19. века. По доласку Француза и паду Дубровачке републике (1808), укинуте су све феудалне привилегије и прокламована је грађанска равноправност и слобода вероисповести. Већ 1809. основана је самоуправна српска епархија у Далмацији, са седиштем у Шибенику, чиме је Наполеон одобрио захтеве црквено-народне скупштине. По пензионисању фанариота Венедикта Краљевића, за далматинског епископа је по Стратимировићевој наредби постављен Јосиф Рајачић.

Четврт века прошло је од подизања цркве на Посату, а црквено туторство је упутило молбу аустријским властима за подизање новог храма. У молби се истиче да је храм Св. Ђорђа постао мали за бројне вернике, као и да су парохијани спремни да поднесу читав терет изградње друге цркве. Туторство склапа уговор са контесом Јеленом Пуцић Соркочевић, за куповину врта опасаног зидом, куће и других здања који се налазе на Бонинову. На овом месту 1830. почињу радови на подизању цркве посвећене светом арханђелу Михаилу, која представља други православни храм у Дубровнику.

Најзначајнију улогу приликом подизања ове цркве, која је завршена 1837. године, имао је дубровачки парох Ђорђе Николајевић, рођен у сремском селу Јаску, у свештеничкој породици. По завршетку богословије у Сремским Карловцима, Николајевић је једно време учитељевао у Иригу, а онда је 1829. дошао у Дубровник. Био је члан Друштва српске словесности у Београду (данас САНУ) и почасни члан Матице српске у Новом Саду.

Занимљиво је да је при опремању цркве Св. Михаила на Бонинову, Управи дубровачке општине саветом и набавком помогла Српска православна црквена општина у Трсту, одакле су набављена гвоздена врата, звоно, свећњаци. За иконостас овог храма, две престоне иконе које су биле поручене у Одеси од иконописца Андреја Жукова, још 1835. поклонио је црногорски владика и књижевник Петар II Петровић Његош.

Економски напредак Српске православне општине у Дубровнику временом је све очитији. Уз финансијску моћ подразумевала се и већа улога у друштвеном и политичком животу, тако да Дубровник последњих деценија 19. века постаје значајан културни и политички центар Срба на Приморју. После дозволе добијене од власти Срби су у граду могли да подигну и трећи храм, али се ништа по том питању није предузимало.

Са иницијативом трговца Божа Бошковића започиње велики и значајан посао око градње саборног православног храма у Дубровнику. Он је својом пословном умешношћу успео да од Владислава Гучетића купи зграду под именом „Стари театар„. Како је овај објекат био мањих димензија, одлучено је да се од барона Франа Гундулића купе три куће с вртом и на овом простору сагради црква. Темељи новог храма освештани су 21. маја 1871, а радови на саборној цркви окончани су 1877. године.

Одмах након освештавања камена темељца договорено је да се за наставак градње узме зајам код српских трговаца у Трсту, који су имали родбинске везе с Дубровником, на шта су се Александар Опуић, Јово Шкуљевић и Александар Ковачевић одмах одазвали. Помоћ је добијена и од двора цара Фрање Јосифа, а затим и од далматинске владе. Многи су помагали заузимањем и утицајем, као новоименовани бококоторско-дубровачки епископ Герасим Петрановић, књижевник Стефан Митров Љубиша, архимандрит Нићифор Дучић из Београда и бројни други.

Иако је црква била у потпуности завршена 1877, верници и управа парохије стално су бринули о њеном одржавању и украшавању. Године 1906. обављене су поправке дотрајалих дрвених клупа и намештаја, а 1907. набављено је неколико нових одежди од реномиране специјализоване радионице Николе Ивковића из Новог Сада. У оквиру планова о даљем уређењу ентеријера, 1908. вођени су преговори са Влахом Буковцем око израде сликарских декорација цркве, али је велики мајстор због обавеза на Академији у Прагу одустао од радова.

Синиша Ковачевић
Извор: Dnevnik.rs