Како доказати рањавање у Крајини?
Немогуће је прибавити медицинску документацију која је издана на подручју РС Крајине јер је већина уништена у „Олуји“
Двоје малољетне дјеце у доби од 17 и 5 година (имена позната редакцији) рањено је у зиму 1993. на ширем подручју Бенковца од гранате испаљене с положаја Хрватске војске у селу Врана. Ови данас одрасли људи међу бројним су цивилним жртвама рата од 1991. до 1995. Они су заједно с још 55 особа преко Правног одјела Српског народног вијећа предали захтјев за одштету по новом Закону о цивилним страдалницима из Домовинског рата.
Према Правилнику о начину остваривања статуса и права цивилних страдалника из Домовинског рата, цивилне жртве с почетка текста морају испунити низ предувјета како би оствариле одштету за рањавање. Потребна им је, између осталог, ратна медицинска документација о лијечењу која потјече из раздобља непосредно након рањавања, а најкасније до 30. септембра 1996.
Двоје страдалника рат је провело на територији тадашње РС Крајине и избјегли су у Србију у аугусту 1995. Медицинска документација којом располажу 29 година након трагедије врло је оскудна. Једна особа има извјештај доктора специјалиста који га је оперирао, издат тек 1998. године у Београду. Друга особа посједује само један оригинални папир на којем је дијагноза исписана руком.
Правилник у том случају предвиђа још једну могућност, а то је да се могу уважити накнадна сазнања о околностима страдавања од надлежне полицијске управе, сазнања Државног одвјетништва Републике Хрватске и други докази од надлежних тијела РХ. Међутим, правници из СНВ-а су у процесу прикупљања доказа за странке увидјели да је немогуће прибавити медицинску документацију која је издана на подручју РС Крајине јер је већина затечене документације уништена за вријеме и након „Олује“. Конкретно, податке о рањавању двоје дјеце с подручја Бенковца данас не посједују Дом здравља у Бенковцу, болница у Книну ни Државни архив у Задру. Тим поводом смо се обратили Министарству здравства. Тражили смо од њих информацију гдје се налази ратна медицинска документација с наведеног подручја.
У допису који потписује министар Вили Берош наводи се да је то тијело јавне власти утврдило да „нема сазнања гдје се тражена информација налази“. Објашњено је да „Кризни стожер Министарства здравства, као правни сљедник Главног санитетског стожера Републике Хрватске – заповједне структуре Интегрираног ратног здравственог сустава у периоду 1991. до 1995., није у посједу ратне медицинске документације с подручја Града Бенковца“.
Милена Чалић Јелић из Правног одјела СНВ-а се нада да новим законом и подзаконским прописима неће бити онемогућено остваривање права цивилним жртвама рата путем крутог тумачења законских норми, поготово када је ријеч о медицинској документацији којом подноситељи захтјева требају доказати да су у рату задобили минималних 20 посто инвалидитета. Појашњава да за инвалидитет или болест насталу као посљедицу заточеништва медицинска документација треба датирати 30 дана након пуштања или бијега из заточеништва. Болести психе доказују се на основу прве медицинске документације двије године након заточеништва.
Двије цивилне жртве предале су захтјеве с документацијом коју посједују. Имају овјерене изјаве свједока свог рањавања, као и накнадне изјаве доктора који их је лијечио у Бенковцу 1993. Чалић Јелић све то сматра достатним доказима. Наводи да СНВ још увијек нема нити једно издано рјешење, али да прати имплементацију новог Закона о цивилним страдалницима из Домовинског рата.
– Надамо се да ће се циљ постићи и да ће статус цивилних жртава рата бити признат након предугог периода игнорирања њихове животне ситуације и посљедица проживљеног – поручује Милена Чалић Јелић.
Извор: Портал Новости
