Како смо вољели отаџбину Србију

Након завршетка Великог рата свијет се опорављао тежећи напретку у свим порама друштва. У кратком историјском времену поражене снаге, не мирећи се са поразом, у својим друштвима изродиле су монструозну идеју фашизма.
Убрзо ојачани фашистичком идеологијом траже савезнике широм свијета, почињу Други свјетски рат који ће читаве народе гурнути у суноврат ратног пакла и смрти.
Утопијска творевина Краљевинa Југославијa срушила се као кула од пијеска. Ојађени народи у њој у својим торовима приклањали су се, вољно и невољно, већинским идејама у тражењу рјешења за стварање својих националних држава. У вртлогу превирања прекодрински Срби нашли су се у великој опасности изложени масовним немилосрдним ликвидацијама од стране усташа. У том крвавом наступу оживи поново јуначка тромеђа. Скупља се оружје и читав простор диже се у свенародни устанак 27. јула 1941. године. У непрекидном нарастању стварају се борбене јединице устаника.
У кратком времену устанка, нажалост, долази до подвојености. Једни остају вјерни пропалој Краљевини дјелујући као четници, а други у све већем броју приступају партизанском покрету под водством КП водећи класну и ослободилачку борбу. Тој идеји стидљиво приступају и други народи посебно Далматинци с мора и отока остављени од усташке НДХ на милост и немилост фашистичкој Италији.
Нарасли устанак изњедрио је стварање многих бригада слободе на широком простору гдје су као већински народ живјели Срби. Не умањујући вриједности било које јединице, ратни вихор у извршењу ратних задатака, посебно је прославио ударне бригаде, 6. личку, 2. далматинску, 5. крајишку и 7. банијску дивизију.
Шеста личка и Седма банијска у садејству у устанку основане су истог дана, 22. новембра 1942. године. Сачињавала их је углавном српска сељачка омладина просјечне старости око 20 година. У каснијем току рата, ратни путеви у извршењу задатака су их раздвојили.
Ратна срећа тијесно је повезала 7. банијску дивизију са 2. далматинском, која је свој ратни пут започела након формирања 12. новембра 1942. године у подножју Динаре надомак Книна.
Ове двије јединице у крви су изнијеле битку на Неретви познату по имену „Вајс 1″ и „Вајс 2“.
У филму Неретва режисера Вељка Булајића, народни херој Стеван Опачић, далматински Србин из Ервеника, десетар јединице зване „Десетина од грома“ неправедно је представљен као далматински Хрват Стипе. У тешким околностима Стеван се једини јавио да пређе Неретву, у чему је и успио. Његова десетина га је слиједила у извршењу готово немогућег задатка. Прешавши Неретву разбио је бомбама четнички бункер и успоставио мостобран за прелаз рањеника и свих јединица из непријатељског обруча. У тој 4. офанзиви 7. банијска дивизија водила је непрекидно битке од Баније и Кордуна штитећи народ у збјегу све до Неретве.
У сљедећој 5. офанзиви на Сутјесци, познатој по имену „Шварц“, највеће напоре истрпјела је 7. банијска у наступању преко Сутјеске и 2. далматинска у реону Горњих и Доњих Бара, којој се због великих губитака у току борбе придодао у састав „Крвави кнински одред“ расформиране 3. далматинске бригаде. Уз тешке борбе 2. далматинска је осигурала сигуран десант енглеске мисије. Пробојем на Сутјесци 7. банијска се вратила на своје просторе да води битке у завршним операцијама рата. Сличан пут је имала и 2. далматинска.
Пут 5. крајишке козарачке бригаде почео је крвавим биткама на Козари 1942. године, коју је непријатељ назвао операцијом „Ксевер“. Уз велике губитке преживјела је битку, и наставила ратне операције у средњој Босни. По наређењу ВШ јула 1944. године из средње Босне наступала је према Србији уз сталне борбе с непријатељем. Коначно, половином септембра, са Мачванским одредом, прелазећи Дрину улазе на тло Србије. С великим одушевљењем дочекани су од народа.
Ратни пут 6. личке дивизије је најдужи пут једне партизанске јединице. С тромеђе Лике, Босне и Далмације по наређењу врховног штаба кренула је на исток ка Србији као и 5. крајишка. Пут до Србије уз свакодневне борбе трајао је 45 дана, носећи са собом рањенике, опрему и нешто хране. У реону Фоче прешли су на сјевер Црне Горе у правцу Никшића и Дурмитора. Одатле са Санџачким одредом улазе у Србију крећући се у правцу Златибора гдје разбијају Бугаре, старе знанце из Великог рата, ослобађајући Палисад. С њом упоредо наступа и 1. пролетерска, по десном крилу. Послије окршаја око Пожеге и Ужица с четничким снагама успјешно ослобађају читав простор и уједно попуњавају своје редове бројним добровољцима.
У исто вријеме 5. крајишка ослобађа Крупањ, гдје је такође великодушно дочекана од народа и бораца који су носили своје ордење из Великог рата. И у њен састав улазе добровољно борци из тог краја.
Ослобођењем Ваљева 6. личка и 5. крајишка крећу се у правцу Београда с 1. пролетерском. Обе крајишке јединице спојиле су се у борби за Београд на Бановом брду, а 14. октобра спојиле су се с Црвеном армијом.
У операцијама ослобађања Београда 5. крајишка пребачена је у реон Авале гдје с Русима води одлучујућу битку против елитних њемачких јединица добро познатих, 1. брдска дивизија са Сутјеске и 117. дивизија, с којом се козарчани знају још из 1942. године, из битке на Козари. Тако је 5. крајишка са „црвеноармејцима“ вратила дуг Козаре, Стаљинграда и Сутјеске. У потпуности су уништили непријатеља, а за слободу Београда дало је животе 119 бораца, а 209 је рањено.
У славу побједе 5. крајишка попуњена борцима из Србије, у Гунцатима, заиграла је коло уз опште народно весеље. Важно је рећи да су борци 6. личке и 5. крајишке отворено рекли ријечи хвале како су први пут у рату спавали у топлим домовима с довољно хране и пића, чим су прешли на тло мајке Србије.
Њихов ратни пут наставио се ратним операцијама на Сремском фронту. Прешавши Сремски фронт 6. личка улази у Загреб, гдје је дочекана уз доста непријатности. У “чишћењу терена” од фашистичких елемената Титу се учинило да је претјерала у строгости па јој изриче казну да шест мјесеци сијече дрва у Делницама.
Завршетком рата оживљена је утопијска Југославија. У подјелама њене територије опет су највише добили они који то ничим нису заслужили, с обзиром на њихово учешће у рату.
Борци из Далмације тражили су оправдано своју издвојену територију равноправну с другима. Тежње су им ускраћене у подметању, гдје их проглашавају као „Војно поморску област“, што није имало никакву тежину.
Подржани Мошом Пијадом крајишки Срби тражили су статус седме републике, потирући границу на ријеци Уни. Њихова територија би по броју становника била већа од три новонаправљене југословенске републике и имала би на својој територији око 80 посто српског становништва. Лажно су добили конститутивност као Срби у Босни и Херцеговини и у Хрватској.
Нажалост, конститутивност је поништена једнострано у распаду друге Југославије гдје су крајишки Срби изгубили све сем успомена из дјетињства.
Да ли је то демократија, фашизам или нешто треће, показало је вријеме.

Слободан АМАНОВИЋ