Kиковић: Даспиће село код Берана је кроз вијекове увијек била “Српска Спарта”

Дана 23. јула 2020. године посјетили смо Мјесну заједницу Дапсиће, на позив професора, књижевника и пјесника Милана Манета Цимбаљевића.

О овом питомом и лијепом крајолику Беранске котлине писали су многи: Богдан Лалевић, Иван Протић, Милош Остојић, академици Миомир Дашић и Милисав Лутовац, Радомир П. Губеринић, Чедомир Лутовац, Милан Цимбаљевић…

Како нам рече Милан Мане Цимбаљевић, назив Дапсиће је изведен на основу топонима (даб – дуб) и имена Дабко – Дапко. Дабо се јавља у споменицима ХIV вијека – Дап (ц-тс) – Дапсиће.

Кључни топоним Дапсиће ономастички је објашњен. У Дапсићу, поред гробља, налази се топоним Подушје. Овдје се, у давнини, у доба националног Бога, обављала – ”жртва прецима”. Недалеко од поменутог мјеста је топоним Дабовача. (Напомена: у топониму Дабовача се налази инфикс-ов, који је егзистирао дух Дабога, када је Дајбог (Дабо = хипокористик) био српски национални бог, који је био на врху ”божанског Пантенона”.

Дабо, хипокористик од (Дабог) све до краја паганизма био је наш највећи бог (”summus deus”). Имао је облик вука: јављао се као ”хроми Даба”, као ”коњаник”, сличан световиду, као добродушни ”старац”. Занимљиве су Дајбогове Епиклезе, Епифаније, Хипостазе. Свети Сава је наследник Дабогов. Одређивао је чак и судбину.

Из пописа васојевићких домаћинстава из 1485. године у предјелу Лијеве Ријеке гдје је доминирала старосрпска ономастика јављају се словенска имена као: Дабо, Даба, Дабета. Дапсиће се први пут помиње записано у скадарском Дефтеру из турског пописа 1485. године као Дапсик или Дапсић. Дакле, Бог Дабо – даје име Дабовача и још даље – Дабчиче – Дапчиће – Дапсиће према претходном објашњењу изведених топонима.

Дапсиће, у Будимској жупи је насеље иза Градине (Будимски град: Градине од градити – ограда – плот). Насеље потиче из преднемањићког периода.

Данас је Градац узвишење на источној страни од Будимље, усамљено купасто брдо високо 842 м и изнад корита ријеке која протиче са западне стране и на врху Граца се појављује извор са јужне стране када наступе кишни дани. Источно од њега је у непосредној близини Заградско врело које је доста јако и улива се у Дапсићку ријеку. Од Граца – узводно Дапсићке ријеке се простире Дапсиће.

Дапсиће је удаљено од Берана 3 км, а простире се источно од села Петњика, југоисточно од Будимље и од њеног старог града – Градац. Захвата долину кроз коју протиче Дапсићка ријека.

Сада кроз Дапсиће пролази Јадранска магистрала од Берана и Будимље, а почиње од новог рудника угља ”Петњик” на брду Малевићâ и пролази кроз засеоке: Главе, Дапсићко брдо, Николин дô, поврх Гигаче, уз лијеву страну ријеке и на Лучици Бућковићâ прелази на десну страну и даље кроз тунеле уз Витину луку, према Локвама и још даље према Рожајама. Изграђена је 1970-их година. Дапсиће чини долина са обје стране ријеке и са више већих и мањих засеока: Главе, Сјениш дô, Николин дô, Брда, Талановине, Цијепци, Гигача, Рива, Површе, Подуше, Главица, Булићâ крш, Клисура, Неназин лаз, Раскрсница, Луке, Вукојевача и Бождарица” – истиче Мане.

Каже нам и да је ток Дапсићке ријеке дуг 15 км, а чине га два водотока: један истиче испод планине Бијељежи, а други испод Скривене. Када је водостај мањи – ријека понире и јавља се код Врањег крша испод Тмушића код тмушићких водјеница. Њу даље појачавају у доба високог водостаја притоке: Заводишки, Вукојевачки и Витлијешки поток. Значај ријеке је велики, јер су се некада сви дјелови села наводњавали са око 10 јазова (вâда). Наводњавање је значајно доприносило квалитетном узгоју свих врста житарица, поврћа и воћа. Највише се гајио кукуруз који је почео да се сије од 1830. године, а сјеме је донио неки Гагоња Бућковић из Пећи. Дапсиће је зрачило својом љепотом због зеленила сваког љета, чак и у периоду када је владала суша.

Зграда Основне школе у Дапсићу

Потврда да је Дапсиће изазовно у својој љепоти потврђује чињеница да људи, пролазећи магистралним путем поред њега, често застану и снимајући изговарају: ”Боже ове красоте, овако лијепог мјеста мало гдје има!” Његова панорама од прољећа до касне јесени, раскошна љепота, зеленило, цвијеће, воће, изгледају попут богатог воћњака који у прољеће нуди зеленило и цвијеће, љети мирис откоса и лелујање жита, док јесен све крунише богатством разноврсног воћа и поврћа. Дапсиће је једно од најљепших села беранског подручја.

Од воћа највећи значај имале су јабука и шљива ”пожегача”. Прва јабука крстовача названа ”дапсићанка” одржала се близу 200 година у засаду Бâца и Милије Ђурашковића и могла је да роди 10-15 товара плода. Касније су пристигле и друге сорте јабука.

Поред наводњавања ријека се користила и за покретање водјеница за мљевење жита. Њих је некада било 15, које сада не постоје, али је скоро направљена једна у засеоку Лŷке. Радиле су двије ваљанице за ваљање сукна и узине. Сада је ток ријеке измијењен, јер је изграђен водовод 1980-их година коју користе: Дапсиће, Петњик, Горњи дио Будимље, Рудник мрког угља, Полица са Војном фабриком, а њиме управља ЈП ”Водовод” из Берана. У Дапсићу је било око 20 бунара који се сада не користе.

Дапсиће има планину Цмиљевицу која је откупљена 1925. године од плавског Елмаз-бега Реџепагића и у њеном подножју на источној страни Мокри дô. Има и велики простор планинâ које академик Милисав Лутовац назива селине и то су: Раков дô, Витлијеш, Заводишта и средње високе планине: Молаши, Јабуке, Мечја раван, Борак, Бијељежи и др.

”Некада су сточарство, а потом земљорадња били главне гране занимања и извори прихода људима на селу када је бивало више од 50 катуњана у Мокром долу, 2003. године само 7, док их је данас (2020) још мање, али су Дапсићани изградили модерније станове (колибе) у које су увели и воду са Кероваче, а које служе излетницима. У поменутим планинама налазе се простране шуме које су последњих година доживјеле праву пустош. Напомињем да су сада услови далеко бољи него раније, јер су изграђени путеви до свих планина. До Мокрог дола се може стићи колима и трактором па се лакше транспортује потребна спрема приликом издизања. Сеоски путеви су насути, а од гробља до магистрале је 1985. године асфалтиран пут. Како је стоке све мање, све је више ливадâ у селу и планини које остају непокошене и зарастају у шуму” – закључује Цимбаљевић.

Према попису из 2003. године у Дапсићу има 200 кућа са 212 домаћинстава. Има четвороразредну основну школу, која је некада бројала више од 100 ђака, а сада је испод 20. Прије досељења садашњих братстава на овом простору живјели су Срби који су напустили ова мјеста са Арсенијем IV Јовановићем Шакабентом који се селио са Косова и Метохије овуда према Војводини и даље. У Дапсићу су се први доселили Бућковићи, Лутовци, Цимбаљевићи и други.

Сада у Дапсићу живе братства: Анђићи, Бућковићи, Булатовићи, Вујовићи, Вујошевићи, Драговићи, један Дошљак, Ђурашковићи, Лутовци, један Лончар, Мартиновићи, Петровићи, Ралевићи, Томовић, Ћорци, Цимбаљевићи, један Чубровић, Шуњевићи и Шошкићи, а Голубовићи, Дабетићи, Стефановићи и Јанковићи су се раселили.

 

КМЕТ ДУЖЕ НА ФУНКЦИЈИ ОД ПРЕДСЈЕДНИКА ЂУКАНОВИЋА


Миљан Анђић, предсједник Мјесне заједнице Дапсиће

Приликом посјете Дапсићу дочекао нас је домаћин, предсједник Мјесне заједнице Дапсиће Миљан Анђић, познатији као кмет.

”Више од тридесет година сам предсједник Мјесне заједнице Дапсиће и имам више година управљања овим мјестом кога зову ”Српска Спарта”, него актуелни предсједник Црне Горе Мило Ђукановић! Више трајем од њега али огромна је разлика између нас двојице, мене бирају грађани једногласно а он је увијек на ивици цензуса да формира власт. Ја не дајем новац да подмићујем бираче, не агитујем, а и одакле ми кад ми је пензија само 128 евра. Ми смо у Дапсићу у протекле три деценије својим радом и слогом која је у селу присутна побољшали живот грађана Дапсића”, рече нам честити Миљан.

 

ДОК ЈЕ ЦРНА ГОРА ПРОПАЛА ДАПСИЋЕ НАПРЕДОВАЛО


Капела и сеоски дом у Дапсићу

Предсједник Мјесне заједнице Дапсиће Миљан Анђић нас је информисао да Дапсиће данас има око 230 домаћинстава и око 750 бирача.

”Изградили смо цркву посвећену Светом Сави. Дом смо изградили, стадион у селу, асфалтирали већину путева, свака кућа има струју, телефонску мрежу има око 200 домова. Свака кућа има добро снадбијевање водом. Урадили смо уличну расвјету од магистралног пута Беране–Рожаје у дужини од 1600 метара.

Што значи да смо ми градили, радили, већином својим средствима. Помагала нам је општина, приватници и људи добре воље. Међутим од владе нисмо добијали подршку.

Дапсићани су остали да живе на вјековним огњиштима, јер је Дапсиће за разлику од Црне Горе доживјело свеукупни напредак. Сви видимо да је Црна Гора под режимом Мила Ђукановића за тридесет година уништена, фабрике затворене, већина села расељено и напуштено. Што значи да је велика разлика између мене и Мила!”

 

НАРЕДНИ ПЛАНОВИ У ФУНКЦИЈИ РАЗВОЈА ДАПСИЋА


Како нам је рекао сеоски кмет – некад кнез, данас предсједник Мјесне заједнице Дапсиће – Миљан Анђић, овог љета имају у плану да ураде асфалт у дужини око 1 км, уличну расвјету око 400 метара, замијене азбестне цијеви на водоводу који користи око 5000 људи тј. Дапсиће, Петњик, Будимља, Полица, као и рудник мрког угља и фабрика ”Полиекс”. Планирају насипање локалних путева у дужини око 5 км као и пут према планини Цмиљевици од Локава до Дапсићког катуна у дужини од 9 км, гдје има око 30 станова и викендица, до којих су сами довели пијаћу воду. Да подсјетимо, према закону овај пут би требало да насипају концесионари који експлотишу чамову грађу са простора Цмиљевице, али они не поштују прописе.

 

ДАПСИЋЕ ЈЕ ВЕЋИНСКИ СРПСКО СЕЛО


Новосаграђена црква посвећена Светом Сави

Дапсиће последњих година многи зову ”Српска Спарта”, јер се тако у вријеме Петровића и Црна Гора звала. И црква у Дапсићу је добила име по првом српском просветитељу Светом Сави.

”Ми се у Дапсићу нијесмо одрекли светосавља и православља. Наши симболи су тробојке, наш језик је српски, а наше писмо је ћирилица. Зато поручујемо узурпаторима Црне Горе – ”Не дамо светиње”! – закључује причу сеоски кмет Миљан.

 

РОДОЉУБ БУЋКОВИЋ: ”ПАРТИЈА ХТЈЕЛА ДА УРЕЂУЈЕ ЖИВОТ МОМ ОЦУ ДРАГИШИ БУЋКОВИЋУ”


Родољуб Бућковић

Када смо овог лијепог јулског дана 2020. године посјетили Дапсиће, прво смо посјетили кућу Бућковићâ. С радошћу, људски и пријатељаски дочекаше нас Родољуб, са својим сином Борисом и својом супругом Бранком .

Родољуб, чији је отац Драгиша био мајор ОЗНЕ, русофил, голооточки заточеник 3,5 године, носилац Партизанске споменице од 1941. године – првоборац. Свом сину Родољубу је дао име по руском (совјетском) предсједнику владе Маљенкову. Тако је Рољољуб седам мјесеци био Маљенков, међутим тада је засиједало уже општинско руководство и чланови комитета КПЈ у Беранама. Они су тражили од Драгише да свом сину промијени име, чему се он успротивио и због тога био седам мјесеци на робији послије доласка са Голог отока. Међутим његови пријатељи Вукота Кљајић и Гојко Пођанин дали су предлог да се зовем Родољуб, јер су били велики Драгишини пријатељи и сматрали су да се Драгиша неће љутит.Драгиша ни овај предлог није прихватио и рекао им користите га како хоћете,али ја га знам као Маљенкова,и наравно је одмах био ухапшен.

”Тако сам ја ни крив ни дужан постао Родољуб, иако то име мој отац никад није прихватио него је то партија наметнула. Родољуб је лијепо име, оно значи патриота, што сам ја оправдао и поносим се њиме! Ја сам један од бранилаца наше земље у Херцеговини, у борби против усташа. Као тадашњи директор ППЗД ”Младост” одазавао сам се позиву, иако су многи руководиоци тада налазили оправдања да не иду на ратиште. Јер на том позиву, који сам тада добио, писало је ”Отаџбина те зове”. А крв није вода, ја сам оправдао борбу мог оца Драгише да буде поносан на мене а и на моје име. Он је од ратних рâна и терора који је над њим вршен умро млад 1966. године”.

Како нам прича Родољуб, ”Драгиша је оженио Раду, дјевојачко Барјактаровић, из сусједног Петњика. Она је била из четничке куће а завољела је Драгишу. Партија му је такође бранила да се са њом ожени, међутим Драгиша је био слободоуман човјек и није хтио да спроводи директиве партије, па је и због тога страдао”.

Горан Киковић са Борисом Бућковићем, ватреним навијачем ”Црвене Звезде”

 

ДАПСИЋЕ ИМА ОКО ДВАДЕСЕТАК МАГИСТАРА И ДОКТОРА НАУКА


Мане нам је радо причао и о школовању генерацијâ ђакâ. Услови живота на селу и сиромаштво утицали су на младе да се опредјељују за школовање, па су неки то чинили и у вријеме када се тешко могло доћи до школе и када их није ни било на ближим просторима. Професор доктор Миомир Дашић у књизи ”Васојевићи од помена до 1860” (издата 1986. године), поред осталог, каже: ”Илија Јовановић (Лутовац) је био први младић из Горњег Полимља који је завршио Богословско-учитељску школу у Београду (диплома му је издата 8. јуна 1849)”.

Први доктор наука из Васојевића је био Дапсићанин Павле Чубровић. Познати је и академик Милисав Лутовац, са два доктората и други.

Од почетка насељавања до Другог свјетског рата завршили су високе и средње школе: Учитељску (11), Гимназију (6), Прâво (4), Војну академију (11), Жандармеријску школу у Билећи (5) и Финансијску школу (2).

Први учитељ Основне школе у Дапсићу био је Ђукан Лабудовић.

Послије Другог свјетског рата сва дјеца су настављала школовање, тако да је значајан број завршио високе школе свих струка и профила, а с поносом ваља истаћи да Дапсиће по броју просвјетарâ (учитељâ, наставникâ, професорâ и академикâ) предњачи у односу на сва друга мјеста која припадају Беранама. Поред поменуте струке, завидан је број активних и резервних официра, умјетникâ, посебно у књижевности и сликарству. Поред свега треба нагласити да је Дапсиће дало око двадесетак магистара и доктора наука, као и знатан број медицинских стручњака. Сви способни били су учесници ратова у свом времену и испољавали су велику храброст и патриотизам, добивши значајна и заслужена оновремена одликовања. Пуно њих је дало живот за своју отаџбину, њихова имена су уписана на споменику код Основне школе у Дапсићу, чиме се и потоње генерације одужују својим славним прецима.

Након разговора са Родољубом Бућковићем и Миљаном Анђићем, посјетили смо дом нашег домаћина Милана Мана Цимбаљевића.

Тог дана посјетили смо и Основну школу. Она је почела са радом 1928. године, а у њој је прва слова научио наш домаћин и пријатељ Мане. Мане је математичар по струци, а пише пјесме још од ђачких дана. Објавио је 9 књига: осам књига поезије и једну монографију о својој генерацији из чувене Беранске гимназије. Како књижевник добитник је многих признања, од којих су најважнија: награда Матице Српске – Друштво чланова у Црној из Подгорице ”Моја ћирилица” и ”Велика повеља” Удружења књижевникâ ”Горска вила” из Подгорице.

Пише пјесме за младе и одрасле а његове пјесме унесене су у школске читанке. За квалитет наставе коју је пратио као средњошколац каже како то није била само Реална гимназија него је то била Сорбона! За ову прилику одрецитовао нам је своју пјесму посвећену Гимназији, чија последња строфа гласи:

”…Име твоје, носимо са нама…
Живиш и трајеш у нашим снима.
Треном нас топлиш са пуно плама –
дарове знања дијелила си свима!.”

Мане нам с поносом рече: ”Моји учитељи су били Брана Поповић, Радоња Барјактаровић и Ђина Делевић. И опет изрецитова пјесму ”Ђачка торба” која гласи:

Сјећам се тога љета,
мајка мени – није шала
ђачку торбу од клубета
на разбоју изаткала.

Украсила је с више боја,
ушила гајтан за на раме.
За школарца – торба моја
с пуно жеља моје маме!

Редила је танке жице,
пјевушила у разбоју.
Набрајала све петице,
помињала школу моју.

На поласку првог јутра
мајка торбу намјестила.
Буквар стари ми унутра,
а ја – кô да имам крила!

Упути ме на пут прави
мајка моја – Вила мала,
помази ме тад по глави
па од сјете – заплакала!

С пуно брига идем к школи,
буквар и торба леђа ми грију.
Мајчина ме суза у души боли,
торба моја најбоља од свију!

Мане је био професор у многим мјестима али је највећи дио своје радне каријере провео у основној школи ”Радомир Митровић” у Беранама. Остао је омиљен код ученикâ и колегâ и добитник је многих признања и награда.

 

ПОНОСАН САМ НА СВОЈЕ ПРЕТКЕ КОЈИ СУ СЕ БОРИЛИ ЗА СЛОБОДУ


Мане са фотографијом стрица Вујадина

Манетова породица била је патриотски и ратнички опредијељена. Увијек. Милан, по коме је добио име, био је учитељ, солунски борац и пуковник српске војске. Стриц Вујадин, учитељ, носилац Партизанске споменице – првоборац и први члан КПЈ из Дапсића, погинуо је у бици на Неретви. Дао је живот за слободу и напредак. Мане и његова три брата, такође су носиоци државних одликовања а сви четворица су били официри ЈНА.

Мане је иначе и резервни мајор Војске Југославије и добитних многих одликовања међу којима је најважније Орден за војне заслуге са сребреним мачевима.

 

ПРВИ ДОКТОР НАУКА ЈЕ ПАВЛЕ ЧУБРОВИЋ ИЗ ДАПСИЋА


Тог дана смо у Дапсићу посјетили и гласовиту и јуначку кућу Чубровићâ, који су поријеклом од Лутоваца и који су имали првог доктора наука у Васојевићима, знаменитог др Павла Чубровића. Међу Чубровићима се истицао и Радован са синовима, јер су били истакнути борци против фашизма.

Наш саговорник Момчило Момо Чубровић

Момо је породичан човјек, пензионер, који је свој радни вијек провео у Министарству одбране. Своје пензионерске дане троши у Дапсићу, лијепом и питомом селу у близини Берана. На наше питање како се данас живи у Дапсићу, одговара:

”Сложно смо село и зато нас називају Српска Спарта. И зато што волимо братску Србију, мајку Русију и Путина, поштујемо борбу Слободана Милошевића и сада Вучића за српску ствар. Ми смо и у Титово вријеме вољели Русију и увијек смо били Срби. Зато нам је Свети Сава и слава села. Ни сада у Милово доба нећемо се одрећи светосавља и православља, као ни српског језика и ћириличног писма, којим смо се као народ препознавали кроз вјекове. Ми, Дапсићани, јесмо Срби, али никог не мрзимо, него просто волимо људе добре воље и дијелимо их само на људе и нељуде” – истиче на крају Момо.

Репортажу за Глас Јавности сачинио Горан Киковић

Нема коментара

Напишите коментар