Киковић: Санџаци су прошлост и рецидиви турске окупације

Саопштење за јавност Српске народне одбране Васојевића и Лимске долине Беране

 Поштовани грађани,

Српска народна одбрана Васојевића и Лимске долине Беране обавјештава јавност да је Странка правде и помирења која је филијала странке народног посланика у Скупштини Србије Муамера Зукорлућа, три дана некажњено и за сада без последица провоцирала православни живаљ у Беранама, честитајући им  некакав Дан Санџака 20. новембар.

Ми у Српска народна одбрана Васојевића неби се  преко медија оглашавали да се није на билбордима огласила некаква Странка правде и помирења која свим становницима некаквог Санџака” честита Дан тог истог Санџака. Из ових шкрабописа ови необавијештени остаци санџакбеговата прижељкују ” некакве санџаке ”,е господо санџаци су нестали прије сто и више година са одласком турског окупатора и они су изумрли. Али треба знати да ”Санџаци  били само административне јединице којима су управљали санџакбегови са војним плијеном, добивши од султана санџак, тј. заставу као симбол власти и командовања војском санџака.

   На простору некадашњих српских и југословенских земаља с најближим окружењем крајем 17. вијека било је 25 санџака. Новопазарски је основан око 1790. године, с Новим Пазаром као административним сједиштем, иако су санџакбегови и касније кајмаками најчешће боравили у Сјеници.

 Овај санџак је три пута укидан. Први пут 1817. Вилајетским законом поново je формиран 1865. а у његов састав ушле су казе (срезови) Нови Пазар, Сјеница (сједиште санџакбега), Нова Варош, Пријепоље, Прибој, Пљевља, Бијело Поље, Беране, Рожаје и Плав са Гусињем. Међутим, тај Новопазарски санџак постојао је само 14 година, јер су убрзо из њега издвојене казе Рожаје и Плав са Гусињем и припојене Пећком санџаку, а нешто касније издвојена је и каза Нови Пазар и прикључена Приштинском санџаку. Овај санџак имао је ранг округа, као и сви остали у Турској империји тог времена. У Турској су санџаци укинути 1921. године, и то име се више нигдје није задржало, осим код нас.

 Пошто се Новопазарски санџак налазио у оквиру Босанског вилајета, Аустроугарска је 1878. захтјевала и његову окупацију да би спријечила стварање заједничке границе Србије и Црне Горе или евентуално њихово уједињење. Тај простор Бечу је био потребан и као коридор за његову даљу пенетрацију према Егејском мору (Солун). Великом политичко-дипломатском активношћу то је дјелимично спреијечено, па је Аустроугарска са својом војском 1879. запосјела само Пљевља, Прибој и Пријепоље. Сљедеће, 1880. године Порта је од тог подручја организовала Пљеваљски санџак, па је у том дијелу Старе Рашке настао период двовлашћа до анексије Босне и Херцеговине 1908. и повлачења аустроугарских трупа из поменутих градова.

Према томе, Сјенички и Пљеваљски санџак били су фрагментирани остаци некадашњег Новопазарског санџака, иако се тај простор номинално и даље тако називао. Касније се усталило само име Санџак, у смислу неке посебне територије у односу на окружење. То се чинило у дипломатским круговима Аустроугарске, Турске и Њемачке, јер је ово подручје било веома погодно за политичке и дипломатске манипулације, посебно са његовим муслиманским становништвом, стварајући му илузију о неком повратку на „старо”, представљајући се као ослободиоци од „омражене српске и црногорске окупације”. Рецидиви тих политичко-дипломатских манипулација присутни су и данас, иако је муслиманска већина само у Новом Пазару, Сјеници и Тутину у дијелу који припада Србији, док је у дијелу који се налази у оквиру Црне Горе то случај у некадашњим казама Беране, Рожаје и Плав. Зато није чудно да српско православно становништво инсистира на имену Рашка област, које је настало пре скоро 100 година. Муслимани Бошњаци инсистирају на турском имену Санџак, рачунајући на већу политичку и економску подршку Турске која се све више враћа на Балкан, уз аминовање неких њених натовских савезника.

Ипак, најстарије и, по нашем убјеђењу, најадекватније име овог простора јесте Стара Рашка, која је била ембрион српске средњовјековне немањићке државе и духовности, коју су Турци Османлије дефинитивно укључили у своју државну територију половином 15. вијека. То име Regnum Rasciae било је присутно у изворима западне провенијенције све до почетка 20. вијека. Додуше, Стара Рашка је шири појам од Рашке области и Новопазарског санџака, али је историјски утемељен и не би требало да то икоме смета, јер смо на овом простору мање-више сви аутохтони и сви равноправни…”

 Стари Рас,морамо подсјетити творце честитке дана ”санџака” је  средиште средњовјековне српске државе и колијевка српске културе и духовности, током османске управе постало је централна област друге вјере и цивилизације која је овом предјелу дала ново име – прво формално, као Новопазарски санџак затим колоквијално само Санџак, а сада чак са тежњом да овај назив прерасте у званично територијално одређење на путу ка аутономији ове области и даљим аспирацијама (не дај боже, ка отцепљењу).

      Поставља се логично питање: по чему се Новопазарски санџак издваја од других административно-територијалних јединица истог заједничког имена које су постојале у нашим крајевима и уопште, и како је дошло до тога да општи назив санџак (основно значење: застава; област под управом санџакбега), којих је укупно на територији османске државе било између 150 и 400 (број је током времена варирао) само у Србији номинално опстане као топоним?!

Додуше, са историографске тачке гледишта, ако погледамо називе свих санџака који су постојали на територији данашње Србије, па и некадашње Југославије, видећемо да они као основно одређење носе имена српских престоних градова – Призренски; Скопски; Нишки; Пећки; Крушевачки; Смедеревски…

     За разлику од њих, умјесто старог Раса и Трговишта, централну тачку некадашњег Новопазарског санџака, иако такође баштиника аутохтоног српског простора, чини град Нови Пазар, који је основао Иса-бег Исхаковић, један од највећих турских војсковођа у 15. вијеку.

     Позната је ствар да је средњовјековна pашка држава била значајна транзитна област за дубровачке трговце и да је у вријеме продора Турака, у Трговишту постојала дубровачка колонија. Оснивањем Новог Пазара на ушћу Јошанице у Рашку, а на локалитету који је раније био насељен, али без посебно наглашене важности, Османлије су продрле у само срце некадашње српске државе. Убрзо је Трговиште које су Турци прозвали Eski Pazar – Стари Пазар почело да замире, док је добро одабран стратешки положај Новог Пазара, у комбинацији са замахом занатске привреде, допринио његовом развоју и насељавању.

Дакле, појам санџака као институције освајачке османске власти ступа у наш етнички и државни простор практично истовремено са оснивањем Новог Пазара. Додуше, сам Новапазарски санџак формиран је тек 1790, а током постојања, у процесу административних реорганизација турске царевине, до 1902. године када је коначно трајно укинут, три пута је бивао расформиран и поново успостављан. То практично значи да мимо његовог активног и функционалног живота, данас бјележи дуже виртуелно трајање у нашем вербалном свијету.

Док су се области осталих санџака по њиховом нестанку са историјске сцене и крају османске управе, једноставним изостављањем одреднице санџак, вратили својим првобитним називима, Новопазарски санџак без икакве асоцијативне копче и повезаности са ранијом српском средњовјековном мјесном номенклатуром остао у нашој употреби само као „Санџак”.

     Дакле, за употребу турске именице санџак као топонима, што је појава без преседана на територији укупног некадашњег Османског царства, а што неки сада здушно желе да капитализују, може се наћи разлог, али не и оправдање.

Наша је обавеза да се одупремо неодговорној инерцији и колијевци српске државотворне традиције и духовности у потпуности вратимо њено једино изворно одређење – рашка област. Док други без икаквог историјско-чињеничног упоришта својатају оно што је наше, ми само треба да поштујемо и памтимо своје.-каже се на крају саопштења које је потписао историчар Горан  Киковић, предсједник Српске народне одбране Васојевића и Лимске долине из Берана.

Нема коментара

Напишите коментар