Књига Чедомира Вишњића „Време спорта и разоноде: Титина Хрватска и њени Срби 1951. – 1971.“ представљена београдској публици
Књига “Време спорта и разоноде: Титина Хрватска и њени Срби 1951. – 1971.” аутора Чедомира Вишњића представљена је београдској публици 25. децембра у Коларчевој задужбини. Издавач књиге је СКД „Просвјета“ из Загреба, а промоцију је организовала Коалиција удружења избјеглица у Републици Србији и Завичајни клуб Кордунаша.
Књига представља опсежан есеј и причу о догађајима у двије деценије живота Срба у Хрватској испричану на више паралелних нивоа. Такође пружа хронологију времена и разматрање проблематике Срба у Хрватској и однос Комунистичке партије Хрватске према Србима у Хрватској.
– Многе ствари су се преламале, а постојала је само једна константа. То је био Владимир Бакарић, његова визија Хрватске и његова политика према Србима да буду што невидљивији. Књига започиње ногометом, а завршава се на један одређен начин постногометним страхом који је изазвала 1971. година – рекао је на почетку промоције модератор Петар Лађевић, уводећи публику у тему књиге о којој су говорили осим аутора Чедомира Вишњића и др. Слободан Селинић, проф. др. Предраг Марковић и проф. др. Александар Поповић.
Аутор Чедомир Вишњић је објаснио да је у 20 година које су обухваћене у књизи уочљиво изражавање друштвене енергије и чување идентитета Срба кроз спорт, повезивање младих преко нових медија, као и ослонац Срба из Хрватске на Србију кроз навијање за Црвену Звезду или праћење програма радио и ТВ Београда.
– У мојој породици отац пуши филтер “Београд”, купује се “Илустрована политика”, навија се за “Црвену Звезду”, слуша се Радио Београд. Емисија Радио Београда спортског садржаја “Време спорта и разоноде” је и наслов књиге. Истина могли смо ми слушати и емисију истог карактера “А сада спорт и глазба, али смо радије били уз средње таласе Радио Београда и непоновљивог коментатора Радивоја Марковића – рекао је Вишњић.
Вишњић је додао и чињеницу да се након успона у задњим деценијама Аустро-Угарске, преживљавања у Првом свјетском рату, обнови у Kраљевини Југославији и поновног страдања у НДХ, српска заједница 1945. нашла на ледини, с великим губицима у становништву, али и без елите, учитеља, свештеника, трговаца, који су били или побијени или протјерани у Србију, док су се они који су били у партизанима полако удаљавали од народа.
-Црвена нит ове књиге је Владимир Бакарић партијски лидер у Хрватској који је много одговоран за цијелу причу. Он је српске екипе сам формирао. По његовом налогу су једни страдали још у рату у чувеном “Kордунашком процесу” у којем су страдали Kораћ, Жегарац и њих још доста јер су почели мислити о судбини народа. Друге је педесетих година попут Жигића и Опачића спремио на Голи оток и остали су му људи који су му били одани. Бакарићеви Срби су далеки насљедници Kуенових Срба јер сарадња дијела политичких снага Срба из Хрватске са врхом хрватске политике је константа. То стоји до почетка па до данас. Заправо, Срби у Хрватској су се више осјећали као становници Југославије, а хрватско руководство на челу с Владимиром Бакарићем није гледало благонаклоно на евентуално повезивање тих Срба и Србије, при чему се Београд схваћао као сусједно републичко сједиште или “карађорђевски Београд” како га је најчешће Бакарић називао – подвукао је Вишњић.
Аутор је на крају поручио да је ово књига о јунацима једног времена, попут Никице Ножинића, Милана Рапајића, Станка Кораћа, Гаја Петровића, Драгана Џајића, Лепе Лукић, Милана Радеке, Владимира Ивковића, Симеона Злоковића, Јуре Билића и многих које у разним контекстима помиње.
Др. Слободан Селинић рекао је да аутор у књизи описује и рад „Просвјете“ која је у то вријеме била једина српска национална организација у Хрватској, која је у новим околностима првенствено гледала како да са себе збаци сумњу да је национална и да докаже да је вјерна социјалистичком преображају друштва.
-Ни „Просвјета“ ни њен часопис до краја шездесетих нису имали ништа национално у себи, то је био услов њиховог опстанка. Црква је била без вјерника и имовине- подсјетио је Селинић и додао да други важан стуб ове књиге хрватска званична политика и да аутор јасно уочава темеље хрватског национализма.
-Временом је између званичне хрватске политике и хрватског национализма повучен знак једнакости. Шездесетих и почетком седамдесетих Срби су били суочени са покушајима наметања хрватског језика и правописа у школама, избацивања српских ријечи из употребе и брисања других трагова српског присуства на овом простору, попут мијењања назива улица- навео је Селинић.
Како је истакао Селинић, књига је по начину писања између историографије, есеја и историјског романа. По сазнањима која доноси, то је прича о двије деценије југословенске историје, о хрватској политичкој елити тог доба, о српској политичкој елити у тадашњој Хрватској и што је најважније о судбини српског народа у Хрватској. Зато ће бити веома корисна онима који буду истраживали неке од ових тема.
Историчар проф. др. Предраг Марковић говорећи о Србима Крајишницима, подсјетио је на Кајмакчалан и Добруџу као примјере битки гдје су највеће жртве били управо крајишки Срби који су као народ дали имена попут Николе Тесле и Милутина Миланковића, а истовремено су дали највећи допринос антифашизму.
-Запањило ме када сам у књизи прочитао да су се на утакмицама чуле усташке пароле још 1951.године. Нормално је било да се скандира “Загреб-Сплит-Сарајево-Земун” и изазивају границе НДХ и да на то нико не реагује док у исто вријеме они Срби који желе проговорити о тешком положају свог народа завршавају на Голом отоку. Све то доказује једну страшну ствар, а то је да Србима у Хрватској скоро да није било спаса. Оно што се десило почетком деведесетих само је убрзање онога што је садржано у књизи- закључио је Марковић.
Проф. др. Александар Поповић говорећи о књизи указао је на сталну дилему српских политичких представника у Хрватској.
-Драгосавци, Балтићи, Стојчевићи, Бакарићеви, Брозови и Брежњевљеви левичари српског поријекла су изабрали један пут. И тај је пут Србе у Хрватској одвео у пропаст. Они су нам показали странпутицу. Они тада и они данас који их у јавности и по друштвеним мрежама славе – рекао је Поповић и нагласио да је међу Србима било и оних који су другачије размишљали.
– Неки други људи, Лука Марић, Владо Ивковић, Никица Рапајић, Милан Ножинић, Милан Босанац, Станко Кораћ, суочили су се са истином да ни свијет ни Хрватска ни Југославија коју посматрају, нису оно што су замишљали. Ималису је један и јасан избор, а то је да, без обзира на цијену ураде оно што им савјест у датим околностима налаже. Покушавали да промјене ток историје. Нису могли, ни успјели, али су нам показали пут – рекао је Поповић и додаода су српски размишљали они који су рјешили да 1971. године уђу у сукоб са Бакарићевом политиком.
– Њихов избор је показао да у критичним тренуцима када дође до „последњег боја“, нема и не може и не смије бити никаквог дијалога, спољног ни унутрашњег, око онога што јесмо, око онога што је наше, око онога што је наш национални интерес. Вјерујем да би нам, да су живи Марић и другови, то, уз полуосмјех тихо и рекли – рекао је Поповић оцјењујући да „свако ко прихвата припадност свом народу као част, као дужност, и као обавезу, мора да на видљив начин своју свој дуг одужи.
– Радећи на овој важној књизи, копајући по архивима, читајући непрочитано, мој пријатељ Чедомир Вишњић је свој дуг одужио. Ја сам му, као један обичан, мали Србин, због тога неизмјерно захвалан – закључио је Поповић.
Веома посјећеној промоцији присуствовали су и предсједник Савеза Срба из региона и народни посланик Миодраг Линта, народна посланица Санда Рашковић Ивић, члан Предсједништва Самосталне демократске српска странке из Хрватске Боро Ркман, представници СПЦ, представници Института за савремену историју и многи други.
Домаћин скупа били су предсједник Коалиције удружења избјеглица Миле Шапић и предсједник Завичајног клуба Кордунаша Петар Шаула .
Наступила је и женска етно пјевачка група „Дринке“ са крајишким репертоаром.
новинар „Српског кола“
Весна Вуковић
Антрфиле: О аутору
Чедомир Вишњић, рођен 1960. год. у Огулину. Завршио основну школу „Раде Јањанин“ у родном селу Доњим Дубравама, гимназију Ђуро Косановић у Огулину и Факултет политичких наука у Загребу. Ради у Министарству културе РХ, предсједник СКД „Просвјета“ од 2012. до 2016. године. Данас уредник издавачке дјелатности и часописа „Просвјета“. До сада је објавио „Кордунашки процес“ (1997), „Срби у Хрватској 1918-1941“ (2000), „Партизанско љетовање“ (2002) и „Србобран 1901-1914“ (2013).
(Да отворите слику преко целог екрана кликните на њу)
