Комеморација за жртве дјечјег усташког логора у Сиску
Комеморација за жртве дјечјег усташког логора у Сиску одржана је у суботу у Парку Диане Будисављевић у Сиску. Парастос за сву заточену дјецу с подручја Баније, Кордуна, западне Славоније и Поткозарја, која нису преживјела страхоте логора, одржао је сисачки парох Веселин Ристић, а у име организатора присутнима се обратио Милорад Пуповац, предсједник Српског народног вијећа.
– Кроз сисачки дјечји логор, први на подручју тадашње НДХ, прошло је шест хиљада дјеце. У периоду од 3. аугуста 1942. до 8. јануара 1943. у њему је од глади, болести и небриге умрло око 1200 дјеце, у доби од неколико мјесеци до 10 година. Сигурно би их било и више да није било људи који су били већи од зла, које је у то вријеме владало људима, као што је била Диана Будисављевић, као што су биле жене и мушкарци окупљени око ње: медицинске сестре, чланови Црвенога крижа, људи из Царитаса Загребачке надбискупије, а који су покушали умањити ту страхоту раздвајања дјеце од мајки и жена од мужева. Они су злочин учинили мањим – истакао је Пуповац.
Невенка Кончар прошла је страхоте дјечјег логора у Сиску као дјевојчица од 4-5 година, родом из Милошевог Брда код Босанске Градишке.
Навео је да је потребно исказати захвалност и многим Сишчанима и Загрепчанима који су примили дјецу код себе те им тиме спасили живот, јер су се тиме и сами изложили великом ризику, не само презира и покуде, него и опасности за своје животе. Они су учинили оно што други, који су то требали, нису хтјели.
– Баш ово мјесто страдања дјеце требало би бити веће од политичких и етничких подјела које међу нама постоје. Очекујем да на оваквим мјестима будемо већи од улога које нам додјељује хисторија или увјерења те да заједно будемо на свим мјестима гдје су страдали недужни људи – закључио је Милорад Пуповац.
Усташко-њемачки логор у Сиску основан је 3. аугуста 1942. године по завршеним операцијама на Козари и Шамарици. У свом саставу је имао и посебан логор службено назван „Прихватилиште за дјецу избјеглице“. Овај дјечји логор у Сиску био је највећи те врсте у НДХ, а налазио се под контролом Усташке надзорне службе. У њему је од 3. аугуста 1942. до 8. јануара 1943. било заточено 6.693 српских дјечака и дјевојчица, а свакодневно је у њему умирало од 30 до 40 дјеце. О акцији спашавања дјеце Диане Будисављевић и осталих праведника, као што су били учитељ Анте Думбовић, Камил Бреслер, Драгица Хабазин и други, важно је знање преносити идућим генерацијама. У име будућих нараштаја на комеморацији је Елена Рамљак, загребачка ученица 7. разреда, извела на виолини Вивалдијев концерт у а-молу Ларго.
– Немам пуно сјећања на те дане, прва сјећања ми сежу везано на пут од пет километара од логора до насеља Мошћеница, када сам боса корачала по камењу, а ноге су ми крвариле. Прва сазнања о свему што је било добила сам од фамилије у Мошћеници која ме примила након логора – рекла је Невенка Кончар, иницијаторица наставка комеморација за жртве дјечјег логора у Сиску.
– Прије рата била сам предсједница секције преживјелих логораша у Сиску те смо ову комеморацију обиљежавали сваке године, као што смо ишли и на оне у Јасеновац и Градишку, но онда је дошао рат и све је стало. Но прије петнаестак година поновно смо то покренули уз помоћ Милана Крстинића из Сиска и Анете Владимиров из СНВ-а – каже Невенка Кончар.
– Ово мјесто морало би бити боље означено како би сваки путник намјерник могао одмах видјети о чему се ради, јер овако многи Сишчани не знају, с обзиром да није означено на начин да се препозна. Имали смо план да га оградимо и поставимо попис имена дјеце као и оних који су им помогли, но остало је све на томе да само једном годишње овдје нетко нешто каже – рекао је Милан Крстинић.
