Коњиковићи – село које није приспјело нигдје

Мајевичко село Коњиковићи, прије рата имало је 60 домаћинстава. У току рата било је подијељено ратном линијом, а Дејтоном су добили административну линију раздвајања. Територијално, један дио села припада Тузли, а други дио општини Лопаре.

У дијелу села Коњиковићи, које је дејтонска линија оставила у Федерацији, затекли смо напуштене куће. Првог повратника, Милана Симикића, пронашли смо тек у сусједном селу Ковачица, чија је очевина остала у Коњиковићима.

– Мој отац је у Коњиковићима имао кућу и имање од 400 дунума земље. Један дио је у минама, земља се не обрађује, све је запуштено – прича Милан.

Породица Цвијете Милетић живи у дијелу села Коњиковићи које припада Републици Српској. Каже да живе од сточарства и производње дрвеног угља. Иако је дневница 45 марака, у селу нема ко да ради.

– Нико неће овај посао да ради, сви би хтјели нешто на готово – каже Цвијета.

Из села Коњиковићи у јавним предузећима раде само два шумара и један ловочувар. Од четверо дјеце колико их тренутно има у селу, троје је из породице Петковић. Због недостатка превоза општина издваја 25 литара горива.

Дјеца истичу да им недостају пријатељи с којим би се дружили и играли.

Да село не чине куће већ људи, потврдила нам је и Цвија Петковић која је у Швајцарској зарадила пензију и одлучила да се врати под обронке Мајевице. Каже да је тамо лагоднији живот и да има све обезбијеђено, али да је у Швајцарској, како каже, „туђи народ“.

Мирко Николић, представник општине Лопаре, истиче да се грађани највише жале на прилазни пут од Лопара до МЗ Коњиковићи који је у надлежност републичких органа.

Поједини мјештани тврде да нису ни знали да ентитетска линија раздвајања иде кроз њихове њиве и дворишта и да су се с том чињеницом упознали тек када су имали потребу да рјешавају имовинска питања у надлежним службама Тузле и Лопара.

Извор: РТРС