АКТУЕЛНО:

Крајина је дала врхунске српске песнике, писце и сликаре, све до – Николе Тесле

Интервју с Ненадом Грујичићем у „Недељном Блицу“, 13. јуна ове године

КАО ШТО ЈЕ ФЛАМЕНКО ПРЕПОЗНАТЉИВ ЗА ЈУЖНИ АНДАЛУЗИЈСКИ ДЕО ШПАНИЈЕ, ТАКО ЈЕ ОЈКАЧА НАЈПРЕПОЗНАТЉИВИЈИ КУЛТУРОЛОШКИ АМБЛЕМ СРБА-ДИНАРАЦА КРАЈИШНИКА, КОЈИ СУШТАСТВЕНО ПОКАЗУЈЕ И ДОКАЗУЈЕ ИДЕНТИТЕТ И КОНТИНУИЕТЕТ ОВОГ КРИЛА СРПСКОГ НАРОДА, КАЖЕ НЕНАД ГРУЈИЧИЋ, ПЕСНИК, ПРОЗНИ ПИСАЦ, ЕСЕЈИСТА И ДИРЕКТОР БРАНКОВОГ КОЛА.
 
Разговарао Мирослав Кос

А најдиректнији повод за разговор с Грујичићем је одбијање комисије Министарства културе Републике Србије да финансира штампање антологије крајишких љубавних ојкача “Ноћу дику љубим у шљивику”. Министарство је одбило још три српска крајишка културна пројекта. 1.  „Крајишке игре, пјесме и обичаји – Бусије 2021“, предложила га је Координација удружењâ избјеглих, расељених и досељних у Републику Србију. 2. „Сакупљање, архивирање и презентација музичког наслеђа Срба Крајишника“, предложен од стране Удружења Срба из Хрватске „Никола Тесла“ у Крагујевцу. 3.  „Фестивал банијске пјесме, игре и прела“, програм понудило Завичајно удружење Банијаца, потомака и пријатеља Баније. Зашто ојкача никако да стекне легитиман статус у српској култури, зашто је и једва на мала врата уписана у Национални регистарнематеријалног културног наследја Србије, зашто смо олако прешли преко тога да је Хрватска при Унеску пријави као свој “производ”, али и о другим темама из књижевног и друштвеног живота разговарали смо с Грујичићем.

Да није било Ваше иницијативе и упорности, ојкача не би била уписана у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије?

Након низа процедуралних степеница, с пролећа 2012. године позван сам у Министарство културе Републике Србије. У просторијама Националног комитета за нематеријално културно наслеђе Србије, дочекало ме је десетак саговорника, махом етномузиколага и етнолога, ниједног књижевника и филолога. Хтели су да ме убеде да одустанем од номиновања ојкаче. Чак ми је пред свима Димитрије О. Големовић рекао: „Зашто да у Национални регистар Србије уписујемо оно што није настало у Србији?“ Сетих се једне ојкаче: „Око кола стоје адвокати,/ не дају ми пјесму запјевати.“ То што је Големовић рекао била је застрашујућа и поражавајућа изјава која пледира за то да постане наредба. И то изјава у Министарству културе Републике Србије, изјава тзв. експерта који, гле чуда, годинама је предавао етномузикологију и на Музичкој академији у Бањалуци. Одговорих му пред свима: „Значи ли то да прогнани Србин Крајишник у Србији с породицом не може засновати свој нови живот, запослити се и бити грађанин ове државе?“ Заћутао је и убрзо напустио скуп, а ојкача је уписана у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије. „Пјесму пјевам, устима не зјевам,/ ко ме слуша, зна да пјева душа.“

Ако се Швајцарци не стиде свога јодловања, већ напротив, гледају да га промовишу, зашто се ми, изгледа, стидимо ојкања, то јест ојкаче и бећарца?

Кад слетите у Женеву, на аеродрому вас дочека старо јодловање (феноменолошки слично нашем ојкању) као духовни амблем њиховог идентитета. Ми понекад поседујемо снобовске поступке и реакције, понашамо се као малограђани. Међутим, необавештеност је основни наш проблем, образовни систем не укључује вековну дубину српског континуитета и идентитета. То треба променити. Ево једне старе ојкаче да нас подучи: „Ој, Србине, лијепо ти је име,/ ал’ се не знаш поносити њиме.“

Познати књижевник Анђелко Анушић, поред осталог и аутор антологије српских народних песама у Хрватској, рекао је поводом одбијања Ваше антологије љубавних крајишких ојкача од стране Министарства културе Србије да је то недопустиво и увредљиво с обзиром на Ваш опус и углед у књижевном свету?

Министарка Маја Гојковиц је недужна, чак и неупућена у проблем. Међутим она је министар културе и информисања Републике Србије. Од избора најближих сарадника, у овом случају и чланова комисија, зависи њена позиција. Уз пуно поштовање према њеној личности и искуству, она ипак не познаје довољно лавиринте књижевног живота.  Занос није довољан, потребно је имати свест о емоцији, како рече Бранко Миљковиц дефинишуће начин настајања и доживљаја поезије, или уметности уопште, наспрам живота. Министарку почиње да затрпава лавина неодговорних и себичних поступака њених помоћника и сарадника, проблематичних чланова разних комисија (једна такође одбила чак три предлога за неговање и очување српске крајишке баштине). Себични Интереси и препотенција неких од њених изабраних сарадника већ су испливали на површину и угрожавају њен углед. Корнелије Ковач ми је причао како је један политикантски мешетар, неостварен уметник, после 2000. године тражио од њега да прихвати позицију министра културе, а да ће он као његов заменик из сенке вући потезе. Корнелије је то одбио.

Комисију Министарства за издавачку делатност – капитална дела, сачињавају Селимир Радуловић (председник), Енес Халиловић и Милан Бјелогрлић.

Да не буде забуне, рукопис антологије крајишких љубавних ојкача “Ноћу дику љубим у шљивику” на конкурсу Министарства културе републике Србије елиминисао је умишљени и горди председник комисије Селимир Радуловић, фарисејски поета. Остала два члана нису пресудни у томе, осим што су одиграли улогу покорних јагањаца. А Радуловић је, уваљан у блато датих му дневнополитичких привилегија, постао бог и батина у култури Војводине, али ево и Србије. Међутим,  не може тај терет свако да носи кроз живот. Он није умео да прикрије  своју целоживотну завист према мени и мојим резултатима, па и према успесима које сам постигао са крајишком ојкачом. Није могао дозволити да се појави ново, популарно издање у великом тиражу једног дневног листа, за народ, на киосцима и у књижарама.  Ово је његов трећи јавни насртај на мене. Он је уверен да га политичари штите, док мене у овом случају штите хиљаде обичних Крајишника, избеглица и прогнаника. Нисам ја ту више битан, ни сама књига чак, он је понизио и повредио милионску српску крајишку популацију у Србији, и шире.

Уписом ојкаче у Национални регистар нематеријалног културног наследја, држава се обавезала да је штити.

Тако је. Министарство културе се обавезало да материјално подржи релевантне пројекте у вези с крајишком ојкачом. Једини сам човек у Србији, а тиме и у региону, што значи и у свету,  који се темељно и релевантно бавио песничким, књижевним и културолошким својствима ојкаче, досад недовољно откривеног и осветљеног феномена. На првој промоцији књиге „Ојкача“ 1988. године присуствовао је и тадашњи председник Матице српске Бошко Петровић са супругом. По завршетку, пружио ми је руку и рекао: „Честитам, Ненаде, то је то, урадили сте нешто што нико пре вас није!“

Антологија „Ноћу дику љубим у шљивику“ биће уствари седмо издање крајишких ојкача?

Овај рукопис је књига распеване душе српских Крајишника, која кроз страдања и изгибију, муку и чемер, задржава снагу да пева, чува и негује ојкачу у новом, измештеном географском простору. Дакле, није мени председник комисије подметнуо ногу и није само мене шутнуо (што му је била намера ) вец је он то урадио културном наслеђу Срба Крајишника пореклом из Книна и Гламоча, преко Коренице и Вргин Моста до Петриње, Глине и Санског Моста, а данас настањених у Војводини, то јест Србији.  С обзиром да он потиче из Црне Горе, забио је нож у ледја својој браћи по језику, по динарској ијекавици у певанији без премца на Балкану, коју краси песничка и уметничка, бескрајна лепота и ширина израза, тема и мотива. Никада ту љагу неће моћи да избрише са свога образа и имена. „Тешко части кад робује власти,/ тудој власти у вријеме пропасти.“ Када се појавило прво издање „Ојкаче“ (1988), он ми је разочарано рекао симпатичним цетињскиим нагласком: „Шта ће ти, Грујо, то, тај фолклор, ти си интелектуалац, не треба теби то!“  А кад су почела да се појављују нова допуњена издања, и догодио се медијски бум поводом ојкаче и мојих одлазака на терен (снимљене су бројне радио и телевизијске емисије), он би ме у неком свом друштву, на пример с директорима Нафтагаса, гласно представљао: „Ово је Ненад Грујичић, аутор чувене Ојкаче!“ Како ветар дува, тако се тај човек савија. То је тип реченог фарисеја из књижевног живота (са политичком заштитом којој не смета аморални профил), који не зна да се понаша медју правим песницима, осећа се непријатно с талентованим људима, на песничким скуповима његово присуство квари атмосферу. Његове књиге излазе у златотиску, са најскупљим папиром и најтврдјим корицама, са украшеним хрбатом попут каквог вајарског дела. Био један песник у Новом Саду што је својевремено објавио железну књигу своје поезије, па ништа од тих стихова није остало. Мој колега из студентских дана је запуштао књижевно делање и посвећивао се политици и деловању у име државе, па се повремено враћао писању. У педесет петој години добио је прву песничку награду у животу. А знате ли ко му је доделио ту прву награду? Бранково коло! Ја сам му лично свечано уручио  „Печат вароши сремскокарловачке“ 2007. године у најстаријој српској, чувеној карловачкој гимназији која ове године обележава двеста тридесет година постојања. Узгред, ја овако безначајан ојкачки тип да кажем и ово, да сам ту награду и Бранкову награду Матице српске добио као младић од двадесет четири године. Он се од добијања прве своје награде не смирује. За десетак година нанизао је двадесет награда?! Хоће да надомести пропуштене деценије које су појели зрикавци.

Добитник сте многих награда, у континуиету од младих дана, сада и признања за животно дело. То су награде са именима Вука Караџића, Бранка Радичевића, Иве Андрића, Милана Ракића, Петра Кочића,  Саве Мркаља, Васе Пелагића, Павла Марковића Адамова, Браће Мицић, Скендера Куленовића, Лазара Вучковића и других.

У том грозду признања, за која не знам да ли сам их уопште заслужио, налазе се и имена  пет-шест  прекодринских и прекосавских  крајишких песника и писаца (Мркаљ, Кочић, Пелагић, Браћа Мицић, Куленовић), што и у овој прилици говори о богатој генези и лепези духовне и културне баштине Срба Крајишника. Један од Крајишника (Бранко Ћопић) био је најчитанији писац у претходној великој Југославији. Из новијег времена да поменем и Дару Секулић, Драгана Колунџију, Душка Трифуновића, Ђуру Дамјановића, Кољу Мићевића, Милана Ненадића, Ранка Рисојевића, Милоша Кордића, Ранка Прерадовића, Стевку Козић Прерадовић, Стевана Тонтића, Ранка Павловића, Шпиру Матијевића, Предрага Бјелошевића, Бору Капетановића, Душана Праћу, Луку Штековића, Младена Срђана Воларевића, Здравка Крстановића, Андјелка Анушића, Вељка Стамболију, Небојше Деветака, Милену Северовић, Саву Крнета, Душана Иванића, Јован Н. Ивановић, Јелену Буинац,  Славицу Гароња Радованац, Николу Корицу, Мићу Јелића Грновића, Јагоду Кљаић, Милана Пађена, Душана Ђаковића и друге, све до младих који проналазе своје место на књижевној сцени.

Додајмо и чувене сликаре и вајаре, рођењем Крајишнике. Неки су учили уметност на академијама у Прагу, Бечу, Паризу, Минхену?

Они су балканско и европско чудо: Сретен Стојановић (Приједор), Јован Бијелић (Босански Петровац), Перо Поповић (Приједор), Симеон Роксандић (Мајске Пољане код Глине), Коста Хакман (Босанска Крупа), Тодор Швракић (Приједор), Никола Граовац (Вребац код Госпића) , Никола Машић (Оточац), Стојан Аралица (Шкаре, Оточац), Милован Видак (Стожишта код Босанског Грахова), Лазар Дрљача (Блатна код Босанског Новог), Дјоко Мазалић (Костајница), Бранко Миљуш (Горња Драготиња код Приједора), Ксенија Дивјак (Иванић Град), Здравко Мандић (Стригова, између Приједора и Босанске Дубице),  Радован Крагуљ (Велико Паланчиште код Приједора), Перо Мандић (Здена код Санског Моста), Милан Совиљ (Завоље код Кључа)… По називима њихових родних места, осети се богатсво језика који  поседује и ојкача, и из које може да се обогаћује песнички вокабулар сваког савременог књижевника. А из Приједора,  где сам завршио основну и средњу школу, чак  је седам-осам антологијских српских сликара! Све ово говори о вербо-воко-визуелној симбиози талената у једном специфичном, крајишком поднебљу које обилује великим природним лепотама и даровима. У фантазмагоричном доживљају света, уметничке душе су инспирисане на стварање. Сви су они у детињству слушали и те како ојкачу, и надахњивали се римованим двостиховима у чудовитој певанији. И  да, поврх свега,  не заборавимо најчувенијег у свету Србина Крајишника – Николу Теслу!

И ви сте одрасли у Крајини, у Приједору, ту сте живели од своје шесте до деветнаесте године? Зашто сте поново дошли у Војводину и како сте се пробијали кроз живот?

Крупне селидбе обележиле су мој рани живот. Рођен сам у Панчеву, живео у Шајкашу, с породицом преселио у Поткозарје, па онда чудом (каснио на пријемни у Сарајево) опет у Војводину, у Нови Сад, на студије, и запослио се у Сремским Карловцима. Спој панонског и динарског – велика је то предност у животу. За Београд сам везан првим својим објављеним књигама и бројним потоњим, наша престоница ме је избацила у орбиту као песника и стваралачки јој припадам и данас. Радећи у Бранковом колу, одбио сам разне понуде да пређем на друга тзв. јача руководећа места (управник СНП-а, директор телевизије, управник библиотеке, директор Културног центра). Сремски Карловци и Стражилово ми омогућују стваралачку концентрацију и мир. Све друго било би огртање у дневнополитичке одоре и маске, у немир и губљене свога Ја. Непрестано су ми нудили да уђем у разне партије, одмах у главни одбор – да седим у првом реду. Никад нисам постао члан ни једне политичке странке у нашем саблажњавајућем вишестраначју. Чак никад нисам био члан ниједне комисије за расподелу државних средстава у области културе. Мене снажи и чува моје дело и стопостотна посвећеност поезији, књижевности и духовном. Али, нисам наиван, знам да је демон политике ту око нас, свугде, успео сам да се супротставиим томе да ме насели.

Добитник сте „Повеље Града Сремских Карловаца“ (2019). Управо је донесен, то јест проширен Закон о Сремским Карловцима, и почеће велика рестаурација овог значајног  места за које сте и ви судбински везани.

Сремски Карловци су мој живот. Цео радни век проводим у овом чаробном амбијенту. Као свој манифест, могао бих да усвојим онај чувени Бранков римовани десетерачки двостих: „Ој, Карловци, место моје драго,/ к’о детенце дошао сам амо“.  Заиста је тако, млад сам, Божјом вољом дошао у Бранкове Карловце, одмах после завршеног факултета. Пре три деценије био сам присутан, из сфере струке, у иницијалним разговорима када је усвајан Закон о Сремским Карловцима. Био је то велики ентузијазам, али је дошао фатални рат, и потом нека нова летаргија са повременим покушајима улепшавања Карловаца – попут Потемкиновог села. Само кречење и прање фасада, као да нема трулих темеља и влаге у историјски важним  грађевинама и кућама из осамнаестог и деветнаестог, и с почетка двадесетог века, које видљиво пропадају. Радујем се новој могућности потпуне рестаурације и препорода Сремских Карловаца, на свим нивоима. Биће то песнички узлет на конкретним основама. Спреман сам са својим карловачким искуством лично да допринесем коначном препороду Сремских Карловаца и коначном довођењу у ред  „златног грала“ српске културе у овом делу Европе. Притом, не смемо заборавити ни Стражилово, наш Парнас, и оно мора бити уређено на светском нивоу, као културно-туристички дијамант.

Бранко Радичевић је најчувенији Карловчанин, а није рођен у Сремским Карловцима, већ у Славонском Броду?

Један од задатака биће да у Славонском Броду вратимо споменик Бранку који смо подигли 1984 године, а који је срушен 1991. године пред школом и у улици, које су носиле Радичевићево име, Министарство културе и држава Србија морају у томе помоћи Бранковом колу. Односно, нашу идеју морају у договору са државом Хрватском подићи на највиши ниво.  Ако у Србији обнављамо кућу бана Јосипа Јелачића у Петроварадину, где је иначе рођен, па ваИјда ће и Хрватска то исто учинити за Бранка у његовом родном граду.

Поменусмо награде, оне су често предметом разних коментара. Пре скоро четврт века, на позив Летописа Матице српске писали сте о томе. Да ли си нешто изменило?

Пре четрдесет три године, као студент, добио сам поменуту Бранкову награду Матице српске. Попут дúге после кише, та ме награда и данас разнежује и чува од свих потопа. Али ми та невина награда нагони и сузе када видим да у нашој најстаријој културној и књижевној установи једну другу њену награда, са Змајевим именом, примају руководећи, челни људи Матице српске. Или, кад награду „Лаза Костић“ прима председник „Дана Лазе Костића“ у Новом Саду.  И то се чини без имало скрупула и стида. То је еклатантан сукоб интерса. Али, свако је газда својих поступака и свога образа.

Недавно у Новом Саду избио је скандал са наградом „Мирослав Антић“ коју је прво добила – а потом јој је практично одузета – песникиња Јелена Ленголд.  Писали сте о томе у нашем листу.

Да, пишући, поред осталог,  о наградама и песничким манифестацијама са именима Душка Трифуновића и Мике Антића, поменуо сам тај невероватан случај који никако не иде у прилог Новом Саду, поред осталога, и  као будућој Европској престоници културе. Тако вам је то, када се ситне душе претерано угоје једући медикаменте за непорециво послушништво некој тренутној власти. Једини сам реаговао, на пример, и када је напрасно, пре скоро две деценије, угашен Културни додатак средом у листу Дневник. Јавио ми се Милан Ненадић и честитао. Сви остали писци у Новом Саду и Војводини, чак и неколико оних што су уређивали Културни додатак у Дневнику, заћутали су као заливени. А тај Додатак је излазио тридесет пет година и међу покретачима био је и Мирослав Антић. И дан-данас тај потребни додатак не излази у Дневнику, листу у којем се одмах, сваки пут, појављује велики интервју са поменутим председником републичке комисије чим прибави какву нову, већ ко зна коју по реду „награду“ у једној години. Ако Војводина, Нови Сад и лист Дневник не покрену поново Културни додатак средом, џаба нам свима Европска престоница културе.

Једну од награда, ону која носи име Скендера Куленовића, добили сте, између осталог, и за поему „Покривање куће“, заједно са избором поезије (СКЗ, Београд, 2004), која предочава подизање новог крова уз ритуал ојкаче.

Да, та поема је уствари лирски омаж мом оцу Драшку Грујичићу, чувеном певачу ојкаче и мајстору разних заната у Поткозарју. Као вековна певанија са јаким римованим дистисима, ојкача је део свакодневног живота Крајишника. Она поседује три битна елемента: песнички, музички и сценски (на пример старо козарско или криво банијско коло). Не појављује се само  на народним зборовањима и сваковрсним свечаностима, већ и у обичним тренуцима када се души припева,  када се случајно сретну пријашини и рођаци. Она није музејски архивирана песма у фолкорној одећи, па понекад на сцени. Не. Ојкача је сам живот  и непрестано се развија.  Она обухвата све теме из стварности, понајвише љубавне, деликатни однос мушког и женског принципа. „Мене мати научила ткати,/ па ме натра сваку вече сатра.“

Које делове српске “дијаспоре” захвата ојкача? Зашто је ојкача битна за културни идентитет крајишких Срба?

То је географски простор негдање Војне крајине, дакле, Кордун, Банија и Лика, па Босанска крајина и Далматинска загора. У Војводини, после разних сеоба током 20. века, живи преко милион људи са српским крајишким пореклом. Затим у Београду и око њега, такође огроман број становништа тога педигреа, па у Крагујевцу који има велику крајишку енклаву после „Олује“. Граница Војне крајине (Војна граница)  протезала се све до шајкашке области у Војводини, па настављала до Темишвара. Пре три деценије добио сам на поклон антологију „Бећарац“ Срба из Румуније, коју су сачинили Стеван Бугарски и Светозар Марков. Крајишник и шајкаш значе исто – граничар. Повезује их римовани десетерачки двостих – ојкача и бећарац. Ево једног из Румуније: „Лоло моја, бркови ти плави,/ прст у оџак, па их нагарави.“  У антологији „Бећарац“ Младена Лесковца, пак,  има овај лепи бећарац: „Када прођем крај дикина двора, / дикин дора зарзати мора.“ А, као што је на пример фламенко препознатљив за јужни, андалузијски део Шпаније, ојкача је најпрепознатљиви културолошки амблем Срба Динараца-Крајишника, који у свим приликама суштаствено показује и доказује идентитет и континуитет овог крила српског народа. „Ој, ојкачо, са мога Кордуна,/ Вргинмоста, Војнића и Слуња.“

Ојкачу је, међутим, на листу Унескове баштине уписала – Хрватска. Нико из Србије није реаговао?

То се догодило у време свеопштег раскорењивања српске културе и баштине, одмах на почетку 21. века. А Хрватска се институционално веома добро организовала, агилно поставила према бележењу и преузимању баштине на својој територији (али и около), па је као ратни плен зграбила српску ојкачу (иако је пре рата одмахивала руком на то) и уписала је на листу Унеска као баштину човечанства. Исто је Хрватска учинила и са бећарцем. Наше стручне и државне институције ништа нису учиниле да то зауставе, односно да се бар придруже заједничком номиновању ојкаче и бећарца на листе Унеска, а потом и приликом уписа „глувог кола“ и ганге. То је иначе могуће по правилнику Унеска. Наше институције све те елементе нематеријалног културног наслеђа, нажалост, нису осећале као своје, ту баштину што је са крајишких предела прогнана дошла у Србију. „Дрино водо, жубора ти твога,/ немој бити међа рода мога.“

Ојкача је опстала и после „Олује“, и ви сте се и тиме бавили?

Ојкача је најконкретнији, стално присутан животворни елемент нематеријалног културног наслеђа Срба Динараца-Крајишника у Србији: „Јорговане на Банијој мојој,/ шаљи мирис избјеглици својој.“ То је најпрепознатљивија мустра крајишког нематеријалног културног наслеђа. Наравно да је ојкача опстала после „Олује“, јер тек та катастрофа инспирисала је Крајишнике да васпоставе нову психолошку позицију у животу,  да доживе катарзичну метаморфозу у новим околностима. То је уствари била егзистенцијална прилика за освајањем новог облика слободе, победе и васкрснућа.

Примери ојкача из рукописа „Ноћу дику љубим у шљивику“,
усвојеног у Вечерњим новостима за објављивање

Аој, пријо, би л’ ти прићи смио?
Смијеш, прика, сада је прилика.
*
Бирај мене, дјевојко из кола,
зар не видиш – намигује лола!
*
Бацила би’ циглу на зидара,
камо л’ не би’ око на бећара.
*
Болуј, мала, болуј у кревету,
дон’јећу ти воде у решету.
*
Браон шешир, перо од фазана,
не воли ме моје дике нана.
*
Видиш, драги, онај чопор звј`езда,
тако сам ти мараму извезла.
*
Војско моја, била би од шале
кад би цуре кревет нам’јештале.
*
Гори шума, гори боровина,
гори, дико, наша хладовина.
*
Двор на Уни, црквица на бр’јегу,
лоло моја, волим ти колегу.
*
Дођи, драги, али ситно гази,
не прав’ трага преко винограда.
*
Дођи, мала, код мене у Лику
па да пробаш врућу варенику.
*
Ђул-дјевојка под ђулом заспала,
ђул се круни па дјевојку труни.
*
О, мој драги, побратиме мио,
јеси л` скоро у Гламочу био?
*
Ој, мјесече, наслоњен на грање,
поздрави ми на далеко јање.
*
Остављеној преста љута бóла
чим запјева са Баније лола.
*
Мала моја, високи јаблане,
је л` ти мјесец видио табане?
*
Ево мене румена к’о ружа,
удовица код живога мужа.
*
Ој, Кордуну, л`јепа села твоја,
јавила се комшиница моја.
*
Мила мајко, не треба ми школа,
и без школе мене момци воле.
*
Благо теби, зелена горице,
ти се младиш сваке годинице,
а ја сада па више никада.

Ненад Грујичић
НЕДЈЕЉА

Облачи се отац лично, на свадбу ће – да запјева,
Мати скаче, џеп пришива, марамицу меко свија.
Ћаћа виче: Брже, брже, десна–љева, десна–љева,
Мајка кончић црн удјева ко питома кућна лија.

Све трепери, кућа дише, ој отац се на пир спрема,
Греда шапће, димњак жмирка, у дворишту пас се чешка.
– Додај пиштољ, црна жено, за ципеле гдје је крема,
Поцупкује Равијојла, у покрету сва се мрешка.

Кад се снабдје свим што треба, отац зајса сав у лицу,
У комаду шпигла гледа да л’ се длака брка дигла,
Ако јесте: Дај маказе да мандркнем издајницу!

Све у реду, трк на свадбу, чека плећка, пива кригла,
Мати стоји ко стожина на сред куће у смирају,
С пода диже ситну длаку и стеже у загрљају.

(Из књиге „Јадац“, Српска књижевна задруга, Београд, 1993)

Ненад Грујичић
ПОСЛЕ РАТА

После Другог светског рата Карловци су сатрвени
као мрави испод чизме, збрисана је успомена,
и све време придављени, из свог трага измештени.

Српска жила духовница режимом је приклештена,
православна црква зебе, гимназија мења име,
на Дунаву стара лука нестала је као пена,

па у Њујорк са берметом нема товар да пристигне,
виногради засушили, а старе се зграде љуште,
утуљени људи ћуте, нема никог да подвикне.

И – година за годином, деценије пусте пљуште,
к’о у Диса –  Наши дани, завладали чемер, туга,
а брњице доушничке на комшију да се стуште.

Патријаршијски што беше двор постаде слика друга,
архив-удба ту упаде, са каљевих светлих пећи
сажуљан је крст хришћански и грб цркве – к’о да ј’ куга,

коломашћу премазаше, усуд тиме бива већи,
сјај подова – да нагазе белег чистог православља,
пропаганда на сва звона: И мед ће и млеко тећи!

Прокишњава кров на двору, влага сенку смрти справља,
пресвучени људи служе безбожничкој владавини:
Ми градимо ново друштво – са радија Маршал јавља.

А Карловци – сива зона, и ликују арлекини,
малтер пада, фењер-слепац, са пиштољем тројка кружи,
и плази се страх у кости. С Фрушке вила у белини,

к’о туга и опомена – да реткима наду пружи,
стражиловски запевава са Бранковог витог стаса
– да кроз време историја-учитељка знањем служи,

па човека кад понесе потпаљена хуком маса,
живот скрене у пакао и наступе горки дани.
Карловци су мученици чија песма са Парнаса

даје веру да остасмо вишим смислом одабрани.

(Из књиге „Сремскокарловачке терцине“, Бранково коло, 2020)

Извор: Banija Online

Нема коментара

Напишите коментар