Крајишки домаћини настављају традицију печења ракије и у новој средини
УЗ КАЗАН, ЧАШИЦУ РАКИЈЕ И КРАЈИШКЕ ПРИЧЕ
Да Крајишници не заборављају своје обичаје увјерили смо се неколико дана прије новогодишњих и божићних празника када смо у домаћинству Жељка Бурсаћа, у Батајници, „пронашли“ ракијски казан у пуном замаху или како ми Личани волимо рећи „веселу машину“. Неизбјежно, и пар пријатеља који су му пружили свестрану помоћ у овом послу. Овдје затичемо и некадашњег пилота ратног ваздухопловства ВЈ Петра Буру у некој сасвим другој улози – казанџије. Довољно елемената да се направи занимљива прича.
У времену када се само прича о пандемији, када се налазимо у неким посебним мислима, не само ми на овим просторима, већ и људи широм планете, свако се сналази на свој начин како би прекратио ово вријеме и бар на час мисли усмјерио на неку позитивну страну.
Једна од таквих позитивних мисли вам се сигурно јави када испред себе угледате ракијски котао, веселу дружину око њега и тек процуриле капи овогодишње ракије у домаћинству Жељка Бурсаћа. Друштво старо, углавном познато, крајишка музика одјекује са касетофона, а домаћин нас дочекује, како ред налаже, пред капијом. Започињемо причу, није тешко, воли Жељко да прозбори коју о очувању традиције коју гаји и ЗУГ „Ћиро“ Дрвар –Личка Калдрма, на чијем се челу он и налази.
„Покушавамо да очувамо обичаје и традицију родног краја, посебно људи са тромеђе Лике, Босне и Далмације, а данас смо се окупили да печемо ракију. Због познате ситуације са корона вирусом позвао сам мање људи да буду овдје са нама, али довољно да мало помогну, а истовремено да се дружимо и подсјетимо на нека љепша времена. Као мали памтим да је мој дјед Лука имао од 80-100 котлова ракије, ми данас печемо много мање, али ми је циљ да то пренесем на свог сина, своје унуке, који нажалост, због поменуте пандемије данас нису овдје са нама“, прича нам Бурсаћ, додајући да и сви други Крајишници треба да на своје потомке пренесу овај и многе друге обичаје који су се гајили у родном крају.
Бурсаћ наводи да овдје има људи из Далмације, Босне, Лике, Кордуна и да се у сваком од ових дијелова некадашње нам заједничке земље, на истовјетан начин као што се ради данас, пекла ракија.
„Наши стари су чекали да снијегови падну па да онда почнемо са печењем ракије тамо негдје у децембру, јануару јер је за сам процес хлађења требало много воде. Оскудјевали смо са водом, а да не бисмо трошили оно мало из бунара, пошто је била потребна за домаћинство, у чабар бисмо, други дио казана, стављали снијег“, појашњава Бурсаћ.
О процесу производње разговарали смо са већ поменутим казанџијом Петром Буром који нам је рекао да је процес исти онакав каквим су се некада служили наши дједови и прадједови.
„Први услов за печење је да имамо грожђе које је преврело, односно да се шећер претворио у алкохол. Слиједећа фаза је да се стави у казан испод кога се ложи ватра, а онда алкохолна пара кроз цијев (лулу) пролази до чабра гдје се хлади. На излазу добијамо течност, односно ракију. Овај пут то је лозова ракија, неки је зову и комовица, али у сваком случају то је завршни чин овог процеса. За шта служи сви знамо, али је важно истаћи да је ми овдје печемо да имамо за славу, или било коју другу светковину, али да и понесемо код добрих пријатеља када пођемо у госте. Знамо да је чиста и наша, да нема никаквих додатака осим природних и да се без проблема може конзумирати“, прича нам Бура, рођени Батајничанин чији су преци на ове просторе дошли давно, и то из Далматинске загоре, односно села Штиково.
Док се ракија пече заметнуле су се ту многе приче. Највише о Крајини, свима нама љутој и непрежаљеној рани. Присутни Слободан Пртина овјековјечио је један дио завичаја у својој књизи „ Доњи Штрпци некад и сад –Да ли посљедње ватре горе“, гдје је до танчина описао ово село од насељавања до данашњих дана. Касније је и многе изненадио својим умијећем на фрули, пратећи сад већ познату групу „Ћиро“ који су нас са пар пјесама подсјетили на родни крај.
Нашао се ту и Јован Вученовић, некадашњи секретар Министарства спорта у Влади РСК. За њега кажу да је жива енциклопедија книнског, а посебно крајишког спорта од 1990-1995. године. Јован истиче, да нажалост, многи не знају да је РСК имала и свој Олимпијски комитет, као и велики број гранских спортова у којима су се, упркос ратним условима, одвијала републичка првенства од фудбала до шаха.
Било је ту још много прича, пјесама и како ред налаже, добра закуска за све оне који су се нашли око котла. Причи никад краја ни у тренуцима када је већ пао мрак и кад се котао почео истављати, а ракија спремати у за то припремљене посуде.
Док смо одлазили са овог пријатног дружења, поздрављајући се до неке друге прилике, увјерили смо се да пријатељи и кумови Жељка Бурсаћа, Родић, Шарић и други, нису дошли само пробати ракију, једнако као и кордунаш Стојан Лацковић и Милорад Бурсаћ, из села Плавна, један од најредовнијих чланова пјевачке групе „Ћиро“. Сви они вредно су помогли да се све среди, ком одвезе на предвиђено мјесто, и да све остане уређено, баш као што је било прије него што је казан и стигао испред Бурсаћевог домаћинства.
Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ
