Крдо говеда годинама уништава земљу становника Отишића

Више од девет година траје борба повратника у селу Отишић да заштите своју земљу и имања од штете коју им прави крдо говеда из суседног села. На њихове вапаје, бројне жалбе и дописе надлежним органима у Општини, нико није имао превише слуха нити их је заштитио, а у прилог свему томе говори и потврда по којој су службеници Полицијске станице Сињ, само у протеклој години, направили 129 записника изласка на терен по пријави о штети коју праве говеда без надзора на туђој имовини.

Уз државну саобраћајницу Д1 која уз Отишић води до Сплита, заједно са свим приватним поседима који се уз њу налазе, све је ограђено у електричне пастире. Жица постављена тик уз куће, неретко и кроз сама дворишта чији власници ту трајно не бораве, један је од првих призора на уласку у далматинско село Отишић.

Засеоци Петровићи, Загорци, Кривошићи, комплетно су опасани жицом која струјом чува говеда без надзора пастира у виду човека. И све то, бар у први мах, можда и не би било ништа чудно, да све није направљено на туђој земљи, приватним имањима без дозволе њихових власника. Проблематика је то са којом се малобројни српски повратници у Отишићу боре готово читаву деценију, али без успеха.

– Човек који је оградио све ово власник је привредног газдинства из суседног села. Добио је концесију на одређени део земљишта, али је противправно оградио простор и територију која под ту концесију не спада. Директор Шумарије јасно нам је рекао да нема права то да ради јер концесија није власништво, и ово што је урађено није по закону нити по било каквим правилницима шумарије. Са друге стране села, подно планине Свилаје, налази се поље које је у власништву мештана Отишића. Изнад тог поља Хрватске шуме су, истом човеку, дале концесију на десет година за испашу говеда, али он до тих терена за испашу не може доћи другим путем него преко наших приватних имања. Ми који смо се овде вратили, имамо своја породична газдинства и живимо од стоке, никакве шансе немамо добити такве услове на конкурсима, у свом селу, док други могу радити како хоће – уводи нас у проблематику Јовица Рађен који већ годинама, заједно са братом Жељком, води битку за право на опстанак у свом селу.

Како исто право не могу остварити Отишићани који ту живе, као и њихове комшије Хрвати из суседног села, објашњавају врло једноставно.

– Ко први добије информацију и јави се на расписани конкурс за добијање земље на концесију државног пољопривредног земљишта, без обзира да ли домаћи мештани испуњавају једнаке услове као и онај ко живи ван њиховог села, први добија првенство јер је први, а информације неретко до многих стижу и пре него што постану јавно доступне свима. Правило које нема превише логике и које нас је довело у ситуацију у којој смо годинама – појашњава нам Јовица.

300 мејлова без правог одговора

Када се ствари упросте, то значи да стока без надзора, у овом случају крдо говеда, већ годинама уништава земљу и приватна имања по Отишићу, а Отишићани са својом стоком не знају где би. Слали су, кажу нам наши саговорници, бројне дописе и електронску пошту од директора Шумарије, начелника полиције у Сињу, Граду Врлици, Државном инспекторату па све до министрице Пољопривреде. За само три године упутили су преко три стотине мејлова, петицију свих мештана села, али се одговори враћају пребацивањем надлежности са једних на друге, док се проблеми не решавају.

– Четири пута је директор Шумарије долазио на терен, након мојих позива, да се увери у оно због чега се жалимо, а људи који су у то време крчили терен нису пристали ни на легитимисање. И полиција је интервенисала по том питању и све је на томе остало – каже нам Жељко Рађен.

Но било је и деликатнијих ситуација када је полиција интервенисала директно према власнику лутајућих говеда, али ни тај сусрет није славно завршио, прича нам Јовица који је свему и сам присуствовао.

– Дошао сам на једну од ливада заједно са полицајцем који је правио записник по пријави на терену. Ту смо затекли власника говеда и једног од његових радника. Иако је полицајац нагласио да се разговор снима, обојицу нас је отерао претњама и речима „Марш, полазите одавде“. Од свих ових ливада, приватних имања, он има пуномоћ само од једног човека да се служи његовом земљом али је, на конто тога, окупирао и све оно што му нико није дозволио – настоји нам појаснити Јовица.

Власник говеда поручио им да у Хрватској не важе за све исти закони

Све ово тешко је објаснити неком ко нема превише додирних тачака са животом у селу. Свака њива намењена за усеве, ливада на којој би требала да се коси летина за зиму, овим људима више нису од користи, а они живе управо од узгоја стоке. Више од стотине говеда тим пространствима хара свакодневно, руше зидове, девастирају окућнице али и куће у које се нико није вратио.

– Када зађете мало кроз село, све ће вам бити јасније. Та говеда улазе у куће, подруме, дворишта и уништавају све што се још уништити може. Неретко се деси да ту нека крава и угине, па лешине и кости ту и остају. Већина људи се није вратила, али то не значи да неко поседује свако право да њихову имовину уништава као да је ничија. Када погледате овај јавашлук, оно што се ради без било каквих санкција, није ни чудо што се људи не желе вратити. Ето један човек је недавно овновио кућу, ставио нове олуке и сливнике за воду, али су краве харајући кроз двориште покидале и то што је направио. Децу више не можемо лети пустити да се слободно играју вани, да их не би нека крава или бик нагрдили. Једну старију комшиницу смо летос затекли како се сакрила у грму док краве прођу, плашећи се да је бик не нападне. Верујем да би такве сцене некоме биле смешне, али страх и оно што се може догодити то нису ни најмање – прича нам Јовица само неке од ситуација са којима се сусрећу.

Чак и импровизована штала, која не испуњава ни оне минималне услове по стандардима ЕУ за узгој стоке, на самом улазу у Отишић, много говори у прилог тврдњама наших саговорника. На десетине паса који слободно круже око ње, ни оне неустрашиве не би охрабриле да слободно крену кроз село. Пробали су, кажу нам браћа Рађен, све да реше мирним путем, на стотине позива упутили власнику да не причињава штету ни њима ни селу, али и та комуникација је неславно завршила.

– Једно време се чак могло причати са њим, иако није било ефекта, али после је све кренуло путем који нас је довео до овога. На крају ми је претио на националној основи, да ће ми ситном сачмом избити очи, псовао ми мајку четничку и нагласио да у овој држави не важе исти закони за њега и за мене. Тада смо видели да нема другог начина него правним путем, па нека се надлежни органи овим позабаве – каже Жељко, додајући како нема шта да изгуби јер не тражи туђе него право на своје.

На позив браће Рађен обишли су их саборска заступница СДСС-а Ања Шимпрага и председник ВСНМ-а Сплитско-далматинске жупаније Божидар Симић, како би се и сами уверили у ситуацију на терену и правну битку за опстанак повратника у Отишић.

– Ситуација о којој причају провлачи се годинама, одговорности се пребацују са једних на друге и никаквог решења нема. Оно што је неопходно јесте да се регулише свако подручје рада, са пољопривредним земљиштем, концесијама, да они који добију право на концесију морају то направити у складу са законом а не у складу са својим одлукама. Ми можемо помоћи правним саветима, повезивању са локалном заједницом, комуналним редарима, да апелујемо на надлежне, и омогућимо овим људима основне предуслове за живот као што је на пример инфраструктура, али овакве ствари су посао за институције и ми смо ту немоћни. Ова двојица младих људи имају преко шест стотина грла стоке, недавно им се вратио још један комшија који се одлучио на сточарство. То су људи који желе живети овде, на своме, који желе да живе од свог рада, и апсурдно је да им се не може осигурати њихово право на ту одлуку – каже Симић.

– Министарство пољопривреде, Министарство унутрашњих послова РХ, Шумарија и инспекције, на заједничком састанку требале би и морале да се позабаве овим проблемом, и то су адресе на које ћемо се обратити за помоћ, како би ови људи коначно могли слободно и мирно да живе и раде у свом селу – поручила је Шимпрага.

А све док до тога не дође, Отишићанима једино преостаје да чекају као и до сада, упорно шаљући молбе и пријаве, као да постојећих 129 није било довољно.

Преузето са: Срби.хр